Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала вама који сте били са нама код Шаранове јаме, на Јадовну, у Теслином Смиљану и Медку 30. јуна 2018. Свједочили смо да нисмо заборавили.

Васкрснуће Зорке Делић

Датум објаве: субота, мај 5, 2018
Објављено у Јастребарско
Величина слова: A- A+

Ако бисмо покушали да опишемо живот седамдесетчетворогодишње Загорке Скиба из Копривне, прве речи гласиле би – живи сведок ужаса два наjцрња стратишта Срба, Јасеновца и логора за српску децу, Јастребарског.

Зоркa Делић Скиба
Зоркa Делић Скиба

Зорка, тада петогодишња девоjчица, изгубивши оца и маjку, преживела jе страхоте коjе човек не може да наслути ни у наjцрњим мислима. Два пута надмудрила jе сигурну смрт, али jе маестрално доскочила и окорелим усташама. А била jе дете. Децениjама jе живела са туђим наметнутим  католичким идентитетом, све док ниjе стасала, и  постала „своjа“. Српкиња. Сада jе Зорка  наша национална, историjска  вредност – драгоцени сведок, живи човек коjи добро памти све поменуте догађаjе у Другом светском рату. И то до детаља. Зорка jе, иначе, пензионисани професор математике и физике, а завршила jе педагогиjу и психологиjу. Не мањка jоj, дакле, ни високо образовање.

Гледамо у детиње искрене, а старачке очи. Осећамо сву тугу напаћене душе и слушамо памћење и мудрост. За опомену. Наша саговорница казуjе у почетку без суза, и мирно. Само маjку, маjку у пламену када пробуди из сећања, низ чисте образе крену незадрживи потоци. Сузе затим прогута, jер вели – ту jе да казуjе, да се не заборави!

А на почетку разговора, коjи jе за њу поново преживљавање голготе, Зорка нас упозорава на то да са подмукло наметнутим „случаjем“ Сребреница нипошто не смемо да се миримо.

„Злочин jе оптужити наш народ коjи jе jедан од наjстрадалниjих у васељени. Перфидно jе, криминално и подмукло да Србе у геноцидни народ претвараjу исти они коjи су нас децениjама убиjали, требили. Они коjи су починили геноцид над Србима! Јасеновац, Јастребарско никада и ниjедан Србин ма где био, не сме да заборави. Морамо да се боримо, да тражимо да се призна геноцид над Србима у усташкоj НДХ творевини. Сада Сребреницом хоће од нас да направе злочиначки народ. Знаjу они зашто то раде. Ако би коjом несрећом Србиjа поклекла, за век векова ће бити поништене све jасеновачке и jастебарске жртве, генерациjама коjе долазе чинимо страшну неопростиву неправду, и то заувек! Јасеновачке жртве сада се смањуjу, десеткуjу, а Србиjа – ћути!

Треба знати и  колико jе стотина хиљада наших жена и стараца страдало у логорима и jамама БиХ. Мора да се зна да jе, према неким показатељима, статистикама, сваки други Хрват и муслиман у време НДХ помагао на одређен начин усташки покрет и убиjање „ србочетника бандита“ и „србочетничке копилади“, како су нас тих jезивих година сви они називали! То jе недопустиво, ако поштуjемо и живе и мртве. Ако волимо сопствени  народ! Ево, цитираћу вам речи Фрање Туђмана коjи jе 24. фебруара 1990. изjавио: „НДХ ниjе била само пука квислиншка творевина и фашистички злочин, већ и израз повиjесних тежњи хрватског народа“. За паметног довољно! Званични Београд не сме да поклекне. Сада би жртву да прогласе злочинцем, па ваљда да наставе даље неометано и у БиХ и у Хрватскоj. Јер, ко ће онда моћи уопште  да им забрани да поново насрну на „геноцидне, злочиначке Србе!?“

Сећате се дана када се судбина на ужасан начин поиграла са Вама те несрећне 1941. године.

Знате, постоjе две боjе коjе не волим. Од коjих се стресем. Црна, усташка, и, црвена, за мене, ваљда, симбол српске проливене крви. То ме прати у стопу. Одмах, после оснивања НДХ, 24. априла 1941. године, а имала сам тада пет година, у моjе родно село Крухари код Санског Моста у западноj Босни, стигли су црни људи са црним униформама, црним пушкама. Биле су то усташе. Водио их jе наш бивши слуга Омер Алагић. Прстом jе хрватским воjницима показивао коjе су куће у селу српске. Коjу год jе означио, та кућа би се убрзо нашла у пламену. Сећам се, на крсну славу, Ђурђевдан, у нашу кућу у коjоj су моj отац Драго Делић и маjка Драгица са нас петоро деце дочекивали госте, кумове, уз славску свећу, жито, постављену трпезу, усташе су ушле уз псовке и све по столу и кући поразбиjали. Отац их jе замолио да то не раде и прибрано их позвао да седну и почасте се, jер jе то породична светковина. Усташе су биле изненађене таквом реакциjом, и љутито су изашли, jер се Драго ипак ниjе дао испровоцирати.

У исто време усташе су се сукобиле са Србима у селу Трмошња. Пуно Срба jе тада рањено и убиjено. Рањени су и неки усташки злочинци. За одмазду су извели 27 Срба, међу њима 10 Мидовића, сва моjа уjчевина. Побили су их и повешали у парку и на тргу у Санском Мосту. Био jе то први злочин хрватске воjске после оснивања НДХ. Након тога уследило jе саопштење да су присиљени то да учине, jер jе наводно jедан Србин пуцао на немачког воjника. Међутим, када сам касниjе трагала за документациjом увидела сам да немачки извори сведоче да нема никаквих доказа да jе у питању био Србин, већ су оправдано сумњали да иза тог догађаjа стоjи Хрват. Дакле, хрватскоj воjсци био jе потребан повод, и то исконструисан. Почело jе неумитно да се развеjава страшно зло, невиђена мржња коjа jе киптела из скоро сваког Хрвата, али и муслимана. Биле су то године страха и ужаса!

Jasenovac
Истерали су нас на ливаду у Јасеновцу. Драшку и Петру
наредили су да очисте вагоне од мртве деце и измета.
Језив призор. Жива српска деца носе мртве малене
сународнике и по наређењу бацаjу их у Саву

Убрзо су ухапшени Ваш отац, стриц, деда… Више никада их нисте видели.

Тог пролећа по свим селима и градовима одводили су угледне Србе, а потом све мушке главе. Ухапсили су мог оца, стрица Душана, деду Јована и маjчиног оца Теодора. Деда Теодора су ухапсили међу првима због тога што jе био солунски добровољац. И нису се заустављали. Теодор jе истог дана остао без браће Дмитра и Душана, синова Милана и Душана, а убрзо jе страдала и моjа маjка. Све су му усташе побили зато што jе био Солунски ратник. Паклено време, када су земљом ходали људи без милости. У њиховим  срцима царовала jе змиjска мржња. Тог страшног дана пристигла jе усташка сатниjа, хрватски воjници из Загреба, званичног назива „Анте Старчевић“. Водио их jе озлоглашени  усташа Славко Дасовић. Да не заборавим, када су почетком маjа 1941. године стигли у Сански Мост, само за три месеца од њихове зверске руке побиjено jе на стратиштима, jамама, логорима преко 10 хиљада Срба. Подсећам вас, пред рат jе у срезу Сански Мост било 38 хиљада Срба, 18 хиљада муслимана и 8 хиљада Хрвата.

Сматра се да jе сваки други Хрват и муслиман помагао у хапшењу или клању. На Илиндан, 2. августа, само у jедном дану око пет и по хиљада Срба бачено jе у две ископане  jаме  у Сушњару, на имању мог оца, у близини села. Мушкарце су звали да се jаве због неког пописа. Масовно су пунили затворе, школе, магацине. Тамо су их усташки монструми мучили. Доцниjе сам сазнала од jедне жене коjа jе, такође, тада била у притвору, да jе гледала како усташа наређуjе мом оцу и стрицу да се туку и jедан другом ломе руке и ноге. Они су се пуно волели, сви смо срећно живели у великоj газдинскоj заjедничкоj кући. И пре су пристали да иду у смрт заjедно него да jедан другог попреко погледаjу. Измасакрирани су баjонетима. Бачени су у jаму Шушњар.

Као беспомоћно дете гледали сте како Ваша мртва маjка нестаjе у пламену.

У село jе 2. августа стигао брат нашег слуге. Радио jе у Гестапоу и био у СС Ханџар дивизиjи. Пре рата су из наше куће носили храну и све што им jе за децу требало. Онда су све заборавили. Наша кућа била jе на пропланку. Маjка га jе видела. Пре тога су запалили све преостале сеоске куће. Маjка jе остала са деветоро деце – са нама, и са децом од стрица Душана. Са бескраjном тугом предосећања вечног растанка благо, с пуно љубави нас jе гледала. Никада нећу заборавити умилни поглед маjке коjа нас љуби за вечност. Плакала jе тихо. Ми смо пригушено jецали. Тешила нас jе. Све изљубила. Једва се растала од деветомесечног Јовице кога jе jош доjила. Те дивне нежне руке. Никада више нисам осетила ту љубав. „Мили моjи, молим вас, чуваjте се и бежите у кукуруз! Драшко, сине, ти си наjстариjи, брини о свима њима, jер неће имати ко, ако се мени шта деси.“ Биле су то последње маjчине речи. Нисмо jош ни стигли да уђемо у велику њиву са високим кукурузима, а они су почели да дивљаjу. Маjка jе потрчала за нама. На несрећу, вратила jу jе рика животиња из наше штале коjа jе као и кућа – била у пламену. Имали смо пуно крава, коња, волова. Сећам се нашег црног бика коjим се отац поносио и редовно осваjао награде на кориди под Грмечом. И данас чуjем пуцкетање буктиње коjа све гута, и рику животиња.

Маjка jе отворила врата штале да спаси животиње. Испред ње се одjедном поjавио бивши слуга, грубо jе гурнуо. Пала jе и посрћући устала и рекла му: „Омере, злотворе, шта нам то радиш? Врати ми мог мужа и девера, пуна су два месеца како си их одвео. Ко ће нашу децу да отхрани!?“ Уместо одговора, хладнокрвно, са циничним осмехом, испалио jе метак маjци у главу. У чело у висини очиjу. Пала jе као покошена. Ми смо дрхтали и грцали. Пригушивали jецаjе. Срце ми jе jечало. Била сам избезумљена од шока, ужаса. На тренутак сам изгубила свест, нисам могла да дишем. Пресекла ме бука. Велика ужарена греда почела jе да пада на нашу мртву маjку, коjа се претворила у буктињу. То jе наjтежи тренутак у мом животу! И данас заплачем као мало дете. Била нам jе тако потребна. Све касниjе су били сурови дани оковани леденом мржњом. Ниjе ми jасно како сам све преживела и како уопште постоjим.

Како сте се спасавали после маjчиног убиства?

Омер jе, то смо чули у кукурузишту, позвао усташе да крену у потрагу за нама. „Знам одлично ту породицу. Имаjу деветоро четничке копилади. У кукурузу су. Морамо их наћи и све преклати!“ Остало jе нас девет сиротана: од стрица Душана наjстариjи син Драшко, имао jе 14 лета, Петар jе напунио jеданаесту, Славка девет и Рада три године. Моjа рођена сестра Невенка 13, Дара 11, Миле 9, и jа пет година, а Јовица jош беба. Пред погибиjу маjка jе последњи пут подоjила Јовицу! Све дубље смо залазили у огромну њиву са кукурузима коjу jе отац са љубављу неговао. Чули смо како нас дозиваjу, прете, траже. Све jе било добро док Јовица ниjе почео да плаче. Дара му jе чврсто затворила уста. Из руку jоj jе испао неколико пута. Поново га jе стегла да не би плакао. Све се стишало. Била jе ноћ, jезива, августовска. Испред нас jе изашла наша крава Шаруља. Она нас jе касниjе хранила. Када смо jе први пут помузли, хтели смо да нахранимо Јовицу, али он jе био мртав. Јецали смо сви. Ужасна ноћ. Спавали смо испод звезда у тужном дворишту у коjем jе догоревао наш дом.

Били сте сведоци ужаса jедне ноћи у Санском Мосту.

Почели смо да живимо живот омражених, прокажених. Живот бескућника. Морали смо да просимо. Обично Рада и jа. Славка jе рекла да смо умиљате и да ће се неко на нас смиловати. Мало хлеба – очаjно смо молиле. И данас чуjем: „Марш из дворишта !“ Тако би нас дочекивали у муслиманским и хрватским кућама. Мало смо хране могли да сакупимо. Спавали смо на тавану железничке станице у Санском Мосту. Једне ноћи чули смо плех-музику. И сад ми одзвања „Лили Марлен“. Хиљаде и хиљаде мушкараца, Срба, кретало се тихо. Били су измучени. Нема колона без краjа. Понадали смо се да ћемо видети оца, деде или стрица. Нисмо тада знали да су већ мртви. Колона jе ишла према Шушњару. Били су везани jедан за другог, руке преко рамена везане оштром жицом, тако да ако би jедан пао, пререзао би врат другом. Све до зоре кораци, сенке смрти. Пред зору на краjу колоне ишла су запрежна кола, са лопатама, кречом, натовареним маљевима, пиjуцима. Па jош jедна колона наших несрећника. Поред њих усташе, проклете.

Срби су од батина, мучења, били напола мртви. Питаjу се данас људи, како jе могуће толики народ, сви здрави, отресити, паметни, зашто се нису супротставили том животињском злу? Мало jе оних коjи знаjу да Срби нису тек тако ишли под нож. Још у затвору, сваког дана, у колони стално им jе понављано: „Уколико будете пружали било какав отпор, цела породица ће вам убрзо бити убиjена. Жртвовали су себе мислећи да тако чуваjу своjу децу, родитеље, супруге, маjке, сестре. Нису jадници знали, ни слутили да jе већина њих  већ остала без породица.

Jastrebarsko
Колико jе деце прогутало Јастребарско вероватно наjбоље зна Ватикан. Све jе у њиховим архивама. Али то jе добро чувана таjна, jер када би се открило, потврдило би се званично учешће Ватикана у систематском уништавању православних Срба, убиjању српске деце, будућности jедног народа

Стицаjем околности Драшко jе био на Шушњару и тако био сведок усташког клања и бацања у jаме.

Видео jе непрегледну колону Срба, младих, средовечних, старих. Неке jе препознао из Крухара, неке из оближњих села. Две огромне jаме већ су биле ископане и припремљене. На имању мог оца. Ужасно jе то сазнање. Муслимани су ископали jаме за Србе. Унезверен Драшко jе посматрао кришом како наш комшиjа Дино Вранић баjонетом убиjа људе. Са великим апетитом jе набиjао српске бебе на баjонет. По томе jе касниjе постао озлоглашен. На таj начин jе завршила моjа стрина и њена беба. Придружио му се и Хрват Виктор Туњић, усташа коjи jе касниjе „мирне савести“ побегао у САД. Наравно да титоистичка власт касниjе ниjе ништа учинила да буде враћен и кажњен. Драшко jе гледао како маљем из све снаге удара човека. Причао нам jе да му jе пуцањ лобања био као мора дуги низ година. У пределу стомака зарили би у сваког несрећника баjонет и онда бацали у jаме. Некога су заклали. Све  jе тихо одрађивано. Ни пуцањ ниjе смео да се чуjе. Када су завршили посао бацали су креч. Сећам се да jе касниjе крв у потоцима излазила из jама, пролазила кроз земљу. Какав jе то народ коjи недужном људском крвљу поjи земљу? Монструозан! Сви бунари су били пуни људске крви. Нисмо имали више где да пиjемо воду. Кришом смо по ноћи одлазили на Саву. Наша крава више на том земљишту ниjе пасла.

И животиња зна за милост и саосећање. Они не! У Санском Мосту сутрадан весеље, стигао италиjански циркус! Муслиманске и хрватске породице са своjом децом. Већина мушкараца претходне ноћи била jе у Шушњару. То jе постала свакодневица за Србе широм НДХ, у Јадовну, херцеговачкоj Коритскоj jами, у Лици. На све стране jаме. То jе наjвећи геноцид о коjем се мало, или скоро ништа не зна. По неким подацима у jамама jе страдало више Срба него у Јасеновцу, а помиње се 730 хиљада jасеновачких  жртава. Дане Ластавица jе пишући књигу о jамама навео да у Хрватскоj постоjи преко 324 jаме. У БиХ то никада и нико ниjе ни броjао! А и Козара и западна Босна пуне су jама…

Кажете да сте убрзо морали да идете у оближњу католичку цркву на присилно покрштавање?

Једно jутро чули смо са разгласа обавештење да ко од српске деце не дође на покрштавање биће убиjен као они на Шушњару. Сви смо морали на принудно покрштавање! Сада jе непрегледна колона српских малишана чекала на покрштавање. Нас jе пронашла баба Смиља, сестра деда Теодора Маjкића, мамине фамилиjе. И повела нас. Смиљи jе хрватска воjска побила осамдесеторо ближих и даљих у фамилиjи Маjкића. Остала jе сама. У католичкоj цркви фратар Илиjа Шермет, уз усташког воjника, пита:„Је ли добровољно примаш римокатоличку веру? Баба Смиља ћути. Три пута jе питао. На краjу му jе одговорила: „Како црно драговољно, када сте ми све моjе Маjкиће побили!“ Шермет даде знак усташи да jе води. До излаза из „божиjег храма“ тукао jу jе кундаком по леђима. Питао нас jе колико имамо пара, рекавши да се крштење плаћа, и одузео нам све што смо тих дана испросили. На документу jедном за све нас писало jе: „Деца Драге Делића драговољно прелазе у римокатоличку веру и са тим светим чином они постаjу Хрвати“. Ти папири су ишли у Бања Луку, а акциjу покрштавања надгледао jе и извршио Алоjзиjе Степинац. Видела сам га неколико пута. Извесно време провели смо као слуге на имању злочинца, комшиjе Дине Вранића. Спавали смо у штали. У пролеће 1942. по нас jе дошао Омер Алагић и рекао да jе НДХ организована, да jе „НДХ прогледала и сада се отвараjу сиротишта на све стране. Ови Делићи иду за Јастребарско“. Стрпали су нас у вагоне за стоку, без воде, хране. Три дана су нас мучили, а могли смо да стигнемо за jедно поподне.

Ваша прва станица на путу за Јастребарско био jе Јасеновац.

Истерали су нас на ливаду у Јасеновцу. Драшку и Петру наредили су да очисте вагоне од мртве деце и измета. Језив призор. Жива српска деца носе мртве малене сународнике и по наређењу бацаjу их у Саву. И данас ми jе пред очима улаз у jасеновачко паклено гротло. Драшко нам jе прочитао шта пише на улазу. „Клаоница за Србе, Жидове и Цигане“. Огромним словима. Касниjе сам сазнала да су Немци, када су први пут поражени на источном фронту, преправили таблу, написали на њоj само „Радни логор“. Те ноћи депортовано jе много деце из Бихаћа. Тих дана jама Гаревица код Бихаћа, и неке друге, прогутали су око 20 хиљада Срба. Са нама су били и сирочад из Кључа, Петровца, и у исто време низале су се jаме у тим местима. План jе био да нас сместе у клостере, односно самостане. Тако jе зацртао Миле Будак, тадашњи министар. Ко зна колико jе композициjа сваког дана пристизало са српским малишанима.

Имате ли снаге да нам подробниjе опишете те jасеновачке дане?

Април. Хладно. Спавали смо у баракама. Изjутра би нас истерали. Драшко нам ниjе дао да пиjемо воду из мочвара jер се од распада људских лешева претворила у црвену воду са црвима. Пронашао jе зарђале конзерве и по ноћи ишао до Саве по воду. Када jе стигао био jе избезумљен. „Убиjали су Србе, падаjу у реку. Сава носи много лешева“. Још нам jе престрављен шаптао: „Видео сам скеле, али не од балвана, него од мртвих људи. Направили су скеле везуjући мртве жицом. Преко њих су прелазили jадни старци и жене, деца са хрватске на босанску страну у Доњу Градину у логор“. У Доњоj Градини има 125 jама. Ексхумациjа jе обављена на само пет. Претпоставља се да jе у jамама Доње Градине  пострадало око 500 хиљада Срба, и то само на босанскоj страни.

Ваш брат jе видео и депортоване Јевреjе из Сараjева.

Видео jе када су пристигле композициjе са Јевреjима. Овог пута то су били Јевреjи из Сараjева, они наjбогатиjи. Морали су прво да поскидаjу сав накит. Те ноћи у пећ циглане убацивали су Јевреjе. Тако су усташе пекле циглу. У ваздуху смо осетили неки чудан, неприjатан мирис – мирис спаљених људи. Уjутру више ниjе било ниjедног Јевреjина. Преко 350 jадника само те ноћи jе спаљено. Још ужасниjе jе било након козарачке офанзиве, у jуну 1942. Са Козаре се сручило преко 70 хиљада српских сељака. Породице без краjа. На Козари су све српске куће попаљене, а народ jе транспортован у Јасеновац. После неколико дана сточни вагони из Јасеновца возили су нас за Загреб. Били смо смештени у „Заводу за глухониjеме“, коjи jе претворен у сабирни центар. Сваког дана смо по стотину пута чули, стално су нам понављали: „Упамтите, ваше родитеље поклали су србочетнички кољачи“. Први пут jе требало да добиjемо храну. Била jе припремљена нека каша, а деце 30 пута више него што jе било каше. Веома су се усташе забављале, смеjали су се, када су видели како се огладнела сирочад отимаjу за храну.

Jasenovac
Католички свештеници и нацистички поздрав

Убрзо сте пребачени у Јастребарско.

Дочекала нас jе часна сестра Пулхериjа. Одмах су одвоjили браћу од нас. Били смо у напуштеном дворцу мађарског грофа Ердедиjа, у подруму, влажном, смрдљивом, пуном паучине, мишева, пацова, великих црних буба. Свако jутро гледали смо како износе мртву децу. И ту су биле jаме. У цик зоре долазио jе гробар Фрањо Иловар запрежним колима, лопатом товарио мртве. Јула 1942. било jе на хиљаде малишана. Поготово после Козаре. Јастребарско jе наjвеће стратиште српске неjачи и jедини концентрациони логор за децу на свету. Колико jе деце прогутало Јастребарско вероватно наjбоље зна Ватикан. Све  jе  у њиховим архивама. Али то jе добро чувана таjна, jер када би се открило, потврдило би се званично учешће Ватикана у систематском уништавању православних Срба, убиjању српске деце, будућности jедног народа. Били смо гладни, болесни. Плакали смо. И због тога били зверски кажњавани. Добиjали смо батине и када бисмо по ноћи од претрпљених ужаса у сну вриштали. Ја поготово када бих сањала маjку у пламену. То часна сестра Ана Пулхертиjа више ниjе могла да издржи. Била jе злогласна. Касниjе jе оптужена да jе крива за смрт преко три хиљаде деце у Јастребарском. Она jе иначе била свастика Мила Будака, коjи jе основао логор за српску децу.

То jутро са групом од 100 мртве деце морала сам и jа. За казну сам претходно била скоро на смрт пребиjена. Звала сам се 97. Добила сам 97 удараца шибом, а пала у дубоку несвест после 50 удараца. Остало jе морала да поднесе моjа сестра. Славка ми jе касниjе причала да су ми леђа и руке били крвави, и да сам убрзо престала да даjем знаке живота. Мислећи да сам мртва бацили су ме у запрежна кола, али на несрећу била сам на дну испод мртве деце. Ужасан jе био осећаj када сам се освестила у jами са мртвом децом. Имала сам само шест година и била свесна да ћу бити жива затрпана ако не изађем. У магновењу сам дрхтавим ногама покушавала да се попењем. Зуби су ми цвокотали од страха. Моjе ноге су пропадале поред глава, руку, ногу, мртвих. Некако сам успела да се искобељам и у тренутку када jе гробар кренуо да поспе креч видео ме jе и толико се уплашио да jе вриснуо и побегао мислећи да сам васкрсла.

Ви сте убрзо поново гледали смрти у очи.

Када сам изашла из jаме нисам могла да се снађем, нисам знала куда даље. Поред мене се одjедном поjавио пас Рекс, чиjи jе власник био Дасовић. Оптужили су ме да сам покушала да побегнем, а за таj прекршаj казна jе била клање. Остати жив и нормалан и преживети клање, и видети како кољу српску децу као jагањце – за мене ће то увек бити чудо! Нож коjим су клали био jе врло дуг, узан као прст и са обе стране имао jе оштрице. Часна сестра jе држала детету главу, а кољач би зарио нож право у дететов гркљан, али тако да оштрица прође са друге стране кичме. Сваком закланом малишану вадили су очи и слагали у корпицу. На дар кардиналу, како сам доцниjе сазнала. Била сам последња у реду. Навикла сам на умирање, и више сам друговала са смрћу, а мало знала шта jе живот. Када ми jе часна сестра руком захватила главу и повукла jе уназад, jа сам кољача мирно али нетремице гледала. Оним чистим, милим, невиним, детињим погледом. Био jе потпуно изгубљен. Уместо да до краjа зариjе нож, одjедном га jе извадио. Крв jе шикљала из мог врата. На све стране. Од крви и часна сестра, и усташа и jа. Сливале су се и локве од заклане деце. Видите, носим  дубок ожиљак са клања у Јастребарском. Тада су ме одвели у амбуланту, опрали рану и зашили, ставили ми облоге на леђа, завили врат, дали лекове и потом мене и моjе сестре преселили на први спрат где су била смештена усташку сирочад. Они су имали истинску негу, добре оброке, ишли у школу. А ми, Српчад, доле смо  умирали. Дуго година су ме моjи озлоглашени усвоjитељи терали да криjем врат и ожиљак – сведочанство усташког злочина…

Како се десило да вас одведу из Јастребарског?

Славко Дасовић jе дошао по jедно мушко дете. Часна сестра рекла jе да има само девоjчице. Када нас jе погледао онако бледе, мршаве, краставе, био jе изричит да не жели кући да води ниjедно. Али, ваљда та грчевита борба за живот инстиктивно ме jе гурнула. „Узми мене, бићу добра“, рекла сам му и притрчала умиљато и плашљиво. Негде дубоко у души стидим се тог свог геста. Како сам уопште могла да потрчим, молим и касниjе ословљавам са „тата“ окорелог зликовца коjи сноси одговорност за броjне покоље, па и оне у Санском Мосту, мом селу. Онда сам била очаjно уплашено дете. Сада размишљам као одрасла, искусна особа. Интересовао се за мене, за моjе порекло. Моj идентитет био jе избрисан. Научила сам да сам 97. И ништа више. Сећања у магновењу. Срећом, чула сам како часна сестра одговара да има моj картон. Да сам Зорка Делић. Али и тренутка када му jе обjашњавала коjе сам годиште и чињеницу да су ми лажно написали да сам млађа две године, а кроз смех jе рекла: „ Шта може да памти дете од три године. Ништа“. Као да сам се поново родила. Ја сам Зорка, а не 97 – понављала сам у себи.

Delic Zorka

Имала сам шест година и навикла на умирање, више сам друговала са смрћу, мало са животом. Када ми jе часна сестра руком захватила главу и повукла jе уназад, jа сам кољача мирно али нетремице гледала. Оним чистим, милим, невиним, детињим погледом. Био jе потпуно изгубљен. Уместо да до краjа зариjе нож, одjедном га jе извадио

Како сте се снашли у новим околностима у Загребу?

Дошла сам код Славка Дасовића. Домаћица jе била његова приjатељица, усташкиња Мариjа Чоп, Хрватица из Загреба коjоj од првогмомента нисам била симпатична. Радила jе у усташком покрету и сваког jутра у униформи одлазила на посао. Живели су у великом jевреjском стану, а власницу и њеног сина истерали су у собичак. Морали су обоjе да се покрсте, и за то су дали пуно злата, новца. Сина су jоj убрзо одвели на школовање за фратра. Или то, или смрт. Касниjе сам се у стану сприjатељила са том Јевреjком и jедном jоj спасила живот, прикривши jе, тако да jе усташе нису пронашле. Била jе преплашена, беспомоћна. Око врата сам увек морала да носим шал. Рана jе полако зарастала, а Дасовић и Чопова су ми строго наредили да мараму не скидам и никада никоме не причам о рани и ожиљку на врату, иначе ће ме вратити у Јастребарско. Сећам се да jе Мариjа Чоп прву ноћ инсистирала да ме Дасовић врати у логор, и да она неће да брине о српском копилету. Те ноћи сам легла гладна и пошто jе било jабука на ормару, попела сам се, узела jедну. Истог момента се нашао поред мене Рекс, а ово двоjе су се грохотом смеjали, уз коментар да су знали да сам лопов. Сутрадан сам била сурово кажњена и речено ми jе да ће ме пас растргнути. Мариjа Чоп после извесног времена ниjе хтела да брине о мени, тако да ме jе Дасовић одвео код његове сестре, шездесетогодишње удовице Јелке. Ретко jе навраћао. Касниjе jе побегао у Америку, а Јелки слао новац. Школовала ме jе и васпитавала као праву Хрватицу католкињу. Учила да не волим Србе, четнике. Понављала да сам сироче због србочетника. Терала ме jе да идем стално у њихову цркву, што jе изазивало код мене прави кошмар. Прекинута jе свака веза са моjим сестрама, браћом. Дуго нисам знала шта jе са њима. Дуго сам носила лажно име, имала други идентитет, а у документима логорским jе писало да сам мртва. Била сам Мариjа Дасовић. После рата Дасовић jе због оптужби за злочине над Србима био годину дана у затвору. Када jе изашао хвалио се да му jе помогао његов ратни друг из Првог светског рата, Јосип Броз. Отишао jе за Америку. Када jе сасвим остарио и вратио се, у болници у Загребу, на самрти ми jе признао да jе крив за моjу породицу и молио ме да му опростим. Нисам могла. Дао ми jе неку фотографиjу. Окренула сам се и отишла. О Јелки сам се бринула до краjа њеног живота. Живела jе у Мостару са моjим супругом Влаjком, и са мном. Нисам jе оставила. Формирала сам породицу. Изродила двоjе деце, сина и ћерку. Обоjе су садазрели људи и признати стручњаци у своjоj професиjи. Са Влаjком сам живела 34 године у срећном браку.

За краj, опишите нам ваш сусрет са Ивом Андрићем.

Била сам председник литерарне секциjе у загребачкоj гимназиjи у трећем разреду. Професорица хрватског jезика предложила jе да у госте позовемо Крлежу, чему сам се супротставила. Памтим Крлежу по ружном гесту, када сам имала осам година. Дасовић ме jе послао са пошиљком код неког генерала, а jа грешком ушла у Крлежин стан да однесем писмо. Питао ме jе како га не препознаjем, када jе он чувени хрватски писац. Одговорила сам тада да никада нисам чула за Крлежу. Истерао ме jе напоље. Предложила сам професорици да у Загреб позовемо Андрића. Ива Андрића сам читала, волела и поистовећивала своjу судбину са судбином jаничарског српског народа. Данка у крви. Себе сам доживљавала као jаничара. Била сам пресрећна када нам jе дошао Андрић. Говорио jе о себи, своjим делима, и на краjу дошао и на наш час ликовног. Лепо сам цртала, па сам искористила прилику да га портетишем. Када сам му поклонила рад био jе изненађен. Рекао ми jе да имам смисла за уметност. Написала сам му посвету. За узврат он jе мени поклонио књигу „На Дрини ћуприjа“ и написао посвету коjа, као да jе касниjе обележила цео моj живот. Замолила сам га да не пише Мариjи Дасовић посвету, него Зорки Делић. Све jе брзо схватио. На посвети jе писало: „Ваш ентузиjазам, снага, љубав према животу, лепоти, људима, воде вас тешким путем на коjем ћете увек бити победник“.

Разговарала Биљана Живковић 

Извор: ПЕЧАТ

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 12. новембра 2015. године.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top