Влак за Бјеловар креће у два

Опет поче комешање, провлачим се према вратима и добивам потврдне одговоре на питање да ли се улази у влак за Бјеловар. Зима ми је, дрхтим, цвокоћем. Имам добар капут, али испод њега је само капутић и танка кошуља. Питам лијево и десно да ли иду у влак за Бјеловар. Одговарају потврдно. Група је повелика, излазимо ван зграде. Пада киша и снијег – сусњежица. Дрхтим од хладноће. Напола ходам, напола ме гурају и носе. Сви они, које сам питао да ли иду у влак за Бјеловар и који су ми дали потврдан одговор, покренули су се. Једни иду десно, други лијево и гурају се на улазу у вагоне. Вагон пред којим стојим у недоумици налази се између два вагона у које се свијет озбиљно гура да уђе. Поново питам у тој гужви да ли и они иду за Бјеловар, одговарају потврдно и они с лијеве и они с десне стране. Значи, иде и овај између та два вагона. Не могу да се гурам, изгледи да уђем у вагон лијево или десно су готово никакви. Пењем се на степенице слободног вагона. Покушавам отворити врата – отварају се. Уђем у ходник и станем одмах код врата јер се бојим да не би тај вагон на крају ипак оставили. Не знам ни ја како би то урадили, али бојим се. Још увијек траје граја, а и гужва око улаза у сусједне вагоне. У мој вагон улазе домобрански официри и једна жена. Одмакнем се даље од врата, а они улазе у прву просторију. Уто дође кондуктер и пита ме шта ту радим – зар не видим да је то резервирано. Доста грубо тјера ме ван, а ја се не дам. Показујем му моје папире и кажем да ме нитко не смије дирати, да тако ту пише. Он прегледа оба папира, али и даље инзистира да морам ићи у други вагон. Кажем му да се не могу гурати, да сам слаб и да ћу ту стајати да не сметам никоме. Врата просторије у коју су се смјестили официри и она жена отворена су, па један од њих запита кондуктера о чему се ради, зашто ме тјера. Овај му одговори нека буде без бриге и да ће ме он одвести у други вагон. Ја се опирем ријечима да ме нитко не смије дирати, да тако пише у папирима и да се ја не могу гурати са људима у другом вагону. Опет онај официр нешто упита, кондуктер рече да идем из логора и да му стално гурам под нос папире које сам тамо добио. Ваљда су то чули и остали, па један рече: „Остави јадно дијете, не смета никоме”! Ја сав сретан (иако сам мрзио и усташе и домобране). Тако остадох у том вагону, а ускоро ме позваше и у купе. Нећкам се, увјеравам их да ми је и у ходнику добро, међутим, наговорише ме, те ми дадоше и мјесто да сједнем. Ту је и топло. Један старији официр, ословљавају га са „допуковник”, пита: „Какве то папире има”, мислећи на мене. Онај што се заузимао за мене код кондуктера рече ми да му дадем папире, што ја послушно учиним и он их пружи допуковнику. Овај гласно рече: „Он је из Јасеновца”! Почеше да ме питају одакле сам, кога имам од фамилије, тко ме извадио из логора, имам ли кућу… Одговарам да су ми 1941. оца и брата од 18 година отјерале усташе, да су мајку, сестру и мене отјерали из куће у логор, парк у Грубишном Пољу, а онда мене одвојили међу мушкарце и отјерали у Јасеновац. За мајку и сестру не знам гдје су. Тко ме извадио из логора, такођер не знам. Причам да су у нашу кућу одмах уселили неки други људи. Што ме чека код куће, остаде нејасно и њима и мени. Жена ме није ништа питала. Шутећи ми пружи јабуку коју сам одмах почео јести. Кад сам је појео пружи ми другу и ја одмах наставим јести. Коментирају нешто о мојој глади. Ја шутим. Влак одједном стаде, стоји већ подуго. Они спомињу Крижевце – као, ту се чека неки други влак. Питам их да ли овај наш иде даље за Бјеловар. Кажу да иде. Гледам кроз прозор, а ту поред нашег вагона стоје отворени теретни вагони пуни репе. Испред прозора је вагон са тужином (жута репа). Ваљда сам се узнемирио пред тим призором: вагони репе, вагони тужина, ту на домак руке. Нитко га не чува, а ја не могу до њега. Нетко од њих упита шта то гледам, а ја брже одговорим да гледам репу. Питају да ли бих хтио једну. „Бих, ова жута је јако добра за јести”, одговарам ја, а очи већ једу репу. Онај најстарији официр рече једном од осталих да оде по репу. Брзо се вратио и донесе велику репу – бијелу, водњаћку, како је Пемци зову. Нисам задовољан и то им ставим до знања јер сам желио тужин. Уто и влак крене. Даље гледам вагоне са репом и размишљам како да начнем репу. Репа је у торби, али начин како да је начнем и почнем јести, стално ме копка. Коначно је вадим из торбе и палцем десне руке покушавам да је начнем и почнем јести. Присутни то примјете па питају што то радим. „Ма, начео бих је па да једем, али немам ножа”, одговарам ја. „Ма, немој. Појео си двије јабуке. Неће ти бити добро. Остави репу за касније”, говоре. Тешка срца послушам и вратим водњаћку у торбу. Пита ме допуковник колико имам година. „Дванаест”, одговарам и осјећам како ми је вруће, раскопчавам капут. „Ако немаш никога код куће, ’ајде ти са мном па ћу те ја лијепо обући и бит ћеш мој пратилац”, каже допуковник. „Па морам најприје видјети гдје су ми мама и сестра. Морам ићи у Грубишно Поље”, одговорим. „Добро. Иди па се врати у Бјеловар и само питај за допуковника са великим брковима”, каже ми он. Они навјешћују скори долазак влака у Бјеловар. „Ево, видиш како је Бјеловар лијеп, како има пуно свјетла. Ти само дођи како сам ти рекао”, каже ми опет допуковник. „Добро”, одговорим. Они изађоше па и ја за њима. Они одоше, а ја стојим пред зградом. Гледам камо ћу. Сусњежица пада. Већ ми је опет зима. Врата у згради су затворена, сви су ушли унутра. Кренем према улазу, кад отуда изађе Стево, Циганин из Грубишног Поља. Сретосмо се и ја га ословим именом, а он стао и гледа ме. Коначно са чуђењем рече: „Милане, јеси ли то ти, откуда идеш”? „Из логора. Пустили су ме кући”, кажем. „Мама и Јованка су већ дошле”, рече Стево као да ми саопћава уобичајену, свакодневну вијест. „Кад су дошле”, грозничаво питам. „Још прије петнаест, двадесет дана”, одговара ми Стево. Пун сам радости и сав нестрпљив. Питам га кад иде влак за Грубишно, а он рече да полази негдје за два или више сати. Пита ме у коме логору сам био. „У Јасеновцу”, одговарам, а он настави: „Па ја идем у Јасеновац. Дали су ми потврду да могу отићи по жену. Ти знаш да су је отјерали још љетос, а код куће имамо мало дијете”. Одмах вичем: „Јој, Стево, не иди тамо, нећеш се вратити, видиш како ја изгледам”. Питам га да ли има нож да огулимо репу. Извади он нож и ја му дадох репу. „Штета што није тужин”, вели Стево. Испричам му како сам је добио и саопћим да више нитко од Грубишнопољаца, који су отјерани у Јасеновац, није жив. Поједосмо нешто од оне велике репе, ја уђем у зграду, а Стево се негдје изгуби. У станици је прилично топло. Нашао сам и неко мјесто да сједнем. Има доста столова за којима сједе домобрани, понеки усташа, људи и понека жена. За једним столом препознајем шнајдера Мајна. Сједи у домобранској униформи и разговора са још неколико њих за столом. Нешто једу, видим да имају кукурузни крух. Очи једу куружњак премда нисам гладан јер сам појео доста репе. Ипак, послије неког времена приђем њиховом столу и зажелим мајстору добро јутро. Он пита тко сам, односно чији сам. „Луке Басташића”, велим ја и он ме пригрли, представи ме да сам комшија, да му је мој отац био муштерија. Мајн је шио одијела од „Тиводара”, његових штофова и цајга (то је касније „Вартекс”). Пита ме шта ту радим, откуда идем… Нуди ме кукурузним крухом. Кажем да идем из логора и да сам чуо да су мама и Јованка већ код куће. „Онда си сигурно гладан, а видиш да и војска једе кукурузни крух”. Узмем ја комадић круха са стола, али један од домобрана изусти: „Је л’ он Србин, је ли”, па погледа у мене. Шутим. „Он је дијете, а што се тебе тиче шта је”, одговори му Мајн. Овај опет нешто лоше настави, а ја се одмакнем од стола. Мајн ме привуче натраг столу: „Не иди ти никуда! А ти више ништа не питај”. Стојим ја, глођем онај куружњак. Закључим да ми је најбоље стајати уз Мајна, јер будем ли отишао даље, онај ми може свашта учинити. Пита мајстор тко је још био са мном, кога су још пустили… Одговарам опрезно: „Не сјећам се, не знам”, и све тако. Сад они причају своје приче, пију ракију и псују рат, страдања итд. „Е, ’ајдемо сада у влак, већ је постављен. Идемо заузети мјеста”, довикују једни другима. Иду они сви у тај влак, ја се држим најближе Мајну и кајем се што сам му се јавио, па је онај гад сазнао шта сам и тко сам. Има мјеста у влаку, они посједаше, а оста мјеста и за мене. Опет ми је зима, не грију вагон. Дријемам, а они разговарају. Онај лоши човјек опет почео нешто о Србима и четницима. Мајн га прекиде са пар ријечи, упозорен је да о томе неће расправљати и да је најбоље да оде негдје другдје сјести. Мајн се добро устобочио против њега и он зашути. Ја се правим да спавам. Влак је кренуо. Чујем гдје му каже: „Шта је дијете криво, како би да је твоје”? Сад се већ осјећам заштићеним. Хладно ми је, но ускоро почеше и гријати. Свањива, види се како снијег пролијеће. Неки из мајсторовог друштва су отишли. Отишао је и онај гад. Остао је Мајн, још један човјек и ја. Виде да не спавам па ми кажу: „Још мало па смо у Грубишном”. Чујем како жељезничар виче: „Зденци”! Мајн ме пита како је било у Јасеновцу, колико дуго сам био, тко је још био са мном… Каже да сам мршав… Понешто одговарам, опрезно. За понешто кажем да не знам. Сад, преда мном и тим још једним човјеком, псује онога гада. Он га назива „гадом”. Псује рат и прича о страдању.

Ето нас у Грубишном Пољу! Влак стаде, пада више киша, него снијег. Добро цури.

Логор Јасеновац

План логора Јасеновац III из 1942. године

Ваздушни снимак непосредно по завршетку рата

Прије бјекства усташе су порушиле сав логор

Изгладњели, аветима слични логораши

Осматрачница и кула-стражара у позадини

Овом пругом стизале су композиције жртава право на скелу у Градину

Пред убиство жртва скида прстен

< У влаку за Загреб                                                               Садржај                                                  Поново у Грубишном Пољу >