Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Dan sećanja na Jadovno 1941-2019. biće obeležen u subotu 15. juna ove godine na Velebitu, Smiljanu i u Medku. Uskoro sledi više informacija.

Vlak za Bjelovar kreće u dva

Datum objave: ponedeljak, maj 31, 2010
Veličina slova: A- A+

Opet poče komešanje, provlačim se prema vratima i dobivam potvrdne odgovore na pitanje da li se ulazi u vlak za Bjelovar. Zima mi je, drhtim, cvokoćem. Imam dobar kaput, ali ispod njega je samo kaputić i tanka košulja. Pitam lijevo i desno da li idu u vlak za Bjelovar. Odgovaraju potvrdno. Grupa je povelika, izlazimo van zgrade. Pada kiša i snijeg – susnježica. Drhtim od hladnoće. Napola hodam, napola me guraju i nose. Svi oni, koje sam pitao da li idu u vlak za Bjelovar i koji su mi dali potvrdan odgovor, pokrenuli su se. Jedni idu desno, drugi lijevo i guraju se na ulazu u vagone. Vagon pred kojim stojim u nedoumici nalazi se između dva vagona u koje se svijet ozbiljno gura da uđe. Ponovo pitam u toj gužvi da li i oni idu za Bjelovar, odgovaraju potvrdno i oni s lijeve i oni s desne strane. Znači, ide i ovaj između ta dva vagona. Ne mogu da se guram, izgledi da uđem u vagon lijevo ili desno su gotovo nikakvi. Penjem se na stepenice slobodnog vagona. Pokušavam otvoriti vrata – otvaraju se. Uđem u hodnik i stanem odmah kod vrata jer se bojim da ne bi taj vagon na kraju ipak ostavili. Ne znam ni ja kako bi to uradili, ali bojim se. Još uvijek traje graja, a i gužva oko ulaza u susjedne vagone. U moj vagon ulaze domobranski oficiri i jedna žena. Odmaknem se dalje od vrata, a oni ulaze u prvu prostoriju. Uto dođe kondukter i pita me šta tu radim – zar ne vidim da je to rezervirano. Dosta grubo tjera me van, a ja se ne dam. Pokazujem mu moje papire i kažem da me nitko ne smije dirati, da tako tu piše. On pregleda oba papira, ali i dalje inzistira da moram ići u drugi vagon. Kažem mu da se ne mogu gurati, da sam slab i da ću tu stajati da ne smetam nikome. Vrata prostorije u koju su se smjestili oficiri i ona žena otvorena su, pa jedan od njih zapita konduktera o čemu se radi, zašto me tjera. Ovaj mu odgovori neka bude bez brige i da će me on odvesti u drugi vagon. Ja se opirem riječima da me nitko ne smije dirati, da tako piše u papirima i da se ja ne mogu gurati sa ljudima u drugom vagonu. Opet onaj oficir nešto upita, kondukter reče da idem iz logora i da mu stalno guram pod nos papire koje sam tamo dobio. Valjda su to čuli i ostali, pa jedan reče: „Ostavi jadno dijete, ne smeta nikome”! Ja sav sretan (iako sam mrzio i ustaše i domobrane). Tako ostadoh u tom vagonu, a uskoro me pozvaše i u kupe. Nećkam se, uvjeravam ih da mi je i u hodniku dobro, međutim, nagovoriše me, te mi dadoše i mjesto da sjednem. Tu je i toplo. Jedan stariji oficir, oslovljavaju ga sa „dopukovnik”, pita: „Kakve to papire ima”, misleći na mene. Onaj što se zauzimao za mene kod konduktera reče mi da mu dadem papire, što ja poslušno učinim i on ih pruži dopukovniku. Ovaj glasno reče: „On je iz Jasenovca”! Počeše da me pitaju odakle sam, koga imam od familije, tko me izvadio iz logora, imam li kuću… Odgovaram da su mi 1941. oca i brata od 18 godina otjerale ustaše, da su majku, sestru i mene otjerali iz kuće u logor, park u Grubišnom Polju, a onda mene odvojili među muškarce i otjerali u Jasenovac. Za majku i sestru ne znam gdje su. Tko me izvadio iz logora, također ne znam. Pričam da su u našu kuću odmah uselili neki drugi ljudi. Što me čeka kod kuće, ostade nejasno i njima i meni. Žena me nije ništa pitala. Šuteći mi pruži jabuku koju sam odmah počeo jesti. Kad sam je pojeo pruži mi drugu i ja odmah nastavim jesti. Komentiraju nešto o mojoj gladi. Ja šutim. Vlak odjednom stade, stoji već podugo. Oni spominju Križevce – kao, tu se čeka neki drugi vlak. Pitam ih da li ovaj naš ide dalje za Bjelovar. Kažu da ide. Gledam kroz prozor, a tu pored našeg vagona stoje otvoreni teretni vagoni puni repe. Ispred prozora je vagon sa tužinom (žuta repa). Valjda sam se uznemirio pred tim prizorom: vagoni repe, vagoni tužina, tu na domak ruke. Nitko ga ne čuva, a ja ne mogu do njega. Netko od njih upita šta to gledam, a ja brže odgovorim da gledam repu. Pitaju da li bih htio jednu. „Bih, ova žuta je jako dobra za jesti”, odgovaram ja, a oči već jedu repu. Onaj najstariji oficir reče jednom od ostalih da ode po repu. Brzo se vratio i donese veliku repu – bijelu, vodnjaćku, kako je Pemci zovu. Nisam zadovoljan i to im stavim do znanja jer sam želio tužin. Uto i vlak krene. Dalje gledam vagone sa repom i razmišljam kako da načnem repu. Repa je u torbi, ali način kako da je načnem i počnem jesti, stalno me kopka. Konačno je vadim iz torbe i palcem desne ruke pokušavam da je načnem i počnem jesti. Prisutni to primjete pa pitaju što to radim. „Ma, načeo bih je pa da jedem, ali nemam noža”, odgovaram ja. „Ma, nemoj. Pojeo si dvije jabuke. Neće ti biti dobro. Ostavi repu za kasnije”, govore. Teška srca poslušam i vratim vodnjaćku u torbu. Pita me dopukovnik koliko imam godina. „Dvanaest”, odgovaram i osjećam kako mi je vruće, raskopčavam kaput. „Ako nemaš nikoga kod kuće, ’ajde ti sa mnom pa ću te ja lijepo obući i bit ćeš moj pratilac”, kaže dopukovnik. „Pa moram najprije vidjeti gdje su mi mama i sestra. Moram ići u Grubišno Polje”, odgovorim. „Dobro. Idi pa se vrati u Bjelovar i samo pitaj za dopukovnika sa velikim brkovima”, kaže mi on. Oni navješćuju skori dolazak vlaka u Bjelovar. „Evo, vidiš kako je Bjelovar lijep, kako ima puno svjetla. Ti samo dođi kako sam ti rekao”, kaže mi opet dopukovnik. „Dobro”, odgovorim. Oni izađoše pa i ja za njima. Oni odoše, a ja stojim pred zgradom. Gledam kamo ću. Susnježica pada. Već mi je opet zima. Vrata u zgradi su zatvorena, svi su ušli unutra. Krenem prema ulazu, kad otuda izađe Stevo, Ciganin iz Grubišnog Polja. Sretosmo se i ja ga oslovim imenom, a on stao i gleda me. Konačno sa čuđenjem reče: „Milane, jesi li to ti, otkuda ideš”? „Iz logora. Pustili su me kući”, kažem. „Mama i Jovanka su već došle”, reče Stevo kao da mi saopćava uobičajenu, svakodnevnu vijest. „Kad su došle”, grozničavo pitam. „Još prije petnaest, dvadeset dana”, odgovara mi Stevo. Pun sam radosti i sav nestrpljiv. Pitam ga kad ide vlak za Grubišno, a on reče da polazi negdje za dva ili više sati. Pita me u kome logoru sam bio. „U Jasenovcu”, odgovaram, a on nastavi: „Pa ja idem u Jasenovac. Dali su mi potvrdu da mogu otići po ženu. Ti znaš da su je otjerali još ljetos, a kod kuće imamo malo dijete”. Odmah vičem: „Joj, Stevo, ne idi tamo, nećeš se vratiti, vidiš kako ja izgledam”. Pitam ga da li ima nož da ogulimo repu. Izvadi on nož i ja mu dadoh repu. „Šteta što nije tužin”, veli Stevo. Ispričam mu kako sam je dobio i saopćim da više nitko od Grubišnopoljaca, koji su otjerani u Jasenovac, nije živ. Pojedosmo nešto od one velike repe, ja uđem u zgradu, a Stevo se negdje izgubi. U stanici je prilično toplo. Našao sam i neko mjesto da sjednem. Ima dosta stolova za kojima sjede domobrani, poneki ustaša, ljudi i poneka žena. Za jednim stolom prepoznajem šnajdera Majna. Sjedi u domobranskoj uniformi i razgovora sa još nekoliko njih za stolom. Nešto jedu, vidim da imaju kukuruzni kruh. Oči jedu kuružnjak premda nisam gladan jer sam pojeo dosta repe. Ipak, poslije nekog vremena priđem njihovom stolu i zaželim majstoru dobro jutro. On pita tko sam, odnosno čiji sam. „Luke Bastašića”, velim ja i on me prigrli, predstavi me da sam komšija, da mu je moj otac bio mušterija. Majn je šio odijela od „Tivodara”, njegovih štofova i cajga (to je kasnije „Varteks”). Pita me šta tu radim, otkuda idem… Nudi me kukuruznim kruhom. Kažem da idem iz logora i da sam čuo da su mama i Jovanka već kod kuće. „Onda si sigurno gladan, a vidiš da i vojska jede kukuruzni kruh”. Uzmem ja komadić kruha sa stola, ali jedan od domobrana izusti: „Je l’ on Srbin, je li”, pa pogleda u mene. Šutim. „On je dijete, a što se tebe tiče šta je”, odgovori mu Majn. Ovaj opet nešto loše nastavi, a ja se odmaknem od stola. Majn me privuče natrag stolu: „Ne idi ti nikuda! A ti više ništa ne pitaj”. Stojim ja, glođem onaj kuružnjak. Zaključim da mi je najbolje stajati uz Majna, jer budem li otišao dalje, onaj mi može svašta učiniti. Pita majstor tko je još bio sa mnom, koga su još pustili… Odgovaram oprezno: „Ne sjećam se, ne znam”, i sve tako. Sad oni pričaju svoje priče, piju rakiju i psuju rat, stradanja itd. „E, ’ajdemo sada u vlak, već je postavljen. Idemo zauzeti mjesta”, dovikuju jedni drugima. Idu oni svi u taj vlak, ja se držim najbliže Majnu i kajem se što sam mu se javio, pa je onaj gad saznao šta sam i tko sam. Ima mjesta u vlaku, oni posjedaše, a osta mjesta i za mene. Opet mi je zima, ne griju vagon. Drijemam, a oni razgovaraju. Onaj loši čovjek opet počeo nešto o Srbima i četnicima. Majn ga prekide sa par riječi, upozoren je da o tome neće raspravljati i da je najbolje da ode negdje drugdje sjesti. Majn se dobro ustobočio protiv njega i on zašuti. Ja se pravim da spavam. Vlak je krenuo. Čujem gdje mu kaže: „Šta je dijete krivo, kako bi da je tvoje”? Sad se već osjećam zaštićenim. Hladno mi je, no uskoro počeše i grijati. Svanjiva, vidi se kako snijeg prolijeće. Neki iz majstorovog društva su otišli. Otišao je i onaj gad. Ostao je Majn, još jedan čovjek i ja. Vide da ne spavam pa mi kažu: „Još malo pa smo u Grubišnom”. Čujem kako željezničar viče: „Zdenci”! Majn me pita kako je bilo u Jasenovcu, koliko dugo sam bio, tko je još bio sa mnom… Kaže da sam mršav… Ponešto odgovaram, oprezno. Za ponešto kažem da ne znam. Sad, preda mnom i tim još jednim čovjekom, psuje onoga gada. On ga naziva „gadom”. Psuje rat i priča o stradanju.

Eto nas u Grubišnom Polju! Vlak stade, pada više kiša, nego snijeg. Dobro curi.

Logor Jasenovac

Logor Jasenovac

Plan logora Jasenovac III iz 1942. godine

Plan logora Jasenovac III iz 1942. godine

Vazdušni snimak neposredno po završetku rata
Vazdušni snimak neposredno po završetku rata

Vazdušni snimak neposredno po završetku rata

Prije bjekstva ustaše su porušile sav logor

Prije bjekstva ustaše su porušile sav logor

Izgladnjeli, avetima slični logoraši

Izgladnjeli, avetima slični logoraši

Osmatračnica i kula-stražara u pozadini

Osmatračnica i kula-stražara u pozadini

Ovom prugom stizale su kompozicije žrtava pravo na skelu u Gradinu

Ovom prugom stizale su kompozicije žrtava pravo na skelu u Gradinu

Pred ubistvo žrtva skida prsten

Pred ubistvo žrtva skida prsten

 

< U vlaku za Zagreb                                                               Sadržaj                                                  Ponovo u Grubišnom Polju >




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top