Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

У Суботици, као на Божић

Датум објаве: четвртак, јун 3, 2010
Величина слова: A- A+

Трпеза дјелује озбиљно и изазовно па, отприлике, нема разлога који би некога од нас могао одатле удаљити. Круха има у некаквим корпицама. Изрезан ја на шните. Има га колико хоћеш. Жене нам у тањуре сипају неку густу чорбу са доста меса и крумпира. Враћају се и питају хоћемо ли још. Послије тога, донесоше друге здјеле и у шоље нам сипају компот од јабука. Добро смо се најели. Ту смо још одсједили, а онда рекоше да камионом идемо на друго мјесто да се одмарамо. Заједничке ствари су нам одвезли, а потом смо у двије туре стали у камион. Опет велика просторија. Ту су некакве пећи чији сулундари су изведени кроз прозоре. Около су замазани блатом. На то блато је на једном прозору приљепљен лим. Ту су четири пећи. Кад смо дошли извана, извјетрени у камиону, чинило нам се да је топло. Међутим, касније је ту било хладно иако су све пећи добро гориле, а и сва врата су била затворена. Скупљали смо се, углавном, око пећи и чекали да дођу по нас и да нас возе на ручак (тамо гдје смо доручковали). Уза зидове далеко од пећи било је доста сламе. Слама је изгледала „пристојно“, као да није кориштена. Простро сам целту. Мало сам се излежавао, дријемао, и тако дочекасмо ручак. Одвезли су нас и вратили камионом. Опет смо ишли у двије групе. Чорба је била добра. Била је од некаквих, више макарона, него резанаца. Имали смо и печени крумпир са сланином. За вечеру су свакоме дали да понесе комад сира и круха. Чај ће нам, рекли су, довести тамо гдје будемо спавали. Послије ручка донесено је доста угља и нешто мало дрва. Стево се распитивао за Мирка који је остао у болници. Мирко има упалу плућа. Мора да се оне ноћи прехладио кад се угасила она пећ пред Печухом. Онда кад за нас двојицу није било мјеста за лећи. Тако и други мисле. Свјетло нисмо смјели палити док није пао добар мрак, до пред вечеру. Довезли су нам чај. Попили смо га стојећи јер ту није било столова. Неки су сир и крух појели раније, а неки су то оставили за послије чаја. Сир је био добар, мало као офарбан и мало осластан. Такав нисам никад дотад јео. Стево је чуо наше коментаре, па нам објасни да је то сир из ратних конзерви. Прије него је наредио да се угаси свјетло, Стево је упозорио редаре на одржавање ватре. „Кад нетко иде ’ради себе’, нека убаци угља у пећ“, рекао је. Будио сам се по ноћи. Није баш било топло па сам се стиснуо уз Шунину блазину. Прошле ноћи било је топлије спавати у вагону. Кад смо ујутро устали, пипе су биле замрзнуте. Од умивања, до кога нам баш и није било стало, није било ни говора. Доручак су нам довезли камионом и одмах су у камион уносили наше заједничке ствари да их одвезу у вагон. То су урадили док смо ми доручковали. Добили смо по комад круха и кобасице, те шољу чаја. То смо некако појели на стојећи – у једној руци су крух и кобасица, у другој шоља. „Ајде, који ће у прву групу? Спремајте се! Сад ће камион доћи“, вичу нам. Ријешим да идем у другој групи па се још мало примакнем пећи. Почеше да излазе, влендрају се у камион јер нема никакве клупице. Затворише ону шарањгу и одоше. Брзо су се вратили по нас остале. Посљедње су се некако узвлендрале наше цуре, а Стану смјестише у кабину.

 

< Чекамо влак за Суботицу                                                          Садржај                                                                   Влак за Бајмок >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top