Trovanje patrijarha Varnave

Zapisi Đorđa Roša, koje čuva njegova kći Jelena, odgonetaju jednu predratnu misteriju. Starešina Srpske pravoslavne crkve 1937. godine navodno je otrovan dijamantskim prahom

„Vreme ulice – politika na javnim prostorima Beograda u 20. veku“, Darko Ćirić, Biljana Stanić, Vladimir Tomić

Beogradska politička i duhovna scena počela je da ključa u godinama pre Drugog svetskog rata, a samo jedna od naznaka da se spremaju burni i tragični događaji bila je smrt patrijarha Varnave, 1937. godine. Tri godine pre toga ubijen je kralj Aleksandar u Marselju, a politička nestabilnost dobijala je sve jače obrise.

Krvava litija

U tom trenutku Srpska pravoslavna crkva nije imala dilemu da je patrijarh ubijen, odnosno otrovan, što tada iskazuje i kroz zvanično saopštenje. Međutim, nikada nije obelodanjeno kako su počinioci likvidirali srpskog verskog poglavara, niti ko je to zlodelo počinio.

Bilo je to veoma smutno vreme, kada mnoge strane obaveštajne službe ulažu ogroman napor kako bi što bolje „rasporedile figure“ pred veliki sukob koji je postajao sve izvesniji. Najzad, britanska obaveštajna služba na kraju uspeva Jugoslaviju da uvuče u rat, što je njihovim interesima mnogostuko odgovaralo, a narode bivše države dovelo do pravog pakla.

Baš u to vreme, u okviru političkih igara kojima svako pokušava da zauzme što bolju poziciju, Jugoslavija sa Vatikanom potpisuje konkordat, sporazum kojim Rimokatolička crkva dobija poseban status unutar multikonfesionalne Kraljevine Jugoslavije, što rađa burnu reakciju SPC.

Patrijarh Varnava, u Božićnoj poslanici, 1937. godine kritikuje politiku vlade, ali ona i njen predsednik Milan Stojadinović ulažu sav svoj uticaj da govor ne bude u celosti objavljen. Crkva 19. jula 1937. organizuje litiju. Na uglu ulica Kralja Petra i Kneza Mihaila došlo je do žestokog sukoba sa žandarmerijom. Povređeno je više desetina građana i sveštenika, među njima i nekoliko episkopa. Događaj je ostao poznat kao „krvava litija“.

Istina, Stojadinović na čelo vlade dolazi kao „britanski čovek“, da bi kasnije, motivisan razvojem događaja postao znatno bliži Nemačkoj i Italiji, i njihov „čovek od poverenja“ na ovom podneblju.

Cinici onog doba komentarišu i izgradnju Glavne pošte, na uglu Takovske i Bulevara kralja Aleksandra „kao način da se ispreči barijera između Crkve Svetog Marka i Skupštine, pa da tako spreči vidik poslanicima dok glasaju za konkordat“.

Rezultat obdukcije

Veliki patriota i heroj Prvog svetskog rata Đorđe Roš ostavio je kroz svoje priče jedan neobičan trag o smrti patrijarha Varnave.

Pre toga, Roš je od 1935. do 1937. godine uložio sav svoj uticaj i poslovne kontakte kako bi obnovio manastir Gračanicu, koja je bila potpuno zapuštena. U javnosti on tada uživa ogroman ugled kao vrhunski rodoljub koji je učestvovao u balkanskim, a potom i u Prvom svetskom ratu kada je više puta ranjavan, a bio je učesnik legendarne odbrane Beograda 1915. godine, koju je začudo preživeo iako gotovo fatalno ranjen. Roš je bio i jedan od prvih srpskih pilota i jedan od pionira domaće avijacije.

U vreme obnove Gračanice nastaje dubok i iskren odnos između njega i patrijarha Varnave, pa je Roša tim pre veoma pogodila misteriozna bolest i smrt prvog čoveka SPC.

Njegova kćer Jelena u svom spisu „Sećanja“ beleži kako ga je ratni vihor odneo put Beča, krajem Drugog svetskog rata.

Tada je Đorđe Roš rešio da pronađe dr Hansa Epingera, jednog od članova stručne lekarske komisije koja je bila zadužena da izvrši autopsiju posle patrijarhove smrti.

– Otac nije mogao da zaboravi nejasne okolnosti u leto 1937, oko neočekivane smrti patrijarha, sa kojim je bio veoma blizak – seća se Jelena Roš. – To je bila smrt kojoj je prethodila duga agonija. Znajući da u Beču živi dr Epinger insistirao je da ga upozna. Iako je za zakazivanje susreta sa ovim stručnjakom trebalo više nedelja, pa i meseci, primljen je još isto popodne kada se najavio.

Patrijarh Varnava

SAHRANA

Patrijarh je sahranjen 29. jula, a u knjizi „Vreme ulice – politika na javnim prostorima u Beogradu u 20. veku“, autori Darko Ćirić, Biljana Stanić i Vladimir Tomić beleže kako je Varnava iznenada preminuo 24. jula „pod sumnjivim okolnostima“. Bilo je to iste večeri kada je u Narodnoj skupštini izglasan sporni predlog zakona o konkordatu. – Dozvola za procesiju je, zbog napetosti u srpskoj javnosti, data pod posebnim garancijama organizatora sahrane – beleže autori. – To je, pored ostalog, podrazumevalo i da će uniformisana četnička pratnja nositi trofejno naoružanje, ali bez bojeve municije. Pogrebna svečanost je počela opelom u Sabornoj crkvi, nastavila se procesijom i sahranom u Crkvi Svetog Save na Vračaru. Povorka se zaustavila na Terazijama, gde se od patrijarha oprostio predsednik Opštine (gradonačelnik) Vlada Ilić, a na Slaviji je govorio predsednik Narodne odbrane Ilija Trifunović.

„Prijem je“, beleži Jelena Roš, „trajao duže nego što je predviđeno. Iskusan doktor je odmah shvatio sa kime razgovara i nije se kolebao da mu kaže istinu: Patrijarhu je stavljen prah od dijamanata u hranu. Prah je sitan kao prašina, ali neodoljivo razara organe za varenje. Niko i nikakvo sredstvo ne može da spreči razrezivanje – razaranje tkiva, i to poglavito utrobe… krvarenja do smrti.“

– Otac je o tome ostavio kratku belešku – kaže njegova kći Jelena. – Ona je uz usmene komentare predata Njegovom preosveštenstvu episkopu Atanasiju (Jevtiću) u ruke, u Patrijaršiji, valjda 1992-1993. godine.

SPORAZUM SA VATIKANOM

Konkordat je međunarodni ugovor sklopljen između Vatikana i određene države kojim se uređuje pravni status Rimokatoličke crkve u toj državi.

Kraljevina Srbija je, posle dugih pregovora u Rimu, potpisala konkordat 24. juna 1914, Narodna skupština ga je ratifikovala na sednici u Nišu, 26. jula 1914. Kako je 20. marta 1915. i Vatikan ratifikovao taj konkordat, Srbija je uskoro poslala svoju delegaciju na papsku kuriju, ali Vatikan nije, izgovarajući se da ne može poslati svog predstavnika u zemlju koja je zahvaćena ratom. A u stvari jer je rimokatolička Austrougarska već uveliko vodila rat protiv „šizmatičke Srbije“.

Danas postoje istoričari koji smatraju da je premijer Stojadinović mislio da će na ovaj način Rimokatoličku crkvu odvojiti od ekstremnog hrvatskog pokreta i time sprečiti razbijanje Jugoslavije.

Drugi su skloni tvrdnji da je Stojadinović bio lično uvezan u ubistvo patrijarha, ali to bi donekle bilo nelogično, jer bi takav gest bio previše očigledan.

U tom trenutku je, možda, ovakav čin najviše išao naruku britanskoj obaveštajnoj službi, kako bi nastavila da raspaljuje podele u Jugoslaviji, mada je i Nemcima rasulo donekle išlo naruku. Kasnije, kada se raspadala i potonja, „druga Jugoslavija“ i jedni i drugi su zauzeli slične pozicije i delali na sličan način.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Smrt patrijarha Varnave još tajna – Jadovno 1941.

Na današnji dan: Krvava Litija – Jadovno 1941.

RADI, ŠTEDI I BOGU SE MOLI – Jadovno 1941.

SOKOLSKA ČETA U BRATIŠKOVCIMA – Jadovno 1941.