Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Загрмише топови, затресла се земља

Датум објаве: уторак, јун 1, 2010
Величина слова: A- A+

Изађем ја ван и видим да је плот између ђедове башче и нашег дворишта разваљен. Прођем кроз тај отвор, па на мала дворишна врата и преко пута у Ромића сокак. Да видим топове! Стварно – четири топа, партизани око њих, а један сједи на топу у некој столици. Ту је и Живко. Дошао је прије него ја. Сад нас један партизан тјера да идемо кући јер кад почну пуцати, пробит ће нам уши. То нам је тако оштро речено да смо одмах збрисали. Нисам ни ушао у кућу, кад у варошу поче пуцњава. Праште пушке некако густо, а онда и по који рафал. Одједном се здрма сва земља – загрмише топови. Пуцају сва четири као да се утркују. Љуба, Врзић и још неки сједе за столом и једу кајгану. „Виде дима и прашине! Ал’ смо им засолили доручак“, вичу неки у дворишту. „И присјест ће им“, додају други. „Ај’ ти, Милане, са овим другом у Сингерову кућу код Мире Вончинине. Питајте је је л’ Алић код ње спава“, рече ми један. Идемо преко Брзиновог дворишта, а тај друг позва још двојицу да иду са нама. У том часу зрак изнад нас пропара мина. Сви смо некако чучнули, погнули се, а она опали код ђедовог дуда. Лупа овај другар у врата и Мира отвори. Питају је да ли је ту домобран Алић. Она одговори да већ неколико ноћи ту није спавао. Рече да понекад, на кратко, дође преко дана. Тако се заврши та безуспјешна акција у којој сам и ја учествовао. Кад сам се вратио, одмах сам све испричао, а ови за столом се смију. „Толико нас се боје да ни са снашама не смију спавати“, смију се они даље. Али, доље се врашки пуца. Повремено опали још по који топ, али доље грме и крупне експлозије. Кажу да су то наши минобацачи и ђумбули. Вртим се туда по дворишту и башти, опет прошушти по која мина и неђе горе опали. Охо, ево носе и прве рањенике. Понеки рањени у руку и раме иду пјешице. Сви одоше преко башче кроз онај разваљен плот, па кроз враташца преко пута у Јерино двориште. Одем за њима и установим да су тамо болничари и доктори. Ту доносе све рањенике. Послије их трпају у кола и одвозе некуда према Ператовици. Враћам се кући и у ђедовој башти видим страшан призор – носе рањеника на носилима, а он у рукама држи своју поткољеницу и виче: „Комесаре, види шта ми се догодило“! „Знао сам ја, Журо, да си ти јуначина. Само се држи јуначки“, узврати комесар и журећи оде према доље. Опет један на носилима, у завојима су му и глава и раме. На сљедећим носилима је један са замотаним кољеном и поткољеницом. Јауче и плаче. Нешто су се узвикали борци у башти па идем тамо. Чујем како говоре: „Видите да нас гађа са цркве. Треба срушит’ торањ. Иди реци онима код топова“, рекоше једном те овај отрча. Вратио се брзо и каже да се торањ не смије рушити, али да ће сад доћи један са шарцом да га ушутка. Дође тај са шарцом, али оде према Сингеровом сокаку, па тамо нешто загледа и хода лијево, десно. Коначно постави шарца на широки ступац плота. Нишани. Кад се онај са торња огласио рафалом, овај му одмах одговори и тако наставише – чим се онај јави, и овај одговори рафалом. Већ је сунце лијепо изашло, а доље још добро пуца. Чује се пуно рафала и пушака. Крупних експлозија је некако мало, пуно су ријеђе него јутрос. А онда опет здрмаше земљу топови. Чујемо доље експлозије, а убрзо затим некако утихну пуцњава. Неки официр са жутим штрајфама на рукавима сједи за некаквим столом и има телефон. Гласно узвикну: „Готово је! Добро су их сад топови средили, не чују се више“. И стварно, нема више оне грмљавине, рафала и праскања пушака. Опали гдјекоја, али онај са торња још увијек се чује. „Сад ће и овај са торња престати да разговара са овим нашим шарцом“, опет се огласи онај официр. „Отићи ће и предати се нашима или ће скочит’ са торња“, рече. Дођем у кућу, а, оно мама и Јованка саме. Сви су отишли. „Јеси ти дав’о кравама јест’“, упита ме мама. „Ух“, узвикнем и потрчим у шталу да бацим кравама отаве. Ето, оне, ни криве ни дужне, прослављају ослобођење гладовањем. У том обиљу догађања и утисака, ја на њих заборавио. Видим у пролазу, и сада и малоприје, да проносе рањенике на носилима. Неки иду и пјешице. Чује се како јече, неки стењу, а неки јадници и јаучу од болова. Код Голштајнових (Готтстеин) има пуно кола. Нека са рањеницима излазе из дворишта, а друга из оног реда од Ромића до Голштајна улазе у двориште. Одједном се на путу појави колона запрежних кола. Одоше у варош. „Значи, стварно је доље све готово“, велим ја мами. „Па ваљда јест јер и ови сви са Љубом одоше у варош. Звала Љуба и мене, ал’ куд’ ћу ја, к врагу, у ту гужву“, рече мама. „Нек’ Јованка напоји краве, а ја, мама, идем мало доље да видим како то сад изгледа“, кажем јој. „Ма боље да још не идеш. Још се пуца, а тих усташких врагова има и сакривених“. „Идем ја ипак. Нећу се дуго задржати“, брзо кажем и одем. Журим према доље, а из Шегића куће са рукама свезаним на леђима излази Вукелић. За њим Гојко и Ђорђе. „Шта је то“, умјесто поздрава упитам. Сва тројица се насмијаше. Гојко притрча и пољубисмо се. „Здраво другар, како си“, рече Ђорђе и пружи ми руку. „Здраво Милане. Ево, ја се не могу руковати кад су ме ови двојица свезали“, каже Вукелић. Види Гојко да мени ту није нешто јасно, па рече: „Ово смо направили ради комшија. Мало параде за њихове очи. Отјерат ћемо га са нама“. „Идем ја мало да видим како је у варошу. Видјет ћемо се“, рекох умјесто поздрава, па пожурим. Већ се одоздо враћају кола пуна разних ствари из трговина и појединих радњи. Свашта возе. Пролазе ту и партизани.

 

< Слобода, гром из ведра неба                                             Садржај                                             Грубишно је ослобођено >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top