Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Врло скоро, умјесто рушевних кућа госпићких Срба, градске би власти могле рушити ваше куће

Датум објаве: четвртак, април 6, 2017
Објављено у Лика
Величина слова: A- A+

Кад човјек једном заувијек оде из своје куће, укрца у камионску приколицу све што посједује, своје столице, ормаре, наслоњаче, кутије с ципелама, књигама и порцуланом умотаним у старе новине, и пресели се негдје на други крај града, други крај државе или други крај планете, његова напуштена кућа још се неко вријеме држи. У њој се окупљају квартовска дјечачка банда и скитнице што пију ракију, међу голим зидовима грле се очајни љубавници, на прљавом мадрацу леже ошамућени хероински овисници.

Фото: Jure Mišković / CROPIX
Фото: Jure Mišković / CROPIX

Пише: Анте Томић

Но, кућа без власника, без онога тко је држи својом, тко је воли и о њој брине, неизбјежно пропада. Сломи се прво једна греда и улегне кров, размрда правилни узорак црепова, процури вода остављајући смећкасте мрље на плафону у некадашњој спаваоници. Вјетар лупа разбијеним прозорима. Кроз труле подне даске у дневној соби шикне младица бријеста, дивљег ораха или смокве, а извана се по фасади успиње бршљан. У једном ћошку рушевине настани се породица лисица, у другоме бјелоушка положи јаја. Миц по миц, дивљина своје узима натраг. Кад се дивљина једном упути у поступак повратка одузете имовине, од људи који су ту некад живјели не остане ни успомена. Нема заиста много окрутнијих свједочанстава о узалудности наших хтијења од куће која ишчезне у зеленилу као заборављени азтечки град у средњоамеричкој прашуми.

Градска власт у Госпићу недавно се одважила на хвале вриједну акцију уклањања двије стотине таквих напуштених и зараслих кућа које су на много начина пријетња здрављу и сигурности становништва. Било је о томе у понедјељак навечер на Новој ТВ, багерима се рашчишћавају потенцијална легла заразе, маљевима обарају климави зидови што су се строваљивали по главама пролазника.

“Посљедњих дана средиште града и околину обилазе комунални радници који на оронуле куће постављају посљедње опомене пред рушење”, говори репортер, а затим гура микрофон под нос шефу комуналног предузећа који каже: “Ово нам је једна од првих рушевина гдје није била могућа достава. Контакт адреса коју смо имали била је управо ова овдје и сад смо ставили обавијештење да је рјешење о уклањању стављено на огласну плочу”.

Ваља се свеједно сјетити тога Јована, Душана, Саве и Милоша, па и ако немате много сажаљења за њих, јер би сутра, најкасније прексутра, једнака судбина могла снаћи и вас и вашу кућу. Једнако као што су се Срби одселили прије два десетљећа, схватајући да за њих овдје више нема живота, отићи ће и ваш син којем сте на породичној приземници доградили и комплетно намјестили спрат непромишљено се задужујући у швицарцима.

“Највећи проблем је што се власници тих рушевина не налазе на подручју Републике Хрватске. То ствара одређени проблем при повлачењу правних питања, односно добијања рјешења о уклањању саме рушевине”, умијеша се овдје замјеник градоначелника, а гледаоци пред малим екранима схватају како се читава ствар обавља врло обзирно и темељито, професионално и по закону и једино им је можда нејасно куда су то отишли неодговорни бивши станари што се “не налазе на подручју Републике Хрватске” и зашто је, побогу, напуштених кућа у Госпићу тако много, чак двије стотине? Телевизијска вијест је састављена срамежљиво, пристојно, да се ткогод не узнемири и не увриједи, сасвим заобилазећи неугодну чињеницу како су у реченим кућама једном живјели некакви, јеби га, Срби. Нема ту више политике ни историје, војски ни застава, одлазак некаквог Јована, Душана, Саве и Милоша данас је само комунална невоља. Репортер не држи вриједним спомена несвакидашње околности у којима су они врелог августа 1995. напустили своје куће или да су им куће, Боже сачувај, биле опљачкане, миниране и запаљене.

Ваља се свеједно сјетити тога Јована, Душана, Саве и Милоша, па и ако немате много сажаљења за њих, јер би сутра, најкасније прексутра, једнака судбина могла снаћи и вас и вашу кућу. Једнако као што су се Срби одселили прије два десетљећа, схватајући да за њих овдје више нема живота, отићи ће и ваш син којем сте на породичној приземници доградили и комплетно намјестили спрат непромишљено се задужујући у швицарцима. Побјећи ће младић за послом у Ирску или Њемачку, остављајући вас у пустим, глухим и хладним собама које нећете моћи ни продати ни даровати.

Већ је данас у Славонији и Барањи безброј таквих кућа, нахерених кровова и прозора закованих даскама. Продају се три за грош, заједно са шталама, сјеницима и хектарима њива и шљивика, а доћи ће и јефтиније након изгледне пропасти Агрокора. И оне ће једном у будућности такођер зарасти у грмље и у њима ће се накотити змије и гамад. Разлика је само да њих нитко неће багерима уклањати о трошку државе. Оне никоме неће бити комунални проблем. Рушевни зидови неће пролазницима падати на главу.

Јер до тога времена у селу више неће бити никога.

Видјели сте можда у новинама фотографије чернобилских крајолика, напуштених села кроз која несметано лутају велика крда озрачене дивљачи. Или сте на телевизији гледали репортажу из некадашњих радничких предграђа Детроита, гдје зечеви и јелени спокојно пасу траву што расте из пукотина асфалта. Могла би то бити и наша будућност. Ако је једном под густом прашумском вегетацијом нестало велико азтечко краљевство, ако су пали и славни Совјетски Савез и моћна америчка аутомобилска индустрија, дивљина се неће зацијело озбиљније намучити узимајући себи натраг Славонију и Барању.

И кад вам се тако јасно укаже бесмисао наших живота, узалудност човјекових напора, дође вам смијешна цијела она историја и политика, оне војске и заставе због којих данас у Госпићу више нема Милоша, Јована и Душана. Не можете готово вјеровати да је нетко за то млад погинуо, да је због тога нечија матер кукала, грчевито грлећи лакирани сандук.

Зашто?

Због ове мртве, безнадне земље?

Због зараслих села којима ће ускоро, умјесто дјеце у гуменим чизмицама, још само вепрови трчати?

Аутор: Анте Томић

Извор: Jutarnji list

Везане вијести:

Анте Томић: Ратни злочинац ће одлучивати о судбини Срба у …

Новинар Анте Томић добитник „Кочићевог пера“ за јесен …

Томић: Хрватска окренула главу од убиства српске породице Зец …


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top