Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Dan sećanja na Jadovno 1941-2019. biće obeležen u subotu 15. juna ove godine na Velebitu, Smiljanu i u Medku. Uskoro sledi više informacija.

U Subotici, kao na Božić

Datum objave: četvrtak, jun 3, 2010
Veličina slova: A- A+

Trpeza djeluje ozbiljno i izazovno pa, otprilike, nema razloga koji bi nekoga od nas mogao odatle udaljiti. Kruha ima u nekakvim korpicama. Izrezan ja na šnite. Ima ga koliko hoćeš. Žene nam u tanjure sipaju neku gustu čorbu sa dosta mesa i krumpira. Vraćaju se i pitaju hoćemo li još. Poslije toga, donesoše druge zdjele i u šolje nam sipaju kompot od jabuka. Dobro smo se najeli. Tu smo još odsjedili, a onda rekoše da kamionom idemo na drugo mjesto da se odmaramo. Zajedničke stvari su nam odvezli, a potom smo u dvije ture stali u kamion. Opet velika prostorija. Tu su nekakve peći čiji sulundari su izvedeni kroz prozore. Okolo su zamazani blatom. Na to blato je na jednom prozoru priljepljen lim. Tu su četiri peći. Kad smo došli izvana, izvjetreni u kamionu, činilo nam se da je toplo. Međutim, kasnije je tu bilo hladno iako su sve peći dobro gorile, a i sva vrata su bila zatvorena. Skupljali smo se, uglavnom, oko peći i čekali da dođu po nas i da nas voze na ručak (tamo gdje smo doručkovali). Uza zidove daleko od peći bilo je dosta slame. Slama je izgledala „pristojno“, kao da nije korištena. Prostro sam celtu. Malo sam se izležavao, drijemao, i tako dočekasmo ručak. Odvezli su nas i vratili kamionom. Opet smo išli u dvije grupe. Čorba je bila dobra. Bila je od nekakvih, više makarona, nego rezanaca. Imali smo i pečeni krumpir sa slaninom. Za večeru su svakome dali da ponese komad sira i kruha. Čaj će nam, rekli su, dovesti tamo gdje budemo spavali. Poslije ručka doneseno je dosta uglja i nešto malo drva. Stevo se raspitivao za Mirka koji je ostao u bolnici. Mirko ima upalu pluća. Mora da se one noći prehladio kad se ugasila ona peć pred Pečuhom. Onda kad za nas dvojicu nije bilo mjesta za leći. Tako i drugi misle. Svjetlo nismo smjeli paliti dok nije pao dobar mrak, do pred večeru. Dovezli su nam čaj. Popili smo ga stojeći jer tu nije bilo stolova. Neki su sir i kruh pojeli ranije, a neki su to ostavili za poslije čaja. Sir je bio dobar, malo kao ofarban i malo oslastan. Takav nisam nikad dotad jeo. Stevo je čuo naše komentare, pa nam objasni da je to sir iz ratnih konzervi. Prije nego je naredio da se ugasi svjetlo, Stevo je upozorio redare na održavanje vatre. „Kad netko ide ’radi sebe’, neka ubaci uglja u peć“, rekao je. Budio sam se po noći. Nije baš bilo toplo pa sam se stisnuo uz Šuninu blazinu. Prošle noći bilo je toplije spavati u vagonu. Kad smo ujutro ustali, pipe su bile zamrznute. Od umivanja, do koga nam baš i nije bilo stalo, nije bilo ni govora. Doručak su nam dovezli kamionom i odmah su u kamion unosili naše zajedničke stvari da ih odvezu u vagon. To su uradili dok smo mi doručkovali. Dobili smo po komad kruha i kobasice, te šolju čaja. To smo nekako pojeli na stojeći – u jednoj ruci su kruh i kobasica, u drugoj šolja. „Ajde, koji će u prvu grupu? Spremajte se! Sad će kamion doći“, viču nam. Riješim da idem u drugoj grupi pa se još malo primaknem peći. Počeše da izlaze, vlendraju se u kamion jer nema nikakve klupice. Zatvoriše onu šaranjgu i odoše. Brzo su se vratili po nas ostale. Posljednje su se nekako uzvlendrale naše cure, a Stanu smjestiše u kabinu.

 

< Čekamo vlak za Suboticu                                                          Sadržaj                                                                   Vlak za Bajmok >

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top