Hag je oborio hrvatsku definiciju rata u SFRJ

Datum objave: petak, jun 7, 2013
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

U samo dva dana, presudama bosanskohercegovačkim Hrvatima, odnosno Stanišiću i Simatoviću, Haški tribunal je potpuno razorio dvadeset godina stare antisrpske postavke po kojima je Jugoslavija srušena agresijom Srbije i Srba

Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Priča kaže da je 1993. godine Tomislav Merčep pozvao telefonom Antu Nobila, okružnog tužioca – čoveka koji je protiv njega pokrenuo i vodio postupak zbog ubijanja Srba u Vukovaru, Pakračkoj Poljani, Zagrebu i strpao u pritvor 16 njegovih saboraca – da dođe na Sljeme (šumovitu planinu iznad Zagreba) na razgovor. Onaj ko je tada živeo u Hrvatskoj zna šta je poziv od takvog čoveka značio. Većina bi već posle pola sata zbrisala iz Hrvatske, preko Slovenije ili kroz Mađarsku, samo što dalje od Merčepa. Nobilo je uradio nešto drugo; poziva jednog prijatelja, penzionisanog policijskog inspektora, obojica uzimaju pištolje i kreću na Sljeme, ali ne putem koji je Merčep naznačio. Došli su mu iza leđa. Ovaj nije mogao da veruje i poneo se kao svaki zločinac kad se suoči sa hrabrim, naoružanim ljudima; pružio je ruku „da se pomire“.

JEDNA RESPEKTABILNA BIOGRAFIJA Za ljude koji nešto više znaju o Nobilu ovaj potez sasvim je očekivan i logičan; radi se o veoma odlučnom i hrabrom čoveku, koji je bio tužilac na suđenju Andriji Artukoviću, upravniku ustaškog logora „Jasenovac“ izručenom Jugoslaviji od strane Amerike. Artuković je 1986. godine na procesu u Zagrebu osuđen na smrt, a Nobilo je u tom slučaju briljirao. Na suprotnoj strani imao je advokate, Srđu Popovića iz Beograda i Silvija Degena iz Zagreba. Oni koji su pratili suđenje i danas tvrde da se sa njima igrao kao mačak sa crkvenim miševima.
U svojoj bogatoj biografiji Nobilo je upisao i vođenje procesa protiv Franje Tuđmana, braće Veselica, Željka Ražnatovića Arkana. Pošto je sud po Tuđmanovom naređenju, a u izvedbi Vladimira Šeksa, pustio iz pritvora one Merčepove monstrume, Nobilo napušta posao tužioca i odlazi u advokate. Jedan je od najboljih i najskupljih na prostoru bivše Jugoslavije. Ostaće upamćeno da je u ono teško Tuđmanovo vreme u Zagrebu besplatno branio sve Srbe koji su mu se obratili. Dobrovoljno je uzeo predmet dece ubijene porodice Zec, nije naplatio ni dinara, dobio taj proces, uzevši od hrvatske države priličnu sumu novca za decu Zec. Bio je reprezentativac Jugoslavije u tekvandou, svetski viceprvak u toj disciplini borilačkih veština, ima majstorski pojas osmog dana i nije mu problem da se i danas potuče, samo ako ga neko dovoljno isprovocira. Prošle godine su neki momci u Zagrebu blokirali jednu mirnu ulicu jer im se igrao fudbal. Zagrepčani su okretali kola i tražili okolne puteve, ali ne i Nobilo, posvađao se sa momcima, izašao iz kola, isprebijao ih, sklonio barikadu i nastavio put. Nobilo je rođen 1950. godine u Splitu. Potiče iz partizanske porodice čiji su koreni na Korčuli. Zbog čega spominjem Antu Nobila?

KUKANjE I ZAPOMAGANjE U samo dva dana Haški tribunal je doneo dve odluke koje su uzdrmale Hrvatsku, razvodnjile sav onaj trijumfalizam akumuliran presudom Teodora Merona da Gotovina i Merčep nisu krivi. Najpre su šestorica Hrvata iz Bosne i Hercegovine dobila 111 godina zatvora, uz ocenu da su pripadali zločinačkom poduhvatu na čijem čelu su bili Tuđman, Šušak i Bobetko, a potom je u Hagu doneta odluka da Jovica Stanišić i Franko Simatović nisu krivi ni po jednoj tački optužnice. E, onaj ko te reakcije nije pratio ne zna šta su kuknjava i zapomaganje. Navikli da ih Zapad mazi kao sirotinjsko dete Hrvati su horski, ljuti na ceo svet, zaključili da je sve ovo gola politika, posledica nove pozicije Srbije stečene političkim zaokretom u Beogradu. Potpisali su sporazum sa Prištinom i sada im Zapad daje koncesije za taj ustupak – bila je najčešća ocena u Zagrebu. Ante Nobilo je svedok da stvari stoje drugačije. U onim danima opšte euforije povodom puštanja na slobodu Gotovine i Markača, slavlja, fešti sa pucanjem i pevanjem širom Hrvatske, Nobilo je upozoravao na proces bosanskohercegovačkim Hrvatima. Sačekajte – govorio je – biće velikih neugodnih iznenađenja u Hagu. Godinu dana pre toga, u jednom intervjuu Nobilo je kazao da bi Hrvatska u slučaju koji se vodi protiv Prlića i ostalih mogla da dobije kvalifikaciju države agresora, ali mu niko nije verovao. Ovih dana ne može da se odbrani od poziva da proceni šanse osuđenih bosanskih Hrvata u žalbenom postupku. I šta kaže? Misli da postoje određene mogućnosti da se presuda delimično preinači, ali napominje da je i on iznenađen ugradnjom u presudu kvalifikacije „zločinački poduhvat“. „Prostudirao sam taj predmet još pre nekoliko godina, bilo mi je jasno da tu nema odbrane, da će Hrvatska dobiti status države agresora, ali zaista nisam verovao u kvalifikaciju zločinačkog poduhvata“, kaže danas Nobilo.
Šta je toliko pogodilo Hrvatsku? Može li ova presuda pomeriti tu državu na sporedni kolosek dvadesetak dana pred svečani ulazak u Evropsku uniju? Ne može. Hrvatska je obavila sve neophodne radnje, zahvaljujući svojim moćnim zaštitnicima oslobođena je svake odgovornosti za proterivanje 450 hiljada Srba, u periodu od 1990. do 1995. godine, ali je u velikom trijumfalizmu zaboravila da sile koje vladaju svetom ponekad, posle sukoba na malim prostorima, u sudovanju i etiketiranju, znaju da podele krivicu. Doduše, jedan poznati zagrebački političar konstatovao je da bi jedino Hrvatska, ostane li presuda Prliću i generalima Herceg-Bosne, u jugoslovenskom ratu mogla da ponese etiketu države agresora. Možemo mi Hrvati – kazao je – do mile volje ponavljati kako je Srbija agresor, sud u Hagu kaže da nije, odnosno da je kroz ovu presudu jedino Hrvatska vojno intervenisala u drugoj, samostalnoj, međunarodno priznatoj državi, Bosni i Hercegovini.
Realne analize donose zaključak da će okončanje procesa Jadranku Prliću i njegovim generalima dodatno pogurati iseljavanje Hrvata iz Bosne, da će tu zemlju potpuno očistiti od „katoličkog elementa“. Nije daleko od istine, ali to se ne odnosi na Zapadnu Hercegovinu, tamo žive isključivo Hrvati, u kojoj države BiH nema ni u naznakama. Doduše, i Hrvata je tamo relativno mali broj. Sve su to male opštine, prostori sa teškim uslovima za život, potpuno uništenom industrijom, poljoprivrednom, stočarstvom, i ljudi se trajno pokreću u traganju za lakšim i prosperitetnijim životom.

SVE JE RELATIVIZOVANO Ništa manja muka nije prilegla u hrvatsko dvorište pošto je Haški tribunal oslobodio Stanišića i Simatovića. Tu službeni Zagreb nije imao ni najmanju dilemu; jedino pitanje odnosilo se na visinu kazne. Za službenu i neslužbenu Hrvatsku, za poziciju i opoziciju ova dvojica imali su status najodanijih Miloševićevih ljudi na terenu, uzbunjivača Srba zapadno od Drine, specijalnih agenata koji su Srbima delili oružje i pozivali ih na ustanak. A onda… šok. Šta je u pitanju: loša procena, svesno zamagljivanje istine ili odbrana već skorelih postavki o ratu u Hrvatskoj? Ovo poslednje.
Hrvatska je zatečena odlukama o kojima je reč, jer se hrvatska definicija rata u Titovoj Jugoslaviji, sukoba u kojem je ta tvorevina razvaljena na delove, odavno uselila u tamošnje udžbenike, kao tvrdnja da je Hrvatska vodila odbrambeni, domovinski rat, braneći se od srpskog agresora. Stvari sada stoje malo drugačije; sve je relativizovano i dovedeno pod znak pitanja, sve veći broj hrvatskih intelektualaca, uglavnom mlađe dobi, dozvoljava i definiciju koja kaže da se u Hrvatskoj odvijao građanski rat. Ili, u strožijoj varijanti, oružani sukob koji u sebi ima i elemente građanskog rata. Javila se i inicijativa da Hrvatski sabor ponovo povede raspravu o ratu devedesetih, odnosno da ranije doneta „Deklaracija o Domovinskom ratu“ mora na reviziju.
Da li je sve ovo slučajno? Koincidencija? Hrvati (ne računajući Antu Nobila) kažu da nije. Sličnog su razmišljanja i u Sarajevu, gde odavno živi priča da je međunarodna zajednica od početka na strani Srbije, da su Bošnjaci najveće žrtve, a da se Hrvatima nikada više ne može verovati. Što se Srba i Srbije tiče, bez obzira na procese koji se vode protiv Karadžića i Mladića, svi su izgledi da će na kraju Haški tribunal, isti onaj o kojem Srbi nemaju jedne lepe reč, zauvek postaviti tačnu definiciju rata na prostoru bivše Titove države. Ta definicija je u stvari srpska postavka stara dvadeset i više godina i glasi – Jugoslavija je nestala u građanskom ratu.

Izvor: PEČAT

 

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top