Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Учити, учити и само учити

Датум објаве: четвртак, јун 3, 2010
Величина слова: A- A+

Црвена армија, савезници и наши другови побиједили су и још побјеђују на фронту, а ми морамо у школи. На састанку комитета СКОЈ-а тај задатак је стављен у први план. Учити, учити и само учити, како је рекао друг Лењин. Пренијета нам је Одлука Партије, органа власти и школе да ће настава трајати до петнаестог јула. Ту ћемо добити дипломе, а онда се сви интернати организирано враћају у своја мјеста. Наш је задатак да међу ђаке уносимо ведрину, весеље о завршетку разреда и добивању диплома. Да их увјеравамо како смо за пола године завршили два разреда, а неки један, умјесто за двије или једну годину. Говорити да су о свему обавјештени родитељи и да се они веселе својим гимназијалцима. Ово ће саопћити и сви разредници у школи, а наше је да одмах дјелујемо умирујуће, да подижемо морал код својих другова.

У току послијеподнева префект нам је саопштио да је уређена она кућа гдје је била „сврабара“, да је тамо лијепо велико двориште, да има доста клупа и хладовине, те да је додјељена нашем интернату за учење. Предложио ја да одмах одшетамо да то видимо и да понесемо књиге и свеске. То нас је обрадовало. Ишли смо око префекта пуни знатижеље. И заиста, све је било како је рекао. Неки одмах заузимају мјеста у дворишту на клупама, а други улазе у кућу. Капија и кућа бит ће отворене ујутро од осам сати за оне који иду у школу послије подне и од два послије подне до шест. „Морате одржавати основни ред, не смијете сметати једни другима, требате пазити на хигијену“, гласно говори префект Стево. Та промјена, та новина, тај нови простор некако нас је развеселио… Ваљда смо схватили да ће нам он некако олакшати учење, наш основни терет. На повратку весело смо причали о тој кући „сврабари“, било је досјетки, али смо сви били задовољни тим добитком. Поједини ђаци су почели добивати писма од породица. Стизала су из мјеста у која су избјегли. Пишу им да ће ускоро организирано влаковима кренути кући и да су чули како смо се лијепо смјестили и да марљиво учимо.

Градива је све више. Професори помало пропитују па се и ту научи или потврди градиво. У вријеме учења нас обилазе, појединцима објашњавају постављена питања, понекад објашњавају свима по неколико минута. Има дана када се нађу и по два професора истовремено. Некако су ми најтеже математика и историја. Поготово писмене задаће из математике. Никако не успијевам из задаће добити већу оцјену од два кроз три или три кроз два. Остало иде добро па рачунам да ћу и ово поправити, да ми не поквари врло добар успјех. Једина разонода и слободно вријеме нам је слушање радио-вијести. То нас увијек расположи. Наши напредују, заробљавају велики број Нијемаца и осталу банду. Ти успјеси наших на фронту нас обавезују, али дају нам и снагу да учимо. Ипак, тешко нам свима пада што не уживамо слободу код куће. Мислим и ја да би ми тамо била љепша и потпунија него овдје. То ме, као и остале, притиска и онерасположује. Међутим, ту је СКОЈ-евска обавеза – морам та осјећања разбијати код других, увјеравати их да је то споредна ствар. Ту и тамо понеко о томе нешто зуцне, али одмах мијењамо тему. Ми СКОЈ-евци немамо повјерења о томе разговарати ни међу собом, а камоли са другима. То је СКОЈ-евски задатак, као код оних СКОЈ-еваца на фронту! Они тамо још гину и јуначки уништавају непријатеља, а нама ни овако, као, није добро. Кад све сложим, закључим: „Тако је! Партија и СКОЈ су у праву! Шути и гурај свој дио за заједничко добро“. Сад су нам пренијели директиву да нитко од СКОЈ-еваца не смије бројити дане да би видио колико је још остало до краја школске године. То су слабости појединаца које нису примјерене нашим члановима. Требамо и даље утјецати на остале ђаке. Морамо им говорити како је најважније завршити школу, напомињати им да ћемо годину дана прије све завршити и добити посао, а тко буде желио, Партија ће га послати на студије. Сад је најважније ово издржати и завршити, чиме ћемо обрадовати све код куће. Напокон дође и најрадоснија вијест – Југославенска армија избила је са југа на западне границе Југославије! Запосјела је границе и сва банда која је бјежала према западу је опкољена!

Пут према западу им је пресјечен. Очајнички покушавају да се пробију у Аустрију, али не успијевају. Јединице ЈА, које их гоне, сатјерале су их на уски простор и захтјевају безусловну предају. Ако не пристану, бит ће немилосрдно уништени. Све је то лијепо, али, тко зна како, и те радосне вијести одвајају нас од учења. Ипак, већ по устаљеном реду, одмах послије ручка одлазимо у „сврабару“ на учење. Успут разговарамо о догађајима на фронту. Сви смо одушевљени, постоји потреба да се некако јако и дуже свему томе веселимо, а оно – опет сједи и учи. Ни за весеље нема времена. Па како онда све то даље подносити, дурати? А „сврабара“ има свој ред, свој режим. То је мјесто за учење, а не за радовање и произвољне разговоре. Осим тога, обавеза је СКОЈ-еваца утицати на друге да више уче. Осим спаваонице, трпезарије, школе и „сврабаре“ ништа прихватљиво и немамо осим радио-вијести. А за разговор о тим вијестима немамо времена. Ето ти, враже, лошег обичаја. И расправа о томе коси се са СКОЈ-евским задатаком – учити и само учти. Сад испаде да су они на фронту и брже и боље обавили свој дио посла за опћу побједу, него ми. За који дан ће заробити и коначно уништити тај остатак банде и враћају се кући, а ми и даље остајемо далеко од куће и својих најближих. Још два врућа мјесеца (да не кажем шездесет дана, то не смијем). Професори стално помало испитују градиво па нас тако држе у напетости, утичући на нас да марљиво учимо. Не оцјењују сваки пут, али стало нам је до оцјена које ће бити написане у свједоџби. Понекад нас професори и похвале. Као, види се да пуно учимо, знаду они да је градива пуно, али, као, и ми смо то схватили па се не дамо… Онда обавезно слиједи оно: „Ма, вриједи да се мало више помучите, јер ви добивате годину дана. Годину дана прије ћете завршити школу“! „Ево, сад још овдје имате само два мјесеца, а замислите да умјесто њих имате годину дана“, рече профа мртав ’ладан. Након тога, услиједи морогање, окретање, па и смијање због тога како нас је прешао. Чим је звоно зазвонило, а профа изашао, Никола на глас даде свој коментар: „Јебем му рачуницу! Како нас лијепо утјеши“. На то се ми, иако као несретни, грохотом насмијасмо. Сваке недјеље прије подне почеше међусобне посјете интернатима. Иде тко хоће. Недјељом послије подне смо слободни. Не идемо у град јер је то свакодневна пруга. Разгледамо остале улице, одемо и до гробља… Повремено предвечер ја скокнем до Ишпановића. Увијек је нетко код куће иако су почели радови и у врту и на пољу. Увијек ме питају да ли сам гладан, хоћу ли ово или оно, или једноставно ставе на стол и кажу да узмем. Код њих сам већ некако као код куће, па ми та шетња и разговор дођу као некакво освјежење, опоравак. Добио сам и ја писмо од куће. Скоро сваки дан дође по неколико писама. Има у њима свашта – о пљачки, о паљевини, о рањеницима, о погинулима… Сваком писму се радујемо, а онда има и плача и јаука.

 

< Рат је завршен                                                             Садржај                                           Николи Сукнајићу је погинуо отац >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top