Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Влак за Бајмок

Датум објаве: четвртак, јун 3, 2010
Величина слова: A- A+

Камо ћемо? Па опет у вагон. Марвени, дакако! Слика уобичајена – пећ гори, има угља, а дрва врло мало. Само за потпалу. Слама је већ употребљавана, помало је трињава. Ту је и клупица која олакшава пењање у вагон.

Они из прве туре скупили су се око пећи па ми, фришко озебли, не можемо прићи а да нас не гуркају и приговарају. Неки су посједали по слами, ту ближе пећи. Већина стоји. Вани нема никога, хладно је. Онда нетко, ваљда из доконости, установи да је ту на прузи само наш вагон! Сад знатижељно извирујемо и увјеравамо се да је тако. Некако нам је и чудно – на томе комаду штреке само наш вагон! Шта и како му то дође? Тамо нас нахранише на стојећи. Убрзаше прву туру камионом, а онда и двије сљедеће. Ту нас утрапише у један сам, самцат вагон. Истини за вољу, онакав је на какве смо већ навикли. Дан нам поче некако трапаво – од замрзнутих пипа, доручка на стојећи, преко убрзаних тура, па до самцатог вагона. Још само да нам нареде да се одатле макнемо, па да га морамо и гурати. Стево, префект, већ се негдје мувао по станици кад смо ми у трећој тури дошли. Донесе нам неизвјесно објашњење: „Ми идемо за Бајмок и ту морамо чекати први воз, који иде тамо, да нас прикачи. Кад ће то бити, не зна се. Због тога се не смијемо удаљавати од вагона. Ако нам пофали угља, морамо се обратити отправнику возова“. Значи, најважније је да ће нас приквачити, а кад, то и није важно јер се не зна. Нитко од нас ништа не зна о Бајмоку. Не знамо ни гдје је, ни колико је далеко одавдје. За Суботицу сам и ја чуо из географије. То је велико мјесто, град у Бачкој. У тамошњој болници је негдје л939. умро мој братић од тетке Вељко Бобић. Учио је заједно са мојим братом Стевом пекарски занат у Старом Бечеју. Ту се разболио од упале плућа, отпремљен је у болницу у Суботицу и тамо је умро. Док смо путовали од Грубишног Поља, Јошко ми је рекао да ћемо ми наставити гимназију негде у Бачкој или Банату. О томе је понешто слично причао и префект Стево, а ми у оном јаду који смо проживљавали нисмо томе поклањали пажњу. Нас је онда занимала само ријеч о Русима и кад ћемо њих видјети. Све смо некако лакше подносили кад смо знали да идемо према њима и међу њих. Јер, сваки корак према Русима за нас је био корак према слободи, корак у животну сигурност које од 1941. године нисмо имали. Све потешкоће – зиму, снијег, хладноћу, смрзавицу, глад, ушљивост, пјешачења по снијегу на минусу (тко зна колико), онај стравични мост на Драви и преживљени страх док смо га прелазили (неки чак боси да се не би осклизнули у Драву стравичног изгледа са тог моста) подносили смо и све препреке смо шутке савладавали само да бисмо остварили тај циљ. Све остало било је споредно па и приче о томе што ће даље бити. Сад је другачије. Страха за голи живот нема откако смо прешли ту огавну Драву. Нема га иако се спомињала могућност да нас измитраљирају авиони. У нашим главама основни циљ је достигнут. Сад нас некако, и нормално и изненада, занима што даље. Па, ако ћемо наставити гимназију, зашто нас онда не оставе овдје у том великом граду, него нас отпремају у некакав Бајмок? Не зна се ни кад влак иде за тај Бајмок. Ева Клајн, једина Жидовка међу нама (она иде у трећи разред), каже да је то велико мјесто, скоро као Суботица, и да је ближе Осијеку од Суботице. „Онда ваљда има и гимназију“, закључи Ева. Не знам колико пута сам излазио из вагона да прошетам, а онда се опет враћао да се огријем, кад нетко рече да је вријеме ручка. Сукњајић одмах подигра (да не кажем другачије): „Ма, да, и ја се чудим да га не доносе, а дош’о цајт“!

Неки се насмијаше, неки опсоваше, а трећи изрекоше и понешто безобразно о томе што бисмо у овој прилици могли добити за ручак. Насмијасмо се и на то. Нетко настави да се грије, нетко танца… Тако чекамо влак за који рекоше да се не зна кад ће доћи. Ваљда ће нешто бити – ево овога жељезничара са црвеном капом! Нетко нас гласно упозори. Сви смо зашутили и окренули се у томе правцу. Он спретно прескаче преко шина и ето га па одмах пита тко је главни за овај вагон. Стево је то чуо па искочи одмах из вагона и стаде пред жељезничара. Насмијаше се кад су видјели да се познају. Дошљак рече да ће влак доћи за пола сата и да сви будемо у вагону. Погледао је у вагон па каже да угља имамо и превише јер Бајмок није далеко. Поздравио се са Стевом и оде. „Чули сте, влак ће скоро доћи. Тко треба још штогод да обави, нека одма’ иде“, рече нам Стево. Неколико цура одоше са Станом у заход крај зграде станице, а мушко друштво оде за вагон. Редари поправише ватру. Натрпали у њу комаде угља. Скачу варнице и мирише на угаљ. Послије неког времена префект нареди да се врата вагона затворе и да посједамо на под док влак не крене. Редари, рече, треба да припазе на пећ – да се не би преврнула од удара вагона. Чекамо и ослушкујемо. Некако нам се то пола сата јако одужило па свако отпочиње своју тему. Нетко нас подсјети да нитко од наших професора не иде с нама. Сви су остали у Грубишном. Нетко додаје: „Па они су остали са шокачком дјецом, а ми смо партизанска. Углавном смо Срби“. У тој опћој слободној и гласној расправи нисмо ни чули долазак влака док се није огласила сирена локомотиве. „Ево га, ураа, идемо“, повикасмо. Јест да влак дође умјесто ручка, али, ето, нешто се догађа. Умјесто да једемо, возимо се. Па, и то је нешто. Возимо се на задњу станицу овог нашег свакаквог путовања. Ма, јест да је било свакакво, али ево нас скоро на циљу. Кажу да Бајмок није далеко, а тамо је гимназија. Да, гимназија – наш коначни циљ. Зато су нас, да би даље ишли у гимназију, послали на овај сурови пут! Неизмјерна је била наша радост. На том суровом путу најприје смо нашли и доживјели толико прижељкивану СЛОБОДУ. Не знам колико је то поштено према тој светињи која се зове СЛОБОДА, али је испало да је она као неко успутно добро на нашем путу ка циљу да наставимо гимназију. Возимо се већ подуго, локомотива се повремено оглашава, свира, али не стаје. Још ниједанпут није стала. У вагону је све више мрака. Вани се види нека сумаглица, као прљава магла. Коначно је влак успорио. Локомотива свира, а онда стаде. Ускоро протутња влак у супротном правцу. То нам је било једино стајање и сусретање. Возили смо се још подуго. Редари додају угаљ у пећ, а Стево их опомиње да престану јер нам неће требати.

 

< У Суботици, као на Божић                                             Садржај                                            Бајмок! Коначно одредиште >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top