Zašto će građani Srbije četvrt veka, plaćati jevrejskoj zajednici 950 hiljada evra

Na moju (ne)sreću, rođen sam od majke Srpkinje i oca Jevrejina. Judaizam me ne priznaje za Jevrejina po dva osnova: jevrejsko poreklo se priznaje po majčinoj liniji i nisam pripadnik judaističke religije. Pravoslavlje me ne priznaje za Srbina, takođe, po dva osnova: otac mi je Jevrejin i nisam pripadnik pravoslavne religije. Ako tome dodam i „naučna“ otkrića raznih šarlatana i lezilebovića, kvaziintelektualaca, prodavaca magle (kojima ću posvetiti poseban tekst u nekom od narednih Magazina Tabloid), može biti da i ne postojim kao Jevrejin.

No, niko, baš, niko ne može u meni da ugasi, da poništi OSEĆANjE pripadnosti srpskom i jevrejskom narodu! Itekako sam religiozan čovek, ali u okviru svoje životne filozofije koja se zove Determinisana kauzalnost i koja podrazumeva Boga, uz poštovanje svake druge religije i svakog njihovog pripadnika. Dakle, nisam bezbožnik i „neverujući“, a moje zvezde vodilje su pravičnost, istinoljubivost, poštenje i, najvažnije, empatija prema ugroženima, po bilo kom osnovu, ma ko da su.

Elem, iako u meni teče srpsko-jevrejska krv to, zdravorazumski tumačeno, ne znači da Srbe-Srbiju, Jevreje-Izrael volim i poštujem polovinom svog bića. Srbija mi je majka, moja Otadžbina, a Izrael otac, moja Prapostojbina.

Oboje ih volim i poštujem svim svojim bićem i svojim delima-činjenjem to bespogovorno dokazujem. To što jednom Nediću nikada neću oprostiti i zaboraviti onaj sraman, užasan izveštaj nemačkom Vermarhtu kojim ih je udvorički obavestio: „Jevrejsko pitanje u Srbiji je – rešeno“, nikako ne znači da iza te zločinačke pohvale stoji, moj, srpski narod. U toj sramnoj pohvali sadržan je i masakr svih sedam, od osam, članova nevine, sirotinjske porodice mog oca!

Sve rečeno daje mi za pravo da budem kritičar, u najboljoj nameri, svega onog što ne valja u Srbiji uključujući i jevrejsku zajednicu u njoj. Pa, da pređemo na naslov ovog teksta…

Od prvog januara ove godine, stupio je na snagu Zakon o otklanjanja posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika. Za sprovođenje ovog Zakona biće obezbeđena sredstva u budžetu Srbije počev od 2017. godine, odnosno 950.000 evra na nivou kalendarske godine na period od 25 godina!? Pre nego se posvetim ocenama ovog Zakona, navedenih u naslovu ovog teksta, jedna kratka digresija.

U Hrvatskoj, preciznije, u Zagrebu, kada su na horizontu namirisali donošenje ovog Zakona, Jevrejska opština(?) je proključala u međusobnom vađenju očiju i borbi za vlast. Miris novca ih je toliko opio da nisu ni obraćali pažnju na zlurade, antisemitske komentare u javnosti. Na kraju, to je rezultiralo podelom na dve antagonistički nastrojene jevrejske zajednice u Zagrebu. Crveneo sam od besa i stida, istovremeno, nadajući se da do takvog Zakona neće doći i u Srbiji, tim pre, što sam znao ko, kako, koliko dugo vladaju klanovi i porodice malobrojnih, alavih, koji sebe promovišu kao neprikosnovene jevrejske „dušebrižnike“. I, nažalost, upravo se desilo isto što i u Hrvatskoj i Zagrebu. Kada bih vam prezentovao skorašnje e-mailove dve sukobljene strane, u borbi za vlast (čitaj: za ogromnu lovu), garantujem da bi vam prvi komentar glasio: „J…b’o lud zbunjenog“.

Najnehumaniji zakon

Nevine žrtve holokausta su, za svog života, radile, stvarale i svojim trudom stekle neku imovinu kao, uostalom, svaki pošten, vredan domaćin, državljanin predratne Srbije. To što za sobom nisu ostavile žive naslednike ili ih nisu imale, ili su im svi potencijalni naslednici završili tragično u dušegupkama, logorima, streljanjima…

Ustaški ministar: Nisam ja kriv za Jasenovac, nego Srbi i Jevreji

Pod pretpostavkom da je neko od tih nesrećnika preživeo, ko je to sebe ovlastio da tumači njihovu poslednju želju da sva njihova imovina bude predata nekoj organizaciji, konkretno, jevrejskoj zajednici. Da su živi i da su svedoci stanja i odnosa malobrojnih Jevreja, koji se godinama, jedni te isti pojedinci ili grupe, zamenjuju na vrhu te organizacije, zasigurno bi svoju imovinu ostavili nekom ko se istinski brinuo o njima ili bi je poklonili nekoj časnoj humanitarnoj organizaciji. No, nisu živi i nemaju naslednike, ali su svoj život živeli u Srbiji, radili u njoj, jeli njen hleb, poštovali svoju državu (što, uostalom, i jedna izreka u Talmudu nalaže), po pravdi i Božjoj i svetovnoj, njihova imovina je trebalo da pripadne, isključivo, državi Srbiji, a ona da je prosledi u čiste, poštene humanitarne svrhe. Nehumanost ovog dela zakona je, dakle, u tome što njihovu imovinu država poklanja nekima koji im nisu ni rod ni pomoz’ Bog, ali, eto, jevrejskog su porekla i to je „adut“ njihovog prava da se bogate na račun nečijeg užasnog kraja života, pod plaštom jevrejske organizacije koja će se boriti protiv antisemitizma, a svojim postupcima ga, upravo, produkuje.

Najskandalozniji zakon

Kada je odlazio iz Srbije prethodni ambasador Izraela, Savez jevrejskih opština(?) Srbije (SJOS), mu se posebno zahvalio na njegovom doprinosu donošenja ovog sramnog Zakona. Postavlja se pitanje zar je to uloga i ovlašćenje jednog Ambasadora? On je zasigurno znao u kakvim i kolikim finansijski teškoćama se Srbija suočava.

Znao je na kom i kakvom je nivou životni standard građana ove države, da čitave porodice žive od jedne ili dve mizerne penzije, da je prosečna plata robovske radne snage oko 200 evra. Ali, eto, založio se da se u toj nemaštini Srbija odluči da godišnje iz budžeta, pored vraćene nepokretne imovine, što jevrejske opštine, što imovine onih koji nemaju preživelog naslednika, SJOS-e, uplati 950.000 evra godišnje, narednih 25 godina?!

Halo, ljudi!? Šta zna dete šta je to 950.000 evra godišnje. Uzme i troši!

Ta šačica ljudi, recimo u Beogradu, i pored tolikih para, i pored redovnog finansiranja iz izvora pre donošenja ovog Zakona, broji najviše do 180 ljudi, a u pojedinim jevrejskim opštinama(?) taj broj se svodi na broj jedan – Niš ili Pančevo 2-3, konstantno šalje e-mailove sa pozivom na nekakve izlete, priredbe, sportska takmičenja i UVEK uz obaveznu participaciju učesnika. Nekad 500, nekad 300… dinara. Nema džabe! A, gde su ove pare iz budžeta Srbije? Ma, to pitanje postavljaju samo džangrizala poput mene. Da se razumemo: nema tih para kojima se meni može nadoknaditi nasilna smrt sedam članova porodice mog oca, niti naplatiti sraman-neljudski Nedićev izveštaj, ali 950.000 evra godišnje, 25 godina, treba da plaća Srbija jednoj grupi ljudi, a da Srbi kao narod i Srbija danas, nemaju sa tim zločinom, ama, baš, nikakve veze i odgovornost! Zato je ovaj Zakon najskandalozniji.

Najnedobronamerniji zakon

Sumnjam da je Vlada, na čijem čelu je bio Aleksandar Vučić, u vreme pripreme ovog Zakona za njegovo usvajanje u Narodnoj Skupštini, bila neobaveštena o broju ljudi koji figuriraju u okviru tzv. jevrejske zajednice, o stanju u njoj. Primera radi, do skoro je ujak, preuzevši predsedničku funkciju od svog sestrića, žutokljunca, za koga su postojale sumnje da je bio umešan u neke nečasne poslove, bio Predsednik JOB, sestriću izmislio radno mesto menadžera(?!), sestra mu je referent za nešto, u radnom odnosu u JOB, a ćerka Upravnik dečijeg letovališta u Sarvašu- Mađarska. Ćerka večitog Predsednika JO u Pančevu radi kao socijalni radnik(?!) u JOB itd. Nepotizam!

Znalo se, zasigurno, za bruku koja je nastala u Zagrebu, te se to očekivalo i u Beogradu što, nažalost, nije izostalo.

Nije tajna i da je pre ovog Zakona bilo mućki oko zakupa, izdavanja-prodaje placeva u vlasništvu JOB za izgradnju stambenih objekata, dodele stanova…Zato, ovaj Zakon mi miriše na pecaljku na čijoj su udici 950.000 evra za kojima će se slepo sjatiti jato alavih somova. A, šta je to drugo nego pospešivanje na alavost, svađe i tako, ujedno, hraniti i podsticati antisemitizam.

Najbesmisleniji zakon

Treba znati da se nekadašnja Jevrejska opština (uvek mi je taj naziv bio neprihvatljiv, jer, takav, podrazumeva neku vrstu eksteritorijalnosti, posebnosti…) sada, po ovom Zakonu tretira i naziva Jevrejska verska zajednica, valjda, u skladu sa Zakonom o verskim organizacijama. Dakle, ono što je vraćeno Sinagogi, u nekretninama, je potpuno u skladu sa pravdom i Zakonom, plus, zakonom predviđeno finansiranje verskih zajednica u Srbiji. Ali besmisleno je to da se unutar Jevrejske opštine i SJOS ništa nije promenilo u strukturno-organizacionom smislu. I dalje svom imovinom upravlja, raspolaže,već, pomenuta, hajd’ da kažem: ista civilna ili sekularna nomenklatura. Naravno i sa onih 950.000 evra godišnje. Još od 1973. godine javnosti je prezentovan broj od 1.000 Jevreja u Beogradu što se i danas plasira kao neistina. Moguće je da danas u Beogradu živi oko 500 ljudi jevrejskog ili polujevrejskog porekla, ali tvrdim da njih preko trista nikada nije kročilo u Jevrejsku opštinu niti je ikada videlo neku vajdu od nje, a moguće da se manipuliše njima nekakvim spiskom. A, očita besmisao i nepromišljenost zakonodavca, kada je reč o ovom Zakonu, je u činjenici da će se, za 20 – 25 godina(!) broj „vladaoca“ u JOB i SJOS svesti na 3-4 čoveka. Šta će oni, tada, raditi i uraditi sa 950.000 evra godišnje?

Glosa

Zbog svega što sam naveo pozivam državu Srbiju: Predsednika države, Predsednika Vlade, Parlament da preispitaju logiku i opravdanost donetog Zakona, a umesto „Privremenog veća“, koje je skoro smenilo rukovodstvo u JOB i planira za septembar nove izbore (umesto Kurte, Murta), da preko Agencije za restituciju uvedu Prinudnu upravu u JOB i SJOS, na čijem čelu bi bila, volonterski, moja malenkost. Uz garanciju da bih za 2-3 meseca sve stvari doveo u savršeni red. Na čast i ponos svih poštenih Jevreja, na čast i ponos moje majke Srbije i mog oca Izraela.

Živan Haravan / Tabloid

Izvor: Vaseljenska TV

Vezane vijesti:

Istina o logoru Zemun 1941-1944.

Logor Staro Sajmište čeka da bude dostojno obeležen

Jaša Almuli: „Stradanje i spasavanje srpskih Jevreja“