Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Заслужена казна коначно стигла

Датум објаве: недеља, јануар 21, 2018
Величина слова: A- A+
 Сомбатхељи, Фекетехалми, Граши, Гал, Зелди, Бајашаи, Нађ, Бајор и Перепатић за време изрицања пресуде

Сомбатхељи, Фекетехалми, Граши, Гал, Зелди, Бајашаи, Нађ, Бајор и Перепатић за време изрицања пресуде

Нисам у стању да било шта говорим у своју одбрану, јер бих онда морао поново посегнути у ту нечовечну моралну прљавштину од које се гадим и ужасавам – рекао је пред судом Мартон Зелди

СУЂЕЊЕ оптуженима за ратне злочине почињене у рацији у Јужној Бачкој трајало је од 22. до 30. октобра 1946. године.Сала Дома културе била је стално дупке пуна. Само првог дана, улаз је био слободан, а за све остале су се, због огромног интересовања, добијале посебне пропуснице, за које су заинтересовани морали да се пријаве бар дан раније.

Већ смо видели шта су пред већем Врховног суда Војводине рекли мађарски војни генерали Ференц Сомбатхељи-Кнаус и Ференц Фекетехалми-Цајднер и Јожеф Граши, као и жандармеријски пуковник Лајош Гал. С огромним интересовањем ишчекиван је исказ жандармеријског капетана Мартона Зелдија који је, инсценирањем тобожњег сукоба побуњеника и војске у ноћи између 22. и 23. јануара, преокренуо ток рације, а онда јој, посебно у Милетићевој улици, дао лични крвави печат.

– Да, убијао сам људе, жене и децу. То што сам чинио је прљаво, страшно, бедно и недостојно човека. Нисам у стању да било шта говорим у своју одбрану, јер бих онда морао поново посегнути у ту нечовечну моралну прљавштину од које се данас гадим и ужасавам – рекао је, у исказу пред судом „млади херој из Милетићеве улице“, како су га, после рације, звали његови надређени команданти.

ЗЕЛДИ је, једини од деветорице оптужених, изјавио да се осећа кривим „по свим тачкама оптужнице које усваја од речи до речи“. Штавише, преузео је одговорност и за злочине које су починили жандарми којима је командовао.

– Издавао сам им најстрашнија наређења и крив сам и због тога. Желим да пред овим судом будем потпуно искрен и да се покајем – рекао је, гледајући у под суднице.

Он је, подсетимо, контролисао 60 од укупно 240 полицијско-жандармеријских патрола које су претресале куће у Новом Саду, а онда у Дом „Лаванте“ који је, после рата, преименован у Дом културе и у којем се сада одвијало суђење Зелдију и осталима, приводиле сумњиве грађане. Трећег дана рације, чланови тих патрола су се, управо по Зелдијевом наређењу, претворили у свирепе егзекуторе који су, само у Милетићевој лици, за четири сата убили око 200 невиних Новосађана.

– Тачно је да сам генерала Фекетехалмија лично обавестио о резултатима у Милетићевој и да је он одмах изашао на лице места. Рекао нам је да овако чврсто и енергично треба наставити – испричао је Зелди пред већем судије Петера Варге.

ФЕКЕТЕХАЛМИЈУ је показао и прве лешеве стрељаних у касарни у тадашњој Лактањијевој, а данашњој Улици војводе Бојовића. Жртве су ту доводили његови жандарми, а стрељали их припадници 16. батаљона пограничних ловаца, смештени у касарни.

УЗАЛУДНЕ МОЛБЕ ЗА МИЛОСТ

ПРЕСУДЕ Врховног суда Војводине потврдио је и Врховни суд Југославије, а 2. новембра молбе осуђених за помиловање одбио је Президијум Савезне народне скупштине. Ференц Фекетехалми-Цајднер је, 5. новембра 1946, јавно обешен у Жабљу. За Ференца Сомбатхељи-Кнауса се зна да је стрељан дан раније, на Петроварадинској тврђави, где тачно и данас је тајна. Истог дана стрељани су и Лајош Гал, Ерне Бајшаи, Миклош Нађ, Ференц Бајор и Пал Перепатић. Места њиховог погубљења остала су непозната.

– Но, овде ће се већ начинити реда – пренео је, пред судом, жандармеријски капетан речи задовољног хонведског генерала.

Жандармерији, додао је он, иначе није било потребно два пута понављати строге заповести.

– Ми смо добро знали шта треба да радимо, пошто смо то радили недељама – објаснио је, мислећи на учешће жандармерије у рацији у Шајкашкој, започетој још 4. јануара 1942.

У ПРЕПУНОЈ сали Дома културе током суђења преовлађивали су они чији најближи су били жртве нељудске помаме која је, у првом месецу друге ратне године, Јужну Бачку завила у црно. Неки од њих су се пред судом појавили у улози сведока. Међу њима је била и тада 54-годишња удовица Јелена Јовандић, чијих су пет синова, Милорада (28), Саву (26), Пају (24), Живка (20) и Бору (15 година), жандарми убили у дворишту њихове куће у тадашњој Пирошкој, а данашњој Руменачкој улици.

– Жандарм који је упао у собу у којој сам била са синовима питао нас је какве смо вере. Одговорили смо да смо православци. На то су истерали моје синове, а мене оставили у соби и забранили ми да изађем. Када су изашли, чула сам како ми најмлађи довикује: „Мама наша, не дај да нас убију“. Затим су одјекнули пуцњи – испричала је жена чију тугу више никада ништа није могло да ублажи.

Џелати су тела одвезли тек увече и бацили их под кору залеђеног Дунава. Она је на месту злочина нашла само комадиће њихових лобања и чувала их до краја живота. Са њима је, доцније, и сахрањена на новосадском Алмашком гробљу.

ПРЕСУДУ већа Врховног суда Војводине, председник Петер Варга је, у мртвој тишини Дома културе, саопштио у понедељак, 30. октобра 1946, тачно у 16 часова. Ференц Фекетехалми-Цајднер, Јожеф Граши и Мартон Зелди осуђени су на казну смрти вешањем, а Ференц Сомбатхељи-Кнаус, Лајош Гал, Ерне Бајшаи, Миклош Нађ, Ференц Бајор и Пал Перепатић на казну смрти стрељањем. Казна над Фекетахалмијем имала се извршити јавно у Жабљу, а над Грашијем и Заледијем такође јавно, у Новом Саду.

Здравко Добрић, ветеринар из Мале Моштанице код Београда који је као ученик другог разреда Змај Јовине гимназије пратио суђење и које смо већ помињали у овом фељтону, добро се сећа 4. новембра 1946, када су, на новосадској Рибљој пијаци погубљени Граши и Цајднер:

– Дан је био леп, а нас неколицина смо, газећи кроз дебеле слојеве опалог лишћа у Дунавском парку, покушавали некако да се пробијемо до пијаце. Народа је, међутим, било толико да нисмо успели чак ни да јој се приближимо, а све је већ било готово.

Било како било, правда је, коначно, стигла крвнике, а душе њихових жртава су, најзад, могле бар мало да почину.

Извор: НОВОСТИ

 

Везане вијести:

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (1)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (2)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (3)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (4)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (5)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (6)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (7)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (8)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (9)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (10)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (11)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (12)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (13)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (14)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (15)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (16)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (17)

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top