Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Заборављени злочин „Вукова“ из Сиска

Датум објаве: среда, октобар 17, 2018
Објављено у Банија
Величина слова: A- A+

Сисак

Пише Милена Милетић

Притиснуто захтевима процеса прикључења ЕУ, хрватско правосуђе је коначно отворило „случај Сисак“ и покренуло истрагу, иако сам случај води до самог врха ХДЗ-а и државе

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 20. априла 2016. године.

„Доводили су их на основу спискова Брајковића из ХДЗ-а… Најчешћи извршитељ ликвидација је био Драго Бошњак. Кад је он био са заробљеником у котловници, гдје је била мучионица, никад ме није пустио да сиђем ондје.

Након што би завршили, полумртве људе су старом полицијском марицом одвозили на ликвидацију, а леш би бацили у Саву. Кад бих сишао у котловницу, све је било крваво…“, причао је пре неколико година извесни Златко Диздаревић о ономе што се дешавало у Сиску, у јесен и зиму 1991. године, као и у чувеном Јодном лечилишту, у којем је био стражар. Диздаревић је те 1991. године био припадник хрватске параполицијске јединице „Вукови“ и стражар у поменутом лечилишту.

Његов исказ довољно објашњава зашто је недавно Хрватској, кандидату за улазак у Европску унију, стигло упозорење ОЕБС-а и других европских организација да без кажњавања злочина над Србима, нема уласка у ЕУ. И да је на списку злочина на првом месту Сисак, тј. убиства и нестанци више од стотину Срба, 14 Хрвата, два Муслимана и једног Рома из те општине. У краткој историји извињавања и помирења Срба и Хрвата, ове жртве још увек нису дошле на ред.

СИСАК У ОСИЈЕКУ
Скоро истовремено када се Борис Тадић, председник Србије, спремао на пут у Вуковар и извињење пред спомеником на пољопривредном добру „Овчара“, у Србију је дошао Домагој Маргетић, загребачки новинар који свако мало уздрма својим текстовима целокупну екс-југословенску јавност.

Српском Тужилаштву за ратне злочине предао је документе важне за расветљавање убистава и нестанак бројних становника Сиска. „Предао сам документа о ‘Ханџар дивизији’, параполицијској јединици састављеној од Муслимана који су до рата махом живели и радили у руднику у Лабину, а одговорни су за преко стотину убијених цивила из Сиска и његове најближе околине“, каже Маргетић.
Ових дана хрватско правосуђе одлучило је да „случај Сисак“ пребаци у Осијек.

И то тужиоцу који је имао петљу и снагу да гони Бранимира Главаша, и процесуира барем део злочина за које је одговоран.

Ипак, многи ће у самој Хрватској рећи да овакво решење не значи и да ће се доћи до апсолутне истине. Између осталог и зато што у Хрватској већ кружи гласина да ће се гонити одговорни за убиство само тридесетак људи. Па би та истрага могла одвести у релативизацију самог злочина….
Шта се десило у Сиску 1991. године, и зашто је тај случај  истинска опасност по сам врх ХДЗ-а и, у Хрватској, озваничену верзију истине о рату, како то тврди Домагој Маргетић?
Уочи рата, на првим вишестраначким изборима у национално мешовитом Сиску (најмање 30 одсто грађана били су Срби, а добар део њих је стигао из Босне, радећи у Жељезари или Рафинерији) и на Банији победио је СДП Ивице Рачана. Но, ХДЗ је имао своје планове за Сисак…

А како приповеда Никола Добријевић, некадашњи заменик министра унутрашњих послова Републике Српске Крајине, и сам у једном тренутку ухапшен од Хрватске војске, у Сиску и тамошњој Жељезари је својевремено почело и рушење МАСПОК-а, па је тај град ХДЗ-у и симболично био важан.
Од почетка рата, у Сиску су господари живота и смрти постали  Иван Бобетко, син генерала Јанка Бобетка и шеф Кризног штаба, Јосип Брајковић, председник локалног ХДЗ-а, Ђуро Бродарац, начелник полиције, и Владимир Милинковић, његов помоћник.

Наравно, број осумњичених за злочине је далеко већи, око 40 људи. Али ова четворка би, по мишљењу многих, била та „критична маса“ довољна за терећење врха државе за убиства и прогон.

Најпре, зато што су Бобетко и Брајковић послати директно из Загреба да управљају Сиском током рата. А затим, зато што је непосредно пред почетак самих ратних дејстава, у Сисак стигла група од преко 100 потомака усташа из Латинске и Северне Америке који су одмах примљени у сисачки МУП.

СПИСАК ЗА ЛИКВИДАЦИЈУ
Први стварни знак мрачних времена је долазак једног брода у сисачку луку, који је допремио оружје за паравојне групе. Сами Хрвати препричавали су својим суграђанима у којим су објектима, укључујући и храмове Римокатоличке цркве, добили наоружање.

А онда, 29. јуна 1991. године, „Слободни тједник“ објавио је „сведочење“ некаквог „агента“ КОС-а (контраобавештајна служба ЈНА) са списком људи, наводно, сарадника те службе. „Хрватска љевица“, часопис Стипе Шувара који је објавио до сада најдетаљнији преглед злочина у Сиску, назвала је то отвореним позивом на одстрел Срба.

Убрзо потом, људи са списка из „Слободног тједника“ убијени су, а њихова тела нашла су се у Сави. Никола Добријевић каже да је тадашњем хрватском врху био потребан било какав повод: „Устанак банијских Срба каснио је у односу на друга подручја.“
Убрзо су двојица судија из Сиска отишли председнику Врховног суда Хрватске Вјекославу Видовићу, известили га о догађајима, а он је о свему обавестио не само Фрању Грегурића, ратног премијера Хрватске, већ и Фрању Туђмана.

И ту долазимо до разлога, због којег је „случај Сисак“ тако осетљив за најјачу странку у тој земљи. Туђман је послао свог саветника Стјепана Херцега у Сисак. Недуго затим, у августу 1991. године, почиње прави прогон који ће резултирати са много више жртава. Херцег је о томе обавестио Туђмана, у извештају од 2. октобра 1991. године.
„Постоје сигурни подаци о незаконитим ухићењима мирних грађана српске националности, који се одводе и за које нитко не зна да ли су живи или мртви…“, писало је у извештају Стјепана Херцега.

„На гробљу у Сиску покопани су убијени чланови обитељи Вила. Сви су покопани без знања грађана, постоје обдукциони записници, а обдуцент предочава доказе о 16 таквих случајева. Полиција не показује интерес, па предлажем наставак извида ради откривања починитеља…“
Породица Вила „и још 16 случајева“ није, нажалост, било све. Оно што се данас засигурно зна то је да је у Сиску и на територији те општине страдало барем 107 Срба. Толико се, наиме, људи налази на списку, пре више година објављеног у „Хрватској љевици“.

Овај је списак прихватио и Документационо-информациони центар „Веритас“ као најверодостојнији. Настао је на основу истраживања „Љевице“, других медија у Хрватској, као и разних удружења.
Но, почетак свега била је листа коју је сачинио извесни Стјепан Комарац, Сисчанин, јер се није могао помирити са дешавањима.

На њој се налази далеко већи број жртава – чак 611, од којих је 595 Срба, 14 Хрвата и 2 Муслимана. Међу њима 120 жена. Овоме би се могао додати и један Ром који је, према белешци уз његово име, настрадао зато што је слушао српску музику.

Ту листу је потом преузела Заједница Срба Хрватске.
„Сва је срећа те број жртава, према нашим сазнањима, није тако велики. На том списку се налазе и људи који су живи“, каже председник „Веритаса“ Саво Штрбац (заиста, поред неколико имена је руком дописана реч „жив“). „Комарац није имао могућности да проверава где се ко налази.“

ВуковиВУКОВИ И ХАНЏАР ДИВИЗИЈА
У „Веритасу“, ипак, кажу да ни њихова листа није коначна. Зашто, објашњава Никола Добријевић у разговору за „Печат“:
„Знам за неке који су убијени, а нису били ни на једном од тих спискова. То су Душан Тривунчић, убијен у септембру 1991. године на територији општине Новска, Владо Дрљача, запослен у ‘Гавриловићу’, који је убијен на Одранском мосту и бачен у реку, и Драган Селаковић, припадник резервног састава ЈНА.“

Укратко, још једном нам се десило оно што је чест случај у нашој историји – знамо да су Срби убијани у великом броју, али никако да се угледамо на Јевреје, на пример, и почнемо да водимо педантну евиденцију о жртвама и злочинцима. У овом случају барем, починиоци су доста добро познати.
У лето 1991. године, у Сиску већ постоје паравојне јединице попут „Вукова“ које је предводио Јадранко Гарбић, затим „Ханџар дивизије“ на чијем је челу био Екрем Мандал, иначе Пазарац и рудар запослен у руднику у Лабину (Истра).

Ова јединица је била састављена махом од Муслимана, а имала је око 80 припадника. „Вукови“ су били малобројнији – до 25 припадника. Било је и других јединица, али ове две су најодговорније за извршене злочине.
Тако је за злочине у селу Мошћеница најодговорнија јединица „Ханџар“. Занимљиво је да неке од бележака хрватске Сигурносно информативне службе Министарства одбране (од 26. октобра 1992. године, број 512-04-04-1/5-92-155), указују на то да се знало за њене злочине. У самом Сиску, са њима су имали проблеме и становништво и ХВ. Јединица се налазила под истрагом СИС-а до 1996. године.

Српско Тужилаштво за ратне злочине недавно је добило документе о овој јединици (испоставило се, међутим, да их већ имају захваљујући неким судским процесима који су се водили пред Хашким трибуналом).
У Сиску је тих месеци деловала још једна паравојна јединица – „Вукови“. У прво време водио их је Јадранко Гарбић, а после његове необичне смрти, јединица је још кратко функционисала. Укинута је 1992. године. Њихов метод борбе за независност Хрватске углавном се сводио на хапшења и убиства. Одговорни су за више десетина убистава.

Између осталих, и за смрт 19-годишње Љубице Солар, детета из мешовитог брака. Соларова је страдала само зато што је била вереница тада већ бившег припадника ЈНА, што је касније и сам Ђуро Бродарац, тадашњи начелник сисачке полиције, потврдио индиректно њеној мајци. Неки бивши припадници „Вукова“ сведочили су пре девет година сплитском „Фералу“, да је Соларова пре убиства била мучена.
„Вукови“ су ‘деловали’ махом у Јодном лечилишту. Поред тог лечилишта, постојала су још два места у Сиску где су вршене ликвидације: бараке некадашње Омладинске радне акције „Сава“ и „Барутана“, бивше складиште ЈНА.
Уопште, ликвидације у Сиску често су биле праћене претходним мучењем жртава. Батине, одрубљивања глава, ломљења руку и ногу, убоди ножем – све је то потврђено у налазима Одељења за патологију Опште болнице у Сиску. Неки страдали су налажени у Сави или Купи, а неки никада нису нађени.

Верује се да су поједине жртве покопане на сисачком гробљу или као НН лица, или под туђим именом. „Колико ми је познато, неке жртве су покопане у парку на Викторовцу“, каже Никола Добријевић.
Да се ништа није препуштало случају, сведочи и убиство Дамјана Жилића, угледног радника Рафинерије. Жилић је после једног напада тромблонском гранатом на кућу (са супругом, председницом општине Петриња, Хрватицом, живео је у том месту а радио у Сиску) одлучио да се привремено склони у Загреб. Недуго потом, по њега су дошле убице – радници рафинерије.

Неколико дана касније, његово тело је нађено на загребачком сметлишту. Обдукција је показала да је убијен гвозденом шипком. Убице су откривене и кажњене.

И то је једино убиство у Сиску које је процесуирано. Иако је већ 1991. године поднета 21 кривична пријава, никада ниједна истрага није дала резултате.
Организација убиства Дамјана Жилића, затим убиство Петра Пајагића, угледног Србина, и поступање власти у Сиску са његовом имовином (одузимање стана само четири дана иза нестанка, те исплаћивање премије за животно осигурање непознатом лицу) као и други злочини показују да је то што се десило далеко од простог скупа злочина појединаца. Да не помињемо упад у седам села у околини Сиска – Трњани, Чакале, Кињачка, Бестрма, Блињски Кут, Блињска Греда и Братане –  22. августа 1991. године, када су се припадници хрватских снага маскирали у јединицу ЈНА, да би потом у масакру убили 15 цивила и ранили 20.
Уосталом, и сам Ђуро Бродарац се у пар наврата „излетео“ пред члановима породица жртава, рекавши да се нестали не налазе ни на једном списку за ликвидације!

А Бродарац ништа није радио без знања Ивана Бобетка. Па, Фрањо Туђман је много касније, у једном говору, јавно рекао не само да је до рата дошло зато што га је Хрватска хтела, већ и да је тако морало бити како би нова држава коначно остварила свој „повијесни циљ“ – смањење Срба на мање од три одсто.

Уз све напред речено, јасно је зашто је ова мрачна епизода рата веома неугодна за цео државни врх савремене Хрватске. Јер, и после Туђмана су се неки угледни људи обраћали политичарима на врху, па и самом Стјепану Месићу (учинио је то професор Светозар Ливада). Можда и зато многи, и у самој Хрватској, сумњају да ће недавно покренута истрага расветлити све злочине до краја. Без обзира на добру вољу  тужиоца из Осијека.

Извор: ПЕЧАТ




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top