Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Вјечито питање: Карађорђе или Милош Обреновић?

Датум објаве: среда, фебруар 14, 2018
Величина слова: A- A+

Описујући га увијек у борби, с руком на кубури, историја је пропустила да Карађорђа означи као генија војне стратегије. Никад, ни у највећој патњи, Вожд свој народ није, као кнез Милош, назвао „стоком без репа“. Лукавство, мир и присебност, величају се код кнеза Милоша, али се превиђа да се све то одиграва у једном затвореном пашалуку

Оно што је наш народ осећао да треба да каже о Карађорђу, рекао је наслутивши епску величину његову, у десетерцу народних песама. Његош је томе додао своју посвету. Толика је истина и лепота у томе, што су они рекли, да је често оно што се данас о Карађорђу пише, као карикатура. Понављају се, сасвим излишни, покушаји да се Вождовом портрету, у књижевности и историји, додаду неке боје које га не чине вернијим и неке ситнице, које га нимало неће учинити научнијим. До светлости његовог епског лика, никакав нови зрак мудровања људског више може стићи, а камоли је претећи.

Монотон, али дубок је био нагон гуслара, са дна народа, да кажу истину, присутни догађајима. Сазнање нашег највећег песника, одмах из идућег поколења, треба примити. Оно је стечено, у надземаљској висини Ловћена. У Његошевим стиховима, усечена глава Вождова, добила је онај значај који јој, међу свим нашим ликовима, припада и њена мрка и крвава слика непроменљива је више и непролазна.

Нема сумње да има много нерасветљених питања у вези са првим устанком и Карађорђевом личношћу, али је јасно да се треба вратити стварности, правим питањима о устанку, а не губити се у ситницама.

Карађорђе није никао из земље у Орашцу. Напротив, учествује у безуспешном препаду на београдску тврђаву много раније. Виђан је погнуте главе, како прати, при ослобођењу манастира Студенице, мошти светог краља Немање, према Северу. У историји самог устанка, Вожду су признате, углавном, само војничке врлине и нема сумње да је разлика, као државника и политичара, између њега и кнеза Милоша, на жалост, већ дубоко укорењена. И као ратник, он је досад, у устанку, познат само као витез, слабо као стратег и организатор. Међутим, сваки нов испис из аустријских, ратних архива, доказиваће, све више, да је досадашњи наш приказ устанка застарео, на основу извора и расправа 19. века дат, што су популарни, али и провинцијални.

Да је наша историја, која је дала велика дела Живана Живановића и Слободана Јовановића, посвећена, углавном, епохама наше уставне и партијске државе, осврнула се једном исцрпно и на Карађорђа, ми смо уверени да би Вожд само растао.

Док је кнезу Милошу, као венац славе, рачуната каткад чак и политичка мизерија, Карађорђу је у срамоту писано и оно, од чега је после Србија створила државу. Као дипломат, Карађорђев Југовић, кога су јеле гује у руском ратном стану, памтио се као нека аустријска пропалица, док је Давидовић кнеза Милоша испао по мало српски Канинг.

Карађорђе, по ратним архивама Аустрије, много је више од једног сељачког вође и његове рокаде, фортификације, артиљериски бојеви, не могу се протумачити, једноставно, простом генијалношћу, или помоћи граничарских официра, или мудрошћу мајора Дибића, руског инспектора градова. По нашем мишљењу, долази потреба промене целог схватања устанка и новог приказа Карађорђевог рата против Турске.

Тактичко његово знање и наполеоновска брзина остају тајне, као и његово необично географско познавање Србије. Тумачено је хајдуковањем. Како тумачити међутим, остале његове војне замисли, које, и нестручњаку, падају у очи? Не само његове чудесне битке, у којима туче школоване турске штабове, артиљерију отоманску којом командују често и официри Енглези, него и његов систем регрутовања, стварање једне централне резервне војске, за сва ратишта, око Тополе, скоро нешто што личи на „врховну команду“, са разгранатом службом извештаја и командовања.

Питање је да ли би нови исписи из докумената турских и руских, изменили историју устанка и лик Вожда. Ми мислимо да би за то била довољна већ и једна изричита критика досадашњих извора, са питањем правде за Вожда као државника. Покретање устанка, организација побуне то је видно мало ремек дело Карађорђа. Ако се велича Милошева вештина према Марашлији и Цариграду, превиђа се донекле Карађорђева умешност према командантима Петроварадина и Беча. Издржљивост и такт политички и те какви.

Лукавство, мир, присебност и у најстрашнијој ситуацији величају се код кнеза Милоша и његова убиства људи што му сметају, али се превиђа да се све то одиграва у једном затвореном пашалуку.

Упоређења те врсте у историји немају смисла, али ако се баш хоће да чине, будући критичар неће моћи да не примети да је политичар Милош деморалисао и да је неприродан, ван свог пашалука, док је Карађорђе схватљив и у Босни, и у Срему, и под Велебитом, а сваки народ треба да носи судбину свог бића. То је једна мудрост политичка што не вара.

Подвале, марифетлук, колективна дегенерација, често уписују се у плус Милошевог доба, а крај такта око Марашлије, превиђа издржљивост Карађорђа око Бећира итд.

Каква таква дипломатија Карађорђева, под најнеповољнијим приликама, стварала је од српског питања – европско.

Хладан, паклен, психолог, опак као змија био је, кажу, Милош, али се превиђа да никад није умео заиста да стиша, већ само да умртви, мрцвари, или корумпира.

Милош је, у корист свог апсолутизма и свог пореског система поступао са народом, опрезно, великом вештином, као и са Турском; Карађорђе као и са рођеним братом и очухом у име државе која је кад се ствара за сваког ко је мушко највећа опојност. Никад, ни у највећој патњи Вожд свој народ није као кнез Милош назвао „стоком без репа“.

Међутим, та патња, иницијатора, зачетника, организатора, хероја, који захтева од масе прегалаштво не деморалишући је, већ је уздижући („Ене — де сад! Зар Ви мислите тако да се умирите, па кућама. Нема ту мира, од сад ће да буду бојеви велики“) често се превиђа при утврђивању државног количника Вождовог.

Најпосле, шта се највише заборавља, у Орашцу већ, мрки, ћутљиви Карађорђе је педесет и две године. При великим биткама устанка он је близу шездесете. У најстрашнијој години, што Србији доноси пропаст 1813. зна се да је лежао, баш кад је војничка катастрофа почела, болан од тифуса, али зашто још нико није трагао за његовом болешћу, свакако жучи, која је очигледна при описима мемоара о њему. Зар та телесна патња, и сама, не би могла много да протумачи?

Као и старост, што га је, занета шумом, мирисом Србије, ораница и поља, при повратку из Русије, у шездесет петој години, ослабила толико да је погнуо у сну главу, да полети крвава у вечност.

Пише: Магазин – Седмица

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Сретење, дан државности Републике Србије

Остружница срце српских устанака | Јадовно 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top