Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

У влаку за Загреб

Датум објаве: понедељак, мај 31, 2010
Величина слова: A- A+

Ту је много свијета. Највише је жена, али има и пуно дјеце. Хладно је и пропадива некаква солка – киша, као и претходних дана. Нитко није вани. Нетко ми је објаснио да у оној канцеларији питам који влак иде за Загреб. Пропитао сам се када и на коју страну иде влак за Загреб. Стојим ту негдје да видим кад влакови долазе и са које стране. Неки дјечачић, од неких шест, седам година, са фесом на глави, једе кукурузни крух. Одмах и ја извадим свој комадић (150 г) ’леба (изгледом и тврдоћом цигле) и једем. Мали ми постаје интересантан јер држи у рукама повелик комад кукурузног круха. Једна жена ме запита да ли бих продао ћилим. „Хоћу госпођо. Колико би ми дали”, питам ја. „Сто куна”, одговори она и ја јој дадох ћилим. Ваљда је било јефтино, па друга жена упита имам ли још што. „Имам кантицу”, одмах је извадим из торбице и продам је за десет куна. Купио бих нешто за јести, али ту нема ништа купити. Упорно гледам у дјечака са кукурузом, коју он баш са мераком једе. Извучем оне моје хлаче из торбе. Све су слијепљене од блата, мало су подеране на десном кољену, али иначе су нове. Понудим их дјечаку, а он позва маму. Објасним ја да су мало подеране и мало блатне, али су штофене и нове. Жена рече да нема баш новаца, а ја их, брже, понудим у замјену за кукурузу. „Немам баш ни кукурузе пуно”, рече она. „Па откините ми комад. Колико можете”, кажем. Извади она крушчић курузе, више налик на погачу, и откине ми лијеп комад. Још се испричава како не може више откинути. Ја се одмах запослим око те курузе која је била управо слатка у односу на крух – моје посљедње јасеновачко следовање. Коначно долази влак који иде за Загреб. Провјерим то код неколико путника који се исто спремају према излазу да би ушли у влак за Загреб. Била је гужва, али сам успио ући у један вагон у којем је било мјеста за стајање у ходнику. Воз је кренуо. Гледам логор кроз прозор, он нестаје, а воз прелази преко пута којим смо ишли на рад на насип. Навиру сјећања на пожуривање од усташа: „Трк, трк”, блато дубоко, спадају ципеле, тко остане тражити ципелу, остане без главе – дотуку га кундацима. Коначно из воза видим онај димњак у који сам толико пута гледао и послије више дана сазнао да је то димњак циглане у Новској. Послије неког времена, дође кондуктер и тражи возне карте. Дајем му моје, добро чуване папире. Гледа папире, па гледа мене. Пита: „Одакле идеш”? „Ту пише”, одговорим му. „Па што си тамо радио”, наставља он. „Био сам код родбине”, кажем и тако ме остави на миру.

Није прошло дуго, кад поново дође кондуктер. Рече ми да идем са њим, да има мјеста за сјести. Пристајем без ријечи. Идем за њим између људи који стоје у ходнику. Провлачим се за њим јер је ту и пуно ствари, пртљаге на поду ходника. Отвори врата, ту сједе људи са обје стране, показују ми нешто мјеста са десне стране крај једног господина. Сједох. Сједим, шутим, гледам доље, негдје у крило. Тај мој комшија са десне стране извади дуњу, пререже је ножем и половину пружи мени. Узмем је сав сретан и рекох „хвала”. Више је једу очи него зуби. Брзо и лакомо, халапљиво сам то појео, а тај човјек ме упита да ли сам гладан. Климнем потврдно главом без ријечи. Ускоро се опет врати кондуктер и нађе мјесто, сједе преко пута мога дароватеља. Тражи поново моје папире, даје их човјеку поред мене и рече: „Каже да иде од родбине”. „Како је било код родбине”, пита ме овај. Кажем: „Добро”, а он опет: „Колико си био”? Шутим. За то вријеме даје ми шаку чварака. Подметнем моју прегршт (састављене дланове окренуте на горе). Једем из прегршти директно устима јер је чварака било доста. Он се некако изговара да нема круха, а ја се нисам ни сјетио круха. Главно је да се једе, није важно шта и са чиме или без чега. Прича са кондуктером да ће ме бољети стомак, да не ваља без круха. Схватам то као претњу да ће ми одузети чварке и само једем. Нетко тада пружи кексе, сложише се да неће бити добри као крух, али ми их дадоше у десну шаку која је већ била слободна од чварака. Опет ме запиткује. Коначно им кажем да не смијем ништа причати док не дођем кући, да су тако рекли они који су ми дали папире. Тада схватам да су папири још увијек код кондуктера, а он ми их уто пружи и рече да их чувам. Ваљда сам тада заспао. Не сјећам се никаквих детаља док ме није пробудила некаква граја, гужва, устајање у тој просторији гдје смо сједили (нисам тада знао да се то зове купе). Да ли нетко други, или ми је тај господин или кондуктер рекао, углавном, схватам да је то Загреб и да ту морам изаћи. Знам да је Загреб велик град, највећи у Хрватској, али тамо никад нисам био.

Пуно је свијета, велика гужва пред вагонима (да не кажем – на перону, јер ја тај израз никад прије нисам чуо). Гурам се кроз ту масу, идем према тој великој згради са пуно освјетљених прозора. Надам се да је унутра топло јер већ ми је хладно иако сам тек изашао из вагона. Видим да у тој гужви стоји неки „рођо” – носи испред себе саламу, кобасице и шните круха. Заокупио је моју пажњу јер сам се сјетио да имам 110 куна. Дођем до њега. Купио сам кобасицу и круха, једем и провлачим се према вратима – улазу у ту велику станицу. Унутра је већа гужва него вани. Пуно је жена и дјеце, сједе на разним цулима, врећама, пуним кошарама, неки спавају. Нигдје мјеста ни простора да се сједне. Да се и нађе мало мјеста на бетону, ја немам на шта сјести осим на моју, од пешкира направљену торбу. Убрзо сам ожеднио па одем тамо гдје на шанку продају пиће. Купим некакав напитак у флашици. Није химбер, али је бољи од соде. На више мјеста сам се интересирао кад иде влак за Бјеловар. Провлачим се између мноштва тих жена, дјеце и пртљаге. Зима је, а немаш се гдје згријати. Ћилим сам продао још на станици у Јасеновцу. Има још који сат до поласка влака. Лијепо сам сит, попио сам и бочицу пића, али ипак само гледам, тражим и уочавам гдје се продаје нешто за јело. Очи би појеле све. И, ето незгоде. У току те моје шетње између жена и дјеце за које сазнам да су углавном из Херцеговине и Босне, те да бјеже испред четника и партизана, нешто ме зашарафи у трбуху, па, зачас, опет. Крчи ми трбух, шарафи, морам брзо у заход, а ту нигдје не видјех врата од захода. Нигдје ништа не пише. Мислим, ваљда је негдје вани. Кренем према вратима за излаз из зграде, али у тој брзини већ полугласно питам свакога гдје је заход, нужник. Нетко рече да идем низ басамаке, а ја не знам шта су басамаке. Још ми понеко допуни информацију о мом проблему и ја у трку низ басамаке стигнем на вријеме. Радост и олакшање (за касније животно искуство). Некако дознам да влак за Бјеловар иде у два сата послије пола ноћи. То је још дуго, а све је хладније. Надам се да ће у вагонима бити топлије. Већ једва стојим, зима ми је, нема мјеста за сједење. Нећу нигдје да се стишћем да бих сјео јер сва пртљага тога свијета, па и сам тај свијет, некако ми дјелују неуредно, замазано. Дјеца су била свакако убундана да им не буде зима, а жене су имале мараме на глави, другачије завезане него наше жене. Нису завезане ни као рубац ни као шамија, него су некако забрађене – крај рупца иде преко браде. Повремено се та маса свијета заталаса, једни иду на влак, други долазе и покушавају да се некако смјесте са својом пртљагом. Слиједи опет некакав заморни мир.

 

< Невјерица, кажу да идем кући                                         Садржај                                                     Влак за Бјеловар креће у два >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top