Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Убиство митрополита и три епископа

Датум објаве: четвртак, мај 4, 2017
Објављено у Остала стратишта
Величина слова: A- A+

У дугој, последњој депеши Москви и Слободној Југославији, у којој је помињао логор у Јасеновцу, Тито децембра 1942. међу описаним усташким злочинима није поменуо ниједну српску жртву

Архив Музеја жртава геноцида
Архив Музеја жртава геноцида

Крајем 1942, осам месеци после прве, Тито и његов Централни комитет су у Москву послали другу, последњу депешу у којој су поменули логор смрти у Јасеновцу. Податак је утолико важнији ако се зна да је Москва већину Титових депеша објављивала преко совјетске радио-станице Слободна Југославија, једне од најјачих у Европи, а многе је својим разгранатим обавештајним каналима ширила по свету.

Из последње депеше коју су Тито и Централни комитет Југославије, крајем децембра те 1942. године, послали свом „Деди“ у Москви могло би се закључити да је он имао различит однос према српским, хрватским и муслиманским жртвама у НДХ.

У овом документу је наведено да су четници Драже Михаиловића „побили око 2.000 душа у хрватским и муслиманским селима среза прозорског, коњичког и вакуфског“. Речено је и да су усташе „први пута заклали око 1.000 дјеце уочи имендана Анте Павелића, а други пута су око 1.200 дјеце загушили новопронађеним отровним плином – циклоном“, али из необјашњивих разлога изостављен је податак да се и у првом у другом случају радило о српској деци. А пре тога је, описујући злочине четника, с правом речено да се радило о хрватским и муслиманским жртвама.

Ни логор Госпић-Јадовно, у коме је само за 132 дана његовог постојања убијено и у околне велебитске јаме-безданке бачено више од 30.000 људи, међу којима је било највише Срба, Тито у својим извештајима послатим у Москву није ниједном поменуо.

Исто као што ни у једној од неколико хиљада ратних депеша размењених са Москвом и Слободном Југославијом није помињао како су усташе у десетине крашких јама масовно бацале хиљаде живих Срба, а само у једну, Шурманачку, првих дана августа 1941. гурнуле су 606 српске деце, жена и мушкараца.

Ни у једној депеши није говорио ни о масовним ликвидацијама деце у Јасеновцу и другим логорима и геноцидним стратиштима у НДХ, у којима је, „према досад утврђеним подацима, страдала најмање 60.234 детета, међу којима је највише убијено српске деце – 42.791“.

Тито ни у једној од око 2.000 депеша које је послао свом „Деди“ и Слободној Југославији није говорио ни о разарању хиљада српских домова и богомоља широм НДХ. А у срезовима Оточац, Бриње, Огулин, Глина, Костајница, Двор на Уни и Босанска Крупа уништено је више од 50 одсто српских кућа, у срезу Грачац више од 70, а у срезовима Лапац, Кореница, Госпић, Бихаћ, Цазин и Вргин Мост порушено је и спаљено 90 одсто српских кућа.

Горњокарловачка епархија је 1940. имала 440.000 православних кућа, а 1945. било их је само 240.000. У овој епархији уништено је 188 од укупно 220 цркава, а употребљиво је остало само четрнаест. Од 189 српских цркава у Лици, Банији и Кордуну, усташе су уништиле 173, а осталих 16 било је опљачкано. У Епархији захумско-херцеговачкој уништене су биле све цркве и манастири, Епархија бањалучка остала је без 100.000 Срба, а архијерејско намесништво у Босанској Дубици је са 32.687 душа, колико је имало 1940, на крају рата спало на 13.286 људи.

У Независној Држави Хрватској је извршен и велики злочин и над свештенством Српске православне цркве. У Епархији зворничко-тузланској за време рата усташе су убиле 40 свештеника, у босанском делу Епархије далматинске 20 свештеника, а у Епархији горњокарловачкој ликвидирали су 70 свештеника. Из ове епархије протерано је 86, а после рата у своје манастире вратило се само 17 свештеника. Од 21 епископа, колико је их је било уочи проглашења НДХ, крај рата је у својим епархијама дочекало само њиј девет, а остали су били протерани или убијени или затворени. Током рата из Хрватске су протерана 334 свештеника Српске православне цркве, 254 попадије и 467 свештеничке деце.

Поврх свега, усташе су умориле и једног митрополита и тројицу епископа, а Немци једног епископа. Један митрополит и један епископ умрли су од последица усташког терора, по једног су ухапсили и интернирали Немци, Италијани и Албанци, а нацисти су већ на почетку рата изоловали и патријарха Српске православне цркве Гаврила Дожића, који ће крај рат дочекати у Дахауу.

У депешама слатим за Москву, „Деди“ и Слободној Југославији, ни у једној Тито није поменуо да су муслимани у Приједору, Сарајеву, Мостару, Бањалуци, Бијељини и Тузли између 23. септембра и 12. новембра 1941. године, за разлику од Хрвата, објавили посебне резолуције у којима су осудили и оградили се од усташких злодела према Србима.

Није поменуо ни протест шесторице муслиманских првака Бањалуке, који су 12. новембра 1941. потпредседнику Павелићеве владе Џаферу Куленовићу скренули пажњу како хрватске усташе шире ратни пожар између Срба и муслимана у Босанској Крајини:

– Ми знамо доста примјера гдје су усташе приступале клању и убијању под фесовима на глави. То је било у Босанском Новом, гдје су четири камиона усташа дошла под фесом на глави, удружили се са муслиманским олошем и извршили клање хришћана у масама.

– Исто се десило у Босанској Костајници, кад је на исти начин и за један дан поклано 862 хришћана. И у Кулен-Вакуфу исто тако су урадили. Ту је поклано 950 хришћана, што је дало повода за освету четника од 6. рујна (септембра) када је попаљен Кулен-Вакуф и гдје је главом платило 1.350 муслиманских људи, жена и дјеце.

Босански муслимани чинили су 30 одсто целокупне усташке војске, муслиман је био доглавник, двојица муслимана су били потпредседници владе НДХ, њихови сународнци водили су четвртину министарстава НДХ, а босанских муслимана је било и међу амбасадорима и на свим другим важним местима у овој нацистичко-фашистичкој творевини.

РЕЧ УСТАШ СЕ ВЕЗИВАЛА ЗА СРПСКЕ УСТАНИКЕ

Иронијом судбине, реч усташ(а) потиче од речи устаник. Првобитно се везивала за Србе у Херцеговини и Херцеговачки устанак против Турака. О том називу сведочи и Нацрт закона за херцеговачке усташе наслов књиге Петра Карађорђевића, потоњег српског краља: „Дневни записи једног усташа о босанско-херцеговачком устанку 1875-1876. године“.

Израз се употребљавао и у другим српским крајевима. Реч усташа је у том значењу користио још Вук Караџић у својим делима за српске устанике.

Хрватска усташка организација била је клерофашистичка и терористичка, основана 1929. године ради стварања Независне Државе Хрватске оружаним средствима и њеног отцепљења од Краљевине Југославије.

Њихова идеологија је била мешавина фашизма, нацизма, хрватског ултранационализма и католичког верског фундаментализма.

Аутор: Перо Симић

Извор: НОВОСТИ

 

Везане вијести:

Тито и Јасеновац (1): Ћутање о логору смрти

Тито и Јасеновац (2): Демонски церек џелата

Тито и Јасеновац (3): Спокојство Вукашина од Клепаца

Тито и Јасеновац (4): Два ордена за покрштавање Срба

Тито и Јасеновац (6): Пактирање с Немцима и усташама

Тито и Јасеновац (7): Немци против усташких злочина

Тито и Јасеновац (8): Узалудне наде логораша

Тито и Јасеновац (9): И усташе ослобађају Србију

Тито и Јасеновац (10): Ревизија историје почела у Глини

Тито и Јасеновац (11): Најтужнија страница геноцида

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top