fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Зашто Београд нема споменик Дражи Михаиловићу?

Ако хоћете да утврдите у којој мери се неки бивши комуниста и партизан конвертовао у Србина -говорио је професор Ломпар на једном од предавања- поставите га пред искушење изношења става о судбини Драже Михаиловића: aко је у стању да изврши самопрекорачење и поштено призна Дражи антифашистичко војевање и трагичну судбину, онда је наречени бивши комуниста постао Србин; ако није у стању да то уради, онда он не само да није постао Србин, него још није на путу ни да прими хришћанство. Ова бриљантна и духовита мисао гађа у психолошки центар наше стварности.

Зашто и данас, три деценије од званичног силаска комуниста са власти, у нашој владајућој елити и даље постоји толики отпор да се призна очигледно и сходно томе учини нужно када је генерал Михаиловић у питању?

Формално су се стекли сви услови: Драгољуб Михаиловић је правно рахабилитован, историјска наука више нема никаквих дилема око његовог родољубља и слободарске борбе, постоје бројни докази да је био први герилац који се борио против нациста на тлу поробљене Европе и да су га  „савезници“ касније издали, због чега је у сваком погледу трагично окончао свој живот.

Неформално су ствари одмакле још даље: генерал Михаиловић је херој у срцима великог броја Срба, у неким српским ентитетима попут Републике Српске или дијаспоре практично има статут свеца, поштују га многе темељне институције попут СПЦ. Дакле, нема ни политичких, ни правних, ни научних, ни психолошких препрека да Београд добије споменик овом трагичном јунаку. Али споменика нема. И није на видику. Зашто?

Можда зато што Круг Двојке као надмени господар Србије и понизни слуга Запада у томе не види никакав интерес. Чак супротно, добро знају на овом острву утицаја да би споменик на њиховој територији био огледало западне непријатељске политике према Србији и откривања историјског фалсификата у коме су као коаутори Енглези имали значајан удео. Знају и да ни Руси не би били срећни због споменика, јер замућује представу о октобарском ослобођењу престонице.

А како би тек били бесни у „окружењу“- нарочито у Хрватској према којој елита Круга Двојке одувек гаји необјашњиво поштовање- зато што управо у региону деценијама преко лажне историје равногорског покрета ниподаштавају повесне чињенице о зверским злочинима коју су на државном нивоу чинили против српског народа.

Ову канцерогену равнотежу коју чине очигледни историјски факти о злочинима квислинга из окружења према Србима и чистом историјском фалсификату о четницима као квислинзима и злочинцима, измислили су и устоличили управо партизански идеолози у циљу стварања нове нације и владавине нове класе. Платили смо као народ најскупљу цену њихове авнојевске авантуре: на територији Србије исцртали су нове државе због којих данас ратујемо, а поклонили Хрватској скоро читаву Јадранску обалу, иако су добро знали да НДХ током рата није имала ни један једини квадратни сантиметар те исте обале!

Можда споменика још увек нема у Београду зато што је и даље нашом елитом влада онај исти дух који је некада стваран у кумровачким клупама, а данас се обликује кроз курсеве невладиног сектора у Будимпешти. А можда га нема и зато што у континуитету званичне власти под окупацијом беже од тешких и судбинских одлука: нису чак скинули спортским клубовима петокраку са грба, а камоли да су их приватизовали! Испада да Дражин споменик у српској престоници не одговара никоме, осим српском народу!

Пре једног века двојица војника су се гледала преко пушчаних цеви у крвавим биткама на Церу и Колубари. Један који је већ био рањаван у балканском ратовима, борио се као српски официр и две године касније тешко је рањен, због чега је Лекарска комисија у Солуну тражила његов премештај у позадину. Он је то одбио и вратио се на прве линије фронта у борби за ослобођење Србије. Одликован је Златном медаљом за храброст. Реч је о поручнику Драгољубу Михаиловићу.

Потпоручник Дража Михаиловић (клечи) са саборцима 1914.
Потпоручник Дража Михаиловић (клечи) са саборцима 1914.

Други је ратовао против Срба на страни Аустро-Угарске монархије и био је припадник 42. домобранске „вражје“ дивизије која је починила незапамћене злочине над српским цивилима у Поцерини, Мачви и Подрињу. О томе је упорно ћутао током читаве каријере. Реч је о каплару Јосипу Брозу.

Јосип Броз Тито као војник 42. домобранске (Вражје) дивизије аустроугарске војске на положају у Западној Србији 1914. (лежи са упереном пушком)
Јосип Броз Тито као војник 42. домобранске (Вражје) дивизије аустроугарске војске на положају у Западној Србији 1914.
(лежи са упереном пушком)

Неколико деценија касније, као у најморбиднијем ноћном кошмару, српски херој са Цера и Колубаре проглашен је издајником и мучки је убијен у Београду, од стране оних које је рађала српска мајка и који су носили српска имена и презимена; онај други који је ратовао против Срба у злогласној вражјој дивизији проглашен је „највећим сином наших народа и народности“; иако је званично носио хрватско име и презиме никада му није откривен прави идентитет и нико није плакао као српски народ када је преминуо у дубокој старости. Сахрањен је у луксузном комплексу у Београду, на најскупљем и отетом земљишту, док ће гробно место генерала Михаијловића вероватно заувек остати тајна. Нека и само зато: треба нам споменик у Београду да са себе скинемо ово проклетство и исправимо ову неправду.

После деценија подела и мржњи споменик би могао постати симбол помирења. Никако не би требало доводити у сумњу партизански покрет или уклањати њихове споменике. Само треба слушати историјску науку која недвосмислено потврђује да је Србија од свих држава у окружењу имала најразвијенију ослободилачку борбу , као и да је за разлику од њих који су здушно били на страни окупатора, имала не један, него два ослободилачка покрета! Зато немојмо да, попут неких министара, негирамо Раногорски покрет и да тако због острашћености, неукости или због предрасуда насталих још у идеолошком школовању, идемо на руку нашим непријатељима.

Аутор: Игор Ивановић

Извор: НОВА СРПСКА ПОЛИТИЧКА МИСАО

Везане вијести:

Где постоји рат сећања, нема истинског помирења | Јадовно 1941.

Дража као трагични јунак | Јадовно 1941.

Поставити споменик борцима Југословенске војске у отаџбини …

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

10 Responses

  1. Svi moji preci, dokle seže pamćenje, su bili Srbi i pravoslavci, ali moj otac, iako kršten u pravoslavnoj crkvi, ipak nije više u tom “stadu” i ulazi u kategorije “bivših partizana” i “bivših komunista”. Iako po teoriji profesora Lompara to ne može biti, moj otac se i dalje izjašnjava kao Srbin, a tako se izjašnjavam i ja bez obzira što nemam “atest” SPC.
    On nema ni želju ni namjeru da se vrati u „stado“, a meni za moje srpstvo nije potrebna „članska iskaznica“ institucije koja se zalaže za rehabilitaciju kvislinga iz II svjetskog rata, koja je bila njihov duhovni sponzor i koja je npr. osuđenog i pogubljenog ratnog zlotvora popa “Macu” Vukojičića proglasila svecem.

  2. Da, stvarno je misterija kako su neki srpski heroji iz I svjetskog rata poput Mihailovića i Nedića sudbinski vezani za dvojicu austrijskih kaplara postajući u II svjetskom ratu saradnici onog koji je postao vođa svjetskog fašističkog pokreta i protivnici onog koji je postao vođa antifašističkog pokreta u Jugoslaviji.
    Bilo kako bilo, nagrade prema zaslugama nisu im uskraćeni ni poslije prvog, a bogami ni poslije drugog svjetskog rata.
    I nema tu više šta da se priča. Degutantno je samo zloupotrebljavati ovaj portal za pokušaje njihove rehabilitacije.

  3. Englezi su doveli na vlast Tita a Dražu pustili „niz vodu“ jer su znali da Dražu ne bi privoleli da od Crne Gore, Makedonije i Bosne pravi nove nacije, znali su da bi Draža postavio pitanje odgovornosti Hrvatske, možda čak tražio ratnu odštetu, i prema Vatikanu bi se drugačije postavio…zato je morao tajni agent Tito – Hitlerov saborac iz I rata. I Sovjeti su se složili sa ti time pa danas i Rusija trpi posledice. A kada je Rusija u pitanju, u doba SSSR , posle rata, likvidirano je više Rusa nego što je bilo ukupno žrtava tokom celog II rata! Iz ideološkog razloga.

  4. Titiva kaznena ekspedicija na Srbiju od 1944 do 1948 (period koji je istraživala komisija) dakle za 4 godine je pobila oko 60000 ljudi na teritoriji AVNOJevske Srbije. To je ono što je popisala komisija za tajne grobnice do trenutka kada su je resformirali i ukinuli dalje finansiranje. Recimo na teritoriji Somborskog okruga je za te četiri godine dokumentovano 10000 likvidacija U prve dve nedelje po ulasku u Beograd pobijeno je više od 10000 Srba. Čak i griba procena kaže da je Tito sa svojim saučesnicima , 6. ličkom i 7. banijskom pobio više nenaoružanih Srba nego svi neprijatelji zajedno za celo vreme rata. Samo su Hrvatske ustaše ubile više. Logično je pitanje, da li bi ti nacionalno svesni Srbi dozvolili pad Like Korduna i Banije u fingiranom ratu devedesetih?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: