Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

У Бањалуци премијера документарног филма „Крст над јамом“ у продукцији удружења грађана Јадовно 1941, у четвртак 26. априла у 20 часова у Народном позоришту Републике Српске. Радујемо се Вашем доласку!

 

У Ливну шеснаест година касније

Датум објаве: среда, новембар 22, 2017
Објављено у Ливањско поље
Величина слова: A- A+

ognjena_marija_livanjska.jpgОдлазећи из Ливна 12. августа 1991. године, дан послиjе сахране посмртних остатака око 1.600 Срба страдалих у овом краjу у усташким покољима 1941. године и промоциjе моjе књиге „Огњена Мариjа ливањска“, посвећене тим злочинима, ниjесам ни слутио да ће проћи више од шеснаест година док се поново вратим у оваj проклети, окрвављени, опjевани и оплакани град. Иако су ноћ уочи сахране, у Ливну сиjевнули ножеви усташке мржње ( на паркингу испред хотела „Динара“ су, додуше, исjечене само гуме на петоро-шесторо возила београдске и новосадске регистрациjе), и даље сам наивно вjеровао да се зло не може поновити, да jе то само поjединачни ексцес, а не  знак васкрслог, повампиреног усташког  лудила и мржње коjа ће се убрзо изродити у нови крвави сукоб и хаjку на преостале Србе.

Ледену jесењу кишу коjа лиjе као из кабла и прати ме циjелим путем од Сараjева преко Травника, Доњег Вакуфа и Бугоjна, на Купрешким вратима смjењуjе сниjег. Овдjе негдjе, на овом вjетробоjном превоjу, отежале и под првим сниjегом повиjене гране оморика, и данас, послиjе безмало седамдесет година, криjу неопоjене гробнице на стотине, углавном покланих Срба из Ливна и околине. Овдjе се завршавао њихов „пут у Србиjу“ након стравичних оргиjа клања у аутобусима коjима су их усташе превозиле. Добро чувану таjну, притиснут грижом савjести, много касниjе ће провалити Исмет Дуран, jедан од возача тих аутобуса смрти, а у потресно филмско свjедочанство под насловом „Окупациjа у 26 слика“ преточиће Лордан Зафрановић.

По изласку из тунела на Купрешким вратима, кроз виjавицу пуца Купрешко поље на коjем  куће и злослутно пуста варош дjелуjу готово нестварно, а намjернику се намеће питање ко ли jе то и каква га jе невоља нагнала да на овоj леденоj голометиjи потражи мjесто под сунцем. Док пролазим кроз град коjи дjелуjе као напуштен, у ушима ми одзвањаjу стихови познате партизанске пjесме, срочене послиjе велике погибиjе црногорских пролетера на Купресу 1942. године:

„Оj Купрешко равно пољце,
платићеш нам Црногорце,
од стотину и педесет,
вратило се само десет…“

И изнова питање: ко ли jе то тада наредио да Купрес мора пасти и зашто jе за ову вукодерину жртвована толика младост?
О томе, наравно, данас не свjедочи никакав  биљег, али су зато на  сред Купрешког поља, поред пута према Шуjици и Ливну, „браниоци Купреса и Вуковара“ за сjећање на „10. травањ 1992.“ подигли велики  споменик „побjедницима“, коjи помало подсjећа на онаj подигнут жртвама у крагуjевачким Шумарицама.

Ливно данас

Ливно данас

Пуста и Шуjица, иако jе, судећи барем по новим кућама, већ стасала у варошицу, баш као и села Загоричани, Поточани и Подгреда у коjима одавно не дими ниjедна српска кућа, ма се и хрватске некако прориjедиле.
Тек у мокром Ливну сретам људе. Са цвиjећем и свиjећама  журе ка гробљу. Присjећам се: данас jе Дан свих светих, велики светац католика…
На српском гробљу нема никога. Споменици, колико видим, ниjесу оштећени, али се по изђикалоj трави и бурjану види да их одавно нико не посjећуjе и не уређуjе.  Оштећена само ограда гробља поред капиjе. Послиjе сам сазнао да jе ту у недавном ратном вртлогу, у вриjеме велике хаjке на Србе, неко  написао графит: „Добродошли Срби!“, коjи jе ту задуго стаjао, све док  га неко ниjе чекићем избрисао.
У Ливну, на око све мирно. Наjживље на традиционалном задушничком вашару поред школе „Иван Горан Ковачић“ пред коjом дотраjава сасвим оронули споменик „дивном галебу“. Какве ли ирониjе: управо ова школа, посвећена великом пjеснику, Хрвату, чиjи се поетски крик и протест против усташких злочина, срочен у поеми „Јама“, чуо до неба и сврстао га у сазвjежђе  наjвећих хуманиста и  антиратника, ливањске новоусташе су у минулом рату претвориле у  логор и велико мучилиште и стратиште за  шачицу jош преосталих Срба, потомке оних коjе су усташе сатрле и затомиле 1941. године на двадесетак губилишта око Ливна.
Около, готово права идила.  Надошла Бистрица хучи и слапа испод древног  турског моста, а горе на брду коjе доминира градом и даље стоjи зидина  старе куле  из коjе jе, по предању, хаjдук,  старац Вуjадин, гледао  „проклето Лиjевно“ и соколио своjе синове да издрже муке и не одаjу друштво и jатаке, не одаjу крчмарице младе код коjих су  у потаjи руjно вино пили…

Мотив из Ливна: стари мост на Бистрици изнад коjег jош дотраjава кула старца Вуjадина

Мотив из Ливна: стари мост на Бистрици изнад коjег jош дотраjава кула старца Вуjадина
Не знам ко и шта, сем вjере у Бога, правду и истину, соколи  новог младог ливањског пароха Жељка Ђурицу  да ту испод куле старца Вуjадина истраjава, да обновља оштећену православну цркву, да разиђуjе  зазидана врата  миниране крипте и сакупља растурене кости  српских великомученика извађене  из jама и неопоjених рака и ту похрањене 1991. године. Ни он се, међутим, jош не усуђуjе да крене кроз села рубом Ливањског поља.

Храм Успениjа Пресвете Богородице у Ливну Капела - спомен костурница Свете Великомученице Марине – Огњене Мариjе
Храм Успениjа Пресвете Богородице у Ливну Капела – спомен костурница Свете Великомученице Марине – Огњене Мариjе

А тамо пустош, као да Срба никад ниjе ни било. У Застињу, првом селу до Ливна на десноj страни Ливањског поља, само десетине опаљених зидина српских кућа коjе су усташе запалиле у част Светог Иве 1992. Ређаjу се потом Сухача, Велики и Мали Каблић, Прилука, Присап, Жировић, Љубунчић, Луснић, Струпнић, Ковачић, па Челебић, jедно од наjвећих, наjбогатиjих и наjљепших села у ливањскоj  продоли, коjе jе и у Другом свjетском рату и у овом посљедњем деведесетих година, изгледа, платило понаjтежи данак у крви.

На Барjаку, на улазу у село, више нема споменика за триста седамдесет и четворо Срба, углавном жена и дjеце, побиjених на Огњену Мариjу, 30. jула 1941,  у оближњоj школи и ту затрпаних у  рупама из коjих jе некада вађен шљунак.  Нема више ни окрвављене школе, остала само спаљена зидина, зарасла у зову, купину и ламутину, са коjом ће очито умриjети и таjна о овом стравичном усташком злочину.

Челебић - Девастирани споменик за 370 побиjених Срба 1941.

Челебић – Девастирани споменик за 370 побиjених Срба 1941.

У малоj, сиротињскоj, jош сасвим несрушеноj кућици испред школе нема више ни Душана Вуjановића. Све пусто и замрло – буjа само трњак и шбун зове испред куће из коjег jе скривен, два дана и двиjе ноћи гледао звjерску усташку оргиjу, гледао како му кољу маjку, пет сестара, супругу и синчића коjи jе на свиjет дошао само коjи сат приjе него што jе осjетио усташку мржњу и брид ножа…
Од Челебића  у претежно српским селима краjем Ливањског поља, подно Динаре, Саjковићу, Губину, Прову и Чапразлиjама (а ништа боље, изгледа, ниjе ни у Боjмунтима, Радановцима, Врбици и Богдашима на другоj страни према Црном Лугу и Босанском Грахову), потпуна пустош.  Око излоканог, неасвалтираног пута, без иjедног путоказа или било каквог знака, сабласно штрче скелети  кућа у запуштеним воћњацима, на подивљалим  и зараслим имањима. Одатле су и птице одселиле…
У Саjковићу усахла легенда о Цвиjу Паjчину, легендарном непокорнику и бунџиjи, коjи jе овдjе први дигао главу и оружjе против  усташких крволока и међу првима у Европи 1941. године заратио са фашизмом.
У Губину више нема вjечите губитнице Саве Петровић, сићушне и крхке старице коjоj jе у паклу jаме Равни Долац на Динари остало двоjе неjаке дjеце, а она потом, након мjесец и по дана проведених на дну безданице дубоке готово педесет метара, међу 204 леша,  родила двоjке, сина и ћерку, коjе jе, нажалост, касниjе ипак помео вихор рата…
Ни у Чапразлиjама више не самуjе Госпава Бошковић, коjа jе као и Сава,  такође била у другом стању и пошто су jе извадили из jаме Равни долац родила здраво диjете – и она вjечно починула негдjе у избjеглиштву, далеко од Чапразлиjа и Динаре.

Зидина спаљене цркве и поломљени споменици на српском гробљу у Доњим Руjанима

Зидина спаљене цркве и поломљени споменици на српском гробљу у Доњим Руjанима
А да су и Срби ту некада живjели, и у Доњим и Горњим Руjанима сада свjедоче  само до темеља разорене зидине  њихових лиjепих камених кула. У недавном рату све спржено, чак и  црква у Доњим Руjанима и споменици на гробљу око ње. У близини цркве, на избетонираном и уређеном постољу поред пута, изложен jе уништени тенк Т-84, некада моћно оруђе и понос Југословенске народне армиjе, а недалеко одатле и jедан оклопни транспортер – и то неки усташки пркос и доказ побjеде над „србо-четницима…“
У Лиштанима, Оџаку, Ћаjићу, Прологу, Грборезима, Коморанима, Губеру Малом и Великом и Раповинама, нове хрватске куће заклањаjу гдjекоjу зидину некадашњих српских кућа, али и ту више кућа него народа. Ту се jош негдjе виjе Божана-Боjа Радета, jедна од четрнаесторо преживjелих из jаме на Динари.
У Прологу, од споменика подигнутог на стратишту на коjем jе побиjено више од пет стотина Срба, зрелих мушкараца, остало само неколико крша од ограде, а на мjесту гдjе jе била  капиjа подигнут  споменик неком усташком  боjовнику коjи jе погинуо у jесен 1992. године.
На излазу из Ливна према Дувну  ређаjу се Жабљак, Дринова Међа, Стурба, па Поток, Смрчани, Главице, Лопатинац, Подхум, Вржерала, Подградина, Миши и Голињево, родно мjесто гласовитог Србина, великог хуманисте и пjесника Јована Сундечића, коjе jе остало  голо од Срба jош у љето 1941. године када  из овог села од 256 житеља српске националности ниjе утекло ока за свjедока. Ништа боље ниjесу прошли ни Срби из сусjедних Смрчана и Потока у ливањскоj или оближњих Присоjа и Врила са подручjа општине Дувно.
Од свега што сам видио и доживио овог мучног новембарског дана 2007. године у Ливну и околини, наjљепше jе било сунце коjе се у неко доба с муком пробило кроз облаке и маглине, али ни оно ниjе   растjерало сумор и мучно сазнања да jе  овдjе досљедно и до краjа спроведен и остварен паклени наум  Анта Павелића из 1941. године да се од 1.885.943 Срба са простора Хрватске  и Босне и Херцеговине, односно његове „свете“, монструозне, квислиншке државне творевине зване Ендехазиjа, jедна трећина прогна, jедна покрсти, а остали побиjу…
Оно што његовим наjвjерниjим следбеницима ниjе  тада пошло за руком, овдjе су остварили  њихови вjерни и одани потомци деведесетих година прошлог виjека.  Не зна се, нажалост, поуздано колико jе овог пута било српских жртава (подаци се крећу од 50 до 107), али jе непобитно  да насљедници усташа, по безумноj мржњи према свему што jе српско, по жељи да их искориjене и затру им траг, по звjерствима коjа су примjењивали и бездушности коjу су испољавали, ниjесу заостали за прецима. Разлика jе само у броjу жртава, jер Срби овог пута ниjесу сjедjели скрштениох руку  нити су на клање одлазили као овце…
Док сам с горким и мучним утиском одмицао према Дувну, Посушjу, Широком Бриjегу, Мостару, Стоцу и даље према Билећи, Никшићу и Подгорици, увидио сам да се поново морам вратити Ливну и довршити и употпунити причу о усташким злочинима на овом простору – и ону давнашњу из 1941. године, започету у претходним издањима књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ и ову нову коjу су злотвори  исписали српском крвљу педесет година касниjе. Јер, и даље непоправљиво вjеруjем да jе наjопасниjе заборављено зло.
Кад се у љето 1991. године поjавило прво издање ове књиге, било jе, чак и међу страдалницима, приговора, сумњичења и двоумица да ли су ова враћања у прошлост, подсjећања на усташке злочине послиjе толико година задоцњела, да ли jе то уопште потребно – чему повређивање старих рана и раскопавање затрављених гробова.
И тада, а поготову данас, након jош шеснаест година истраживања и провjера, након много нових  детаља и сазнања, након свега онога што се у међувремену десило, првенствено у Ливну и околини, поновљених стравичних злочина и страдања српског народа у тим краjевима, кад се тако крваво потврдило да усташка, павелићевска геноцидна и фашизоидна идеологиjа ниjе мртва – у потпуности сам увjерен да ће ново, знатно дорађено и допуњено издање ове књиге бити и нова, много гласниjа опомена да jе наjвеће зло оно коjе се заборави и заташка, jер тада увиjек може и да се понови.

Будо Симоновић, 2007

Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“

Ognjena_marija_livanjska_Budo_Simonovic Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане виjести:

Промоциjа књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у jами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top