„Utisak iz srpskih medija – u Beogradu je bio monstrum“

Datum objave: utorak, oktobar 31, 2017
Veličina slova: A- A+

U nemačkoj štampi se prate događaji u Srbiji gde je Herta Miler izazvala žestoke reakcije izjavama o bombardovanju SRJ 1999. godine, piše Dojče vele.

Foto: Tanjug / Filip Kraincanic
Foto: Tanjug / Filip Kraincanic

“U glavnom gradu Srbije je ovih dana boravio monstrum“, piše Mihael Martens za Frankfurter algemajne cajtung: “To je bar utisak koji mora da imaju konzumenti srpskih medija. Monstrum se, prema njima, zove Herta Miler, odrasla je u susednoj Rumuniji i dobitnik je Nobelove nagrade za književnost. Herta Miler je ove godine počasni gost beogradskog Sajma knjiga, a običaj je da se takvi posetioci predstavljaju publici u Jugoslovenskom dramskom pozorištu – na taj način su već Beograđanima predstavljeni i Josif Brodski, Česlav Miloš i drugi. Takve priredbe spadaju u vrhunce kulturnog života glavnog grada, a više stotina mesta u pozorištu su bila ispunjena do poslednjeg mesta – i dvostruko veća sala bi bila puna“.

“No, ako je verovati većini medijiskih izveštaja, to predstavljanje je načisto omanulo. Politika, od 1904. obavezne novine srpstva, o kojima je Lav Trocki još 1913. napisao ono što važi i danas, naime, da taj list plaća vlada, Politika je, dakle, objavila naslov: Dobitnica Nobelove nagrade zloupotrebljava gostoprimstvo Beograda. To je još bila najumerenija reakcija“. U nastavku autor najbraja naslove koje su o nastupu Herte Miler objavili Večernje novosti, Informer, Srpski telegraf, te Kurir (“Ćerka SS oficira pljuje SPC i Srbe“).

“I srpski patriotski pesnici i mislioci su se javili za reč. Emir Kusturica, na primer, dobitnik zlatnih, srebrnih i ostalih palmi, lavova, globusa, cezara et cetera, post festum je primetio da bi bilo bolje da je Herta Miler bila pozvana na sajam automobila ili vojnu paradu nego na književni festival. Kusturica, u Sarajevu rođeni srpski šovinista po opredeljenju, koji samoproglašenu manjkavost svog muslimanskog porekla iz Bosne već godinama pokušava da kompenzuje posebno prilježnim srbovanjem i javnim idolopoklonstvom vođi bosanskih Srba osuđenim pred Haškim tribunalom Radovanu Karadžiću, primetio je da se posle reči Herte Miler Alfred Nobel sigurno okreće u grobu.“

Mihael Martens je podsetio da je Herta Miler tokom 90-ih godina u više eseja izrazila svoju saglasnost sa bombardovanjem SRJ 1999. i navodi njene reči: “Onaj ko za devet godina povede četiri rata, ko pravi groblja sa pragmatizmom nekoga ko asfaltira ulice, ko je navikao da ubija kao što ispija čašu vode, nije neko do koga se može dopreti rečima“. Kao ko-voditelj književne večeri u JDP, Martens je upitao gošću da li i dalje stoji iza tih reči. Ona je odgovorila potvrdno (i “hrabro“) pomenuvši “patnje koje su Srbi naneli sebi i drugima“, kao i “užasan nacionalizam“ za koji je, kako smatra odgovorna i Srpska pravoslavna crkva.

Opisavši kako su posetioci počeli da negoduju i napuštaju salu, autor pominje da u Srbiji “nisu sve samo Srbi koji su uljuljkani u agresivno samosažaljenje Kusturice ili razbijačko novinarstvo kojem kulja pena na usta“ i navodi primere jednog “liberalnog publiciste“ koji primećuje da su se “Srbi fino raskomotili u ćošku istorije rezervisanom za žrtve“ – i onda je došla “ta Nemica, pri tome dobitnica Nobelove nagrade, koja kaže: Srbi su krivi za sve što ih je snašlo na kraju 20. veka, a među njima posebno – Srpska pravoslavna crkva“.

Zaključak autora: “Kćerka jednog SS-vojnika je pokazala srpskom društvu ogledalo. Mnogi koji su se u njega zagledali, videli su samo jedno ružno iskeženo lice – i pobrkali ga sa licem Herte Miler“, piše Mihael Martens za Frankfurter algemajne cajtung.

“Beograd ključa“, piše Marko Martin za dnevnik Velt – o istoj temi: “Mnogi slušaoci (na predstavljanju Herte Miler) su bili indignirani, štampa bliska vladi je zapenila (…) kako se to slaže sa “proevropskom“ orijentacijom Srbije? Beograd je, kako to jedni od drugih prepisuju blogeri koji putuju svetom, danas novi Berlin kada je o žurkama reč, pri čemu je zapravo samo majušna ulica Braće Krsmanović na ušću Save nešto kao Fridrihshain-Krojcberg en miniature. Jednoj kafani krštenoj po nemačkoj prestonici, kao da je zaista kumovala berlinska opuštenost, dok u susednom klubu (…) postoji neka vrsta zaštićeog prostora u kojem se održavaju mali indi-pop koncerti ili podijumske debate LGBT-zajednice. Ali njihovi učesnici deluju često uznemirujuće krhko.“

“Jer, nedaleko odatle čekaju testosteronske grupice ćelavih i kuglastih glava u Adidas-trenerkama da bi u takozvanom Beogradu na vodi – koji je beogradski centar Berlina – pokupili taksijem one imućnije: onu Jeunesse dorée (blaziranu mladež) koja očigledno zarađuje više od prosečnih 300 evra mesečno i u novim udobnim i zaklonjenim kafeima srče svoj Latte Macchiatto pri čemu žene u ogledalima od poda do plafona posmatraju svoje jedre usne koje su ovdašnji plastični hirurzi pretvorili u pačje kljunove i permanetno se pridržavaju za bicepse svojih mlađahnih muških pratilaca. Lepo bi bilo znati šta su njihovi očevi radili za vreme ratova koje je raspirio Milošević; kako su uspeli da dođu do svog bogatstva usred ovog ojađenog društva“.

“No, ti pupoljci već odlaze u pravcu taksista, pripadnika svoje generacije koja nose majice sa likom Putina ili Ratka Mladića, i kao da su od svojih očeva nasledili neku vrstu borbene volje, iako se ona – i bukvalno, vrti u krug. Strani gosti koji se, kada stignu do cilja vožnje, ne slože sa ogromnom dinarskom cenom, jednostavno bivaju vraćeni kroz čitav grad na mesto odakle su krenuli, besplatno i u znak prezira. To što pri tome vozači troše vreme i benzin i što drugi turisti, znajući za taj spektakl, radije ne uzimaju taksi, ne shvata se kao ludilo koje šteti poslu“.

Jedna od gošći u “alternativnom“ lokalu u Savamali ima za to i objašnjenje: “U pitanju je regionalni kamikaza-mačizam koji se bazira na arhaičnim predstavama o dostojanstvu, stariji od svih šefova vlada i promena režima, u kič isklesan u – na Zapadu nekada omiljenim – filmovima Emira Kusturice, a za razliku od toga, u pametnim savremenim romanima jednog Vladimira Pištala ili Vladimira Arsenijevića opisan kao krvno balkansko zlo, kao mentalna prepreka individualnom i društvenom sazrevanju“, piše, između ostalog, Marko Martin za dnevnik Velt.

(DOJČE VELE)

Izvor: B92

Vezane vijesti:

Milerova je ismijala žrtve NATO agresije i treba da se izvini

Polivanje Srbije…

Jedan dan u životu Herte Miler

Patrijarhu su odmah odgovorili, pred Hertom Miler ćute!




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top