Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Dan sećanja na Jadovno 1941-2019. biće obeležen u subotu 15. juna ove godine na Velebitu, Smiljanu i u Medku. Uskoro sledi više informacija.

U Bilogorskom partizanskom odredu

Datum objave: četvrtak, jun 3, 2010
Veličina slova: A- A+

Kad su nas postrojili za ručak, rekoše da smo mi u bilogorskom partizanskom odredu. Pored nas je dvadesetak mladića iz Grubišnog. Ima ih tu još toliko koje i ne poznajemo. Poslije ručka opet – stroj. Rasporede nas u tri voda i odrediše nam komandire, partizane. Oni će nam pokazati gdje ćemo spavati i oni će nas postrojavati. „Danas se odmorite, a sutra poslije doručka počinje borbena obuka. Vidim da ovaj ima lovačku pušku. Da li još netko ima oružja“, upita komandir voda. Svi šute, a on veli: „Sad se odmarajte. Ti sa puškom dođi ’vamo“. Saopšti mi da sa tom puškom ne mogu ići na obuku i da je najbolje da je predam u Komandu bataljona. Pokaza mi gdje je to i preporuči da je najbolje to učiniti odmah. Poslušam. U komandi sjede dva druga i ja kažem zbog čega sam došao, velim da me poslao komandir voda. „Molim vas da mi je sačuvate dok ja ne završim obuku“, kažem. „Ostavi je tu za vratima. Kad dođeš, tu ćeš je naći“, obećaše. Ostavim pušku drugovima, pozdravim se i odem u moj vod da se odmaram. Moje drugo odjeljenje spavat će na tavanu jedne napuštene kuće. Obuka je završena za par dana i nama rekoše da ulazimo u sastav virovitičke brigade, koja se sutra ovdje formira. Odmah poslije doručka, odem u Komandu bataljona, pozdravim se i kažem da sam došao po pušku. „Kakvu pušku“, pita me taj drug. „Onu malu lovačku što sam je ostavio tu za vratima“, kažem. „Ne znam. Nisam ja čuo za tu pušku“, veli on. „Ma, kako nisi čuo kad je tu bila? Rekli su mi da je tu ostavim“, zabrinuto kažem. „Ne znam ja ’ko ti je rek’o. Ja nisam. Viđet’ ćemo kad dođu ti drugovi“, odgovori mi.

„A kad će doći“, pitam ja. „A šta ja znam. Valjda će noćas doć’. Idi ti u jedinicu pa sutra dođi“, reče. Bio sam i sutradan. Priča ista. Tako ostadoh bez moje lijepe puščice, koju sam volio više nego samoga sebe. To mi je bilo prvo loše iskustvo sa drugovima i neizbrisivo razočaranje. Sve mi se okrenulo, stropoštalo se lijepo mišljenje. Da, za mene su partizani bili nešto maštovito, nešto lijepo i neprikosnoveno, nešto najbolje što može biti. Kad se spomenu partizani, to je nešto izuzetno, zamislivo i nezamislivo najbolje. To je strana pravde i nepogrešivosti. Međutim, u toj svetinji, koju su za mene predstavljali partizani, ja nisam vidio čovjeka, ljude. Partizani su bili nešto iznad toga. Nije moglo biti govora o ljudskim slabostima u onome što sam si predstavljao partizanima. A onda – t r a s – čin nepovjerenja i sunovrat ideala. Nešto strašno. Pa mene drugovi prevariše! Poslušao sam komandira voda, povjerovao drugovima iz štaba, a oni meni ukradoše pušku, prevariše me! Obratim se, onako jadan, komandiru, a on jednostavno reče: „Ja s tim nemam ništa. Ako oni ne znaju gdje je, otkud ja mogu da znam“. Tako se meni, pored drugova u štabu, zgadio i moj komandir voda. To je, što je. Tu sam, gdje sam. Ne smijem nikuda, a ne mogu ništa. Kako se to može dogoditi u partizanima i kako ja sad tu mogu da živim, a moram?! Zar više nigdje nema Gojka i Đorđa, Nikole, pa i Dušana, koga sam malo poznavao? Šta je ovo iza njihovih leđa? Koga su oni onakvi predstavljali? Pa valjda nije iza njih sve ovakvo kao ovdje? Narediše postrojavanje, svaki vod posebno. Onda nas komandir povede malo uzbrdo u neki napušteni šljivik i naredi da posjedamo u krug. Uskoro tu dođe nekoliko partizana. Nose puške, po dvije na svakom ramenu, a neke u naramku. Danas svi neće dobiti puške. Trojica će imati po jednu, a stari drugovi imat će svoje oružje. U svakom odeljenju bit će tri stara druga sa njihovim naoružanjem i po dvije puške za novajlije. „Na maršu se mijenjajte u nošenju puške. Tko nosi pušku, kod njega je i municija. Obuku ste završili, pucati i gađati znate. Ako budemo napadnuti, puca onaj kod koga se toga časa zatekla puška. Za par dana svi će dobiti puške“, obećaše nam. Podijeliše puške na trojicu, komandir još reče par riječi starim borcima pa dodade: „Poslije ručka odmorite, izujte cipele, osunčajte obojke ili čarape, tko šta ima, jer predvečer maršuje cijela brigada za Grubišno Polje“. Nismo baš puno odmarali, kad poče postrojavanje. Ima tu puno partizana, a brigada ima tri bataljona. Ispred našeg bataljona na konju se vrti neki oficir sa činovima na rukama. Na prsima ima nekakav veliki pištolj koji je izvađen iz svoje drvene futrole, a ona mu služi kao kundak. Tako ta cijela kombinacija ima dužinu preko pola metra. Remen je učvršćen jednim krajem na dnu toga kundaka, a drugim pri kraju cijevi. To lijepo izgleda, a valjda se i oficir time hvali. Komandir voda nam kaže da je to komandant našeg bataljona

Poslije ručka smo sa tavana pokupili kapute, torbice, porcije – tko je šta imao – i svi smo se izvalili na suhu, visoku travu nedaleko od kuće gdje smo spavali. Neki razgovaraju, upoznavaju se, neki puše, neki su i zaspali. Malo sam odrijemao pa se odem napiti vode iz bunara, iz kante koju je upravo jedan drug prije mene izvadio. Dobra, hladna voda me lijepo okrijepi. Nekako sam drugačiji, jači. Tek sam sjeo na nekakav furak od srušene šljive, a otuda ide komandir voda i viče da se pripremimo za pokret. Kupimo se u hrpu, a on glasno pozva komandire odjeljenja i nešto im govori. To su oni stari borci koji imaju svoje puške. Komandir voda ima engleski šmajser i dvije bombe. Onda ovi stari borci pozvaše trojicu naših novaka koji isto imaju puške, pa i oni porazgovaraše. Nismo dugo stajali, kad komandir voda viknu: „Zbor“! Požurismo se da zauzmemo svaki svoje mjesto, kako su nas učili. Postrojio se cijeli bataljon. Čitaju nešto o maršu kroz Peratovicu za Grubišno Polje, gdje ćemo odmarati. Govore i o tome kad treba da stignemo u Grubišno. Na kraju dođe komandant na konju, stade ispred nas i jakim glasom naredi: „Bataljon, za mnom“!

 

< Partizani mobilišu i mene                                            Sadržaj                                      Spavanje u Jagodića štaglju >

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top