Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Трипут „ура“ за Слатинчане

Датум објаве: четвртак, јун 3, 2010
Величина слова: A- A+

Сад имамо слободан излаз у град. Препоручише нам да не чекамо мрак. Трамваји – то је било нешто до тада невиђено, нитко до сада није видео трамвај. Улазимо у први који је наишао. Дају нам карте и траже по хиљаду куна. Некако смо то сложили и платили, па се возимо до краја. Кажу нам да морамо изаћи ван, а онда поново ући и поново платити. Нетко је, на срећу, имао куна па је платио за оне који нису имали. Једна хиљадарка му испаде и однесе је вјетар кроз отворена врата. Изашли смо на нашој полазној станици и наставили шетњу док нам није досадило. Кад смо дошли у собу, више од половине ђака је већ спавало. Устајање је било касно, већ је сунце било повисоко. Поравнали смо кревете, умили се и сједамо за доручак. Сами сипамо чај из здјела, а у тањуре су нам ставили мармеладу па мажемо крух. Стево нам препоручи да спакујемо ствари и да се не удаљавамо јер прије подне морамо бити на жељезничкој станици. Шетали смо испред зграде по дворишту, а неки су сједили у трпезарији. Није то дуго потрајало и, ето, зову нас у строј. Одмах полако крећемо. Из једне улице са десне стране исто иде колона слична нашој. Нетко рече да су то Слатинчани, те да ћемо путовати скупа до Слатине. Ускоро је дошао некакав влак. То је прави влак, али није као они које смо до сада видјели. Мали, симпатични вагони намијењени су за превоз дрва. И локомотива је некако мања, али испушта густ дим у високим ступцима. Вагончића је пуно, Слатинчани и ми их нисмо попунили нити половицу. Улазе и слатински професори, а онда и наш префект иза кога композицији прилази жељезничар са црвеном капом. Огласи се његова пиштаљка и влак крене, а онда зрак пропара снажни звук наше локомотиве. Као да је права, велика локомотива. А можда се тако и хвали што вози несвакидашњи терет. Сви смо расположени у томе необичном влаку. Неки пјевају, други препричавају разне догодовштине, сваком пролазнику весело машемо. Па, ето нас скоро код куће. Сад у Слатини затварамо круг нашег путовања. Туда смо дошли у јануару по оној дебелој сњежини и смрзавици и скренули према Драви, према Русима и слободи. Стижемо у Слатину. Локомотива весело фућка уз гласно цвиљење кочница. Влак стаде. На станици је доста свијета, ваљда су знали да им долазе ђаци, дјеца, рођаци… Први излазе Слатинчани. Трче у сусрет и ови који долазе и они што их чекају. Нетко од наших повика: „Трипут ура за Слатинчане“. Сви загрмисмо: „Уррааа, уррааааа, уррааааа“! Тамо је општа гужва, грљење, руковање… Отварају се излази и на нашим вагонима, али нас усмјеравају тамо према локомотиви. Локомотива ускоро фућну и одвуче наше вагоне. Сад угледасмо нормалне вагоне, као што су били они у Бјамоку. Улазимо у три вагона, а локомотиве нема. Неколико људи и наше вриједне пратиље Стана и Анка уносе заједничке сандуке и кутије у задњи вагон. Она гомила свијета са станице се већ готово разишла. Остало је њих неколико, ваљда чекају влак. Гласно и весело расправљамо како су, ето, послије Осјечана, и Слатинчани стигли кући. Ту радост ћемо ми тек дочекати, опет задњи, као што смо увијек били и у вагонима. Неки пјевуше, а из других вагона чује се пјесма: „Билогоро, шири своје гране, па сачувај младе партизане“. У тим нашим преокупацијама осјетисмо удар у вагон. Значи, дошла је локомотива, чије фућкање нисмо ни чули. Појурили смо на прозоре и видимо да из вагона према локомотиви излази свијет са пртљагом. Недуго затим један жељезничар контролира да ли су врата добро затворена. Убрзо из станице изађе и други жељезничар са црвеном капом па подиже некакву кухачу, а из уста му се огласи пиштаљка. Истог часа влак је кренуо и огласила се сирена. Весели смо, поскакујемо од радости, неки вичу да више нема пресиједања. Долази нам Стево Лабант и објашњава да ће нас из Вировитице у Грубишно возити кола. Није сигуран да ли већ данас или сутра. То ћемо сазнати у Вировитици. Пошто је сунце још високо, нас неколико се договарамо да кренемо пјешице. Неки су из Давчевице неки из Ператовице. Једино сам ја из Грубишног. Нетко повика: „Ено Билогоре! Видите како се зелени“. Опет поче пјевање. Сватко пјева по своме, поигравамо од весеља које нас је обузело. Влак се заустављао на неколико станица, али оне нас нису занимале. Ми чекамо Вировитицу. Вировитица је циљ и, што је најважније, ту је крај. Крај разним возикањима, тамо и овамо, разним незгодама и згодама, које смо за ових седам мјесеци тумарања по непознатом свијету проживјели. Тако, тако! Још мало па готово!

 

< Лађама од Апатина до Осијека                                                   Садржај                                                 Поново у Билогори >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top