Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Свједочанство једног злочина (2): Записи о судбини породице Ђукић

Датум објаве: субота, децембар 30, 2017
Величина слова: A- A+

По доласку у Сарајевску 3, после 10 дана, газда те куће рече мајци да ради код њега, да спрема и чисти одаје, гдје је он издавао преноћиште. [1] Мајка је прихватила одма тај посо и добила од газде једну празну већу собу за све нас. Биле нас две, кумови и Зорићке, две. Тако смо нас две добиле сталан боравак у Београду. Мајка после поче да ради по кућама и поврх ова два посла чистила је још једну кафану. Није дуго било, по мало је почела радити у једној кујни, где су се хранили радници те је од свију добила потврде да ради и то је предала Комесаријату за избеглице.

Вјешање на Теразијама, Београд, августа 1941.
Вјешање на Теразијама, Београд, августа 1941.

После 2 месеца [од] нашег доласка кумовог брата и мене послали у дом, тако смо нас двоје били у дому по наредби Комесаријата избегличког јер су у том дому била избегличка деца. То је била већа кућа јеврејска у Улици Краљице Марије. [2] Преко дана смо били у једној великој одаји пошто се само ту ложило и било топло. Спаваонице биле хладне па је у једном кревету спавало и по 3, а негде и 4. Храну смо имали јако слабу, парче проје, чаја, доручак, ручак, пасуљ или качамак, вечера кромпир или чај од лука. Ту смо били до суботе. Тад су нас пуштали кући ко је имао кога да дође по њега, ако нема никога остаје у дому. По мене и кума некад дође његова сестра, некад моја мајка, али смо у недељу већ морали бити у дому до 7 увече, ако не дођемо на време онда долази по нас домска контрола и она нас враћа поново у дом. Ја и кум смо били у дому 3 месеца, док наши нису стали на ноге и нашли посо сталан да би нас могли узети код себе. А било је у дому деце која су мокрила у кревет, тако будемо и ми мокри који спавамо са њима. Кад за једно, наши дођу по нас. Ја и кум стално смо плакали да нас изведу из дома, да будемо заједно у кући са њима, да нећемо више бити у дому. Онда су у дому рекли нашима да донесу потврде да раде за стално, а не кратко и тек онда могу да нас изваде из дома. Наши су тако урадили како им речено и нас двоје смо изашли из дома напоље и дали нам уверења да можемо да наставимо даље школу, али прво смо морали ићи недељу дана у немачку школу. Тако је писало на листи дома, почетно немачко оделење. Било је у Војводе Миленка. После 15 дана у немачкој школи, немачка наставница нас одвела у српску школу и Његошеву улицу и ту смо пошли нормално у школу.

После сви ови наши недаћа и тешког живота у непознатом свету, једног дана су дотеране и наше нестале ствари. При доласку у Београд наше ствари је пронашао један наш рођак, железничар Душан Чучковић. Те године било нам је тешко, више смо гладовали јер нисмо имали много хране па кум и ја пођемо у школу мало раније и то идемо преко пијаце Цветни трг. Ту је било пуно приватни пиљарница па смо нас двоје код њих пребирали робу и они су нам давали. Од те робе било лимуна или поморанџе и то што је почело кварити се и није више за продају то смо ми добијали од ти трговаца. Нас двоје што је труло ми бацамо, а што ваља нас двоје поједемо. То нам је била често храна јер нисмо имали много да бирамо као поједина деца, ми смо јели кад шта имамо. Једног дана нас је видео наш учитељ: „Шта то радите, децо? Што једете то труло?“. Нас двоје смо рекли: „Учитељу, ми немамо шта боље јести“. Кад смо сутра дошли у школу добили смо бонове за храну и то у Крунској улици. Ту су нам давале кувано јело сестре монахиње и то смо ишли сваки дан сем недеље. И то само кувано смо добијали. Ја сам носила једну мању кантицу и пола поједем тамо, а пола сипам у ту кантицу и носим мајки и она мало да једе, а не само ја. [3]

Сарајевска улица, снимљено недуго након 20. октобра 1944.
Сарајевска улица, снимљено недуго након 20. октобра 1944.

Једног дана код нас дође човек из Глине родом и запослио мајку код њега где он ради у шивари за војску, која је била у Проте Матеја улици код Славије. [4] Тад после завршетка школе III. разреда почела сам радити и ја по кућама. Перем веш, пеглам, чистим, спремам куће, неко ми да кромпира, пасуља, брашна, неко да масти. Знали су ми дати мекиње место брашна. Мајка од мекиња пекла лепиње па смо јеле пошто смо обе по мало радиле и некако смо живеле. Једнога дана ми рече моја пријатељица да нас две одемо у суботу до Талијана где има касарна да им очистимо ципеле, даће на[м] нешто хране. Тако смо урадиле, чистиле ципеле и добијале храну. Касарна била угао Војводе Миленка и Теслине, нас две смо опет ишле прати плехове у једној пекари и добијемо по комад проје.

Дошло је време опет поћи у IV. разред школе. То је било за Светог Саву. Наредили нам у школи да се лепо обучемо и дођемо чисти у школу па ће нас из школе учитељ [да] води у цркву. Пошто ја нисам имала шта лепо обући и обути па ми мајка од мушке кошуље направи хаљину и добијем старе неке ципеле. Ја нисам пошла опет па су дошли по мене из школе и морала сам поћи у цркву, стајала сам само у ћошку и по страни, нисам смела код остале деце, била сам пуна вашки у оделу и у глави и деца кад су видела сва су бежала од мене. У школи нас две нисмо имале чиме да се често купамо, перемо веш и главу, оно мало што смо добијале прашка и сапуна и кад сам рекла, мајко, кроз плач, да деца беже од мене због вашки она ми одма одсече кике. И опет на одмору у школи нису тели са мном. Увек сам била сама и усамљена, нису тели да се друже са мном, због ваши. Једног дана учитељ приметио да сам сама, да нисам са осталом децом и пита ме зашто беже од ме[не]. Почела сам плакати и рекла му све о себи, како сам избеглица и сиромашна и да имам ваши у глави и роби и да зато сва деца беже од мене. Учитељ ме узео за руку и одвео ђачком лекару. Прегледао ме и рекао да сутра дођем код њега са мајком. Нас две смо заједно отишле лекару. Рекао је да ме ошиша краће и дао нам неки прашак за посипање по глави и да ми веже главу марамом, да често чешља: „7 дана ради то тако и после дођите код мене да видим да ли треба још поновити“. Нисам тих 7 дана ишла у школу. После више нисам имала вашке. То је било у IV. раз. основне.

Пошто нисам имала где ићи, него сам била кући, друга деца се веселе и играју и јуре свуд, ја нисам могла као они. Мајка ми наредила да се сама побринем за огрев за зиму да би имале ложити јер мајка није могла због посла јер смо нас две морале од нечег живети. Ја сам ишла рано на … (нечитко – нап. И. М.) за дрва да би била прва на реду и тад добијем по 2 метра врбових на избегличку карту. На њу добивале смо сва следовања. Пошто нам 2 метра дрва нема доста зими, ишла сам на Савско пристаниште где се са бродова истоварао шлески угаљ, то је било немачко. Ту сам скупљала – некад су давали и радници, кад излазимо Немци. Некад све ми изруче из џака, обично код тунела и одјуримо напоље, а неки Немци нас пусте са угљем, да идемо слободно, а то је било јако ретко. Онда нисам ишла више поред стражара него ниже, ту је нека била рупа у зиду, ту сам улазила и излазила са угљем. Сваки дан сам ишла тамо да би имале зими шта ложити. Још сам радила у једном бифеу на железничкој станици, чији је газда био неки Младен. Ту се продавала кафа, пиће. Ја сам ту кувала кафу и прала чаше од пића, шоље и чистила, а он ми давао за мој рад код њега у бифеу мало брашна, масти, пасуља, понекад крумпира.

Није дуго било, у дворишту где сам живела, доселио се неки човек без једне ноге, али је имао дрвену. Звао се Данило. Једног дана тај човек ми рече: „Видим мала да си поштена и добра, да ли би тела радити нешто за мене?“. Упитала сам га: „Шта би то требала радити за тебе?“. Рекао је да му ја продајем цигаре и цвеће у кафани преко пута нашег стана на углу Сарајевске и Рисанске. Ја сам пристала радити свако вече, од 8 навече до 9. После пар дана рече ми комшија, врата до врата, Ступар Васа: „Душка, кад ти у кафани продајеш цвеће и цигаре, добро пази где Немци мећу своје опасаче са оружјем“, и колико [их] има да му јавим напоље. Цигаре и шибице носила сам у торбици око врата, цвеће на некој тацни и тако ту у кафани продавала и радила свако вече, гледала колико има Немаца и опасача. Ја тад изађем ван и кажем Ступару и у том часу у кафани нестане светла. Небуде дуго, опет има светла, али узбуна буде, нема опасача. За њиховим оружјем тад долази немачка патрола, не пронађу ништа, нешто пишу и одлазе.

Није опет прошло пуно време, Ступар ми рече да добро пазим у кафани с десне стране сто у углу, да ли тамо седи немачки виши официр и једна женска са њим, да му одма јавим. [5] Али то вече те особе нису дошле, нити [је] ко седео за
тим столом. То сам рекла Ступару, али друго вече нисам ишла у кафану да продајем, морала сам ићи са мајком да радим код неке жене у Милоша Поцерца 21. Жена се звала Зорица. Нас две спремамо јој њен стан јер она је у стану издала једну собу немачком официру. [6] Чистиле, прале веш и све смо јој радиле у кући и пеглале, она нас је плаћала добро, дала нам је још и хране да имамо што јести. Једног дана док сам спремала Зорици стан дошао је Немац, који је становао код ње. Зорица ми рекла да он има породицу и децу. Жена му пише како тамо у Немачку стиже пуно српског народа и све их воде у логоре. [7] Ти људи јако пате и они Немци их злостављају и туку. Том Немцу није драго што се тако ради са Србима и тим народом. Посо сам завршила код Зорице и вратила се кући.

Мајка [је] радила ноћу у војној шивари код Славије. Чим [је] мајка отишла, Ступар је дошао и рекао: „Обуци се, пођи са меном, иди у кафану да продајеш робу. Пази где стоје опасачи“. Чим сам ушла у кафану један Немац ме позва да купи цигаре и цвеће девојки што [је] седела са њим. Кад сам пошла од њих, тада Немац рече девојци што је са њим нешто, она ме позва поново код њи, упита ме девојка зашто то радим, продајем по кафани увече. Да ли имам родитеље. Рекла сам имам само мајку, оца су ми убиле усташе и ја сам из Глине, избеглица и морам тако [да] радим да би тим помогла мајци да би могле живети. Боље тако радити него красти. То су биле моје речи. Питали су ме да ли имам бољу обућу, пошто носим папуче. Рекла сам немам и мајка не може да ми купи јер нема одакле. Она девојка пренела то све Немцу, он ме само погледа и поче нешто на неком папиру писати и то ми пружи. Девојка тад рече да дођем кад оћу на Аутокоманду, на обележену трећу капију и ту цедуљу покажем стражару. Неко ће ме довести код њих двоје. То вече сву робу сам продала, изашла из кафане ван. Ту ме већ чекао Ступар, показала му цедуљу и све рекла за Немца и девојку. После тога нисам ишла дуже време у кафану са цигарама да продајем, пошто [је] мајка често радила ноћу.

Увјерење Скупштине опћине Глина из 1966. о проглашењу мртвим Ђукић Станка
Увјерење Скупштине опћине Глина из 1966. о проглашењу мртвим Ђукић Станка

Једно вече по одласку мајке на посо Васа Ступар ме зовну и рече: „Мала, спреми се. Молим те да пођеш са мном и још једним човеком“. Ја сам пошла са њима ту ноћ. Дошли [смо] до Новог гробља и ушли у гробље из Цара Николе улице кроз једну жицу, ту се провукли. Мало даље од жице био [је] бункер од Немаца. Ту су ми дали једну кантицу и да пазим добро да неко не наиђе. Њих двојица су око тог бункера нешто радили и писали нешто. [8] Кад су били готови, опет кроз ту рупу смо изашли и вратили се кући. Рекли су да за ово не смем ником рећи за живу главу, с ким сам ишла и где сам била, па ни мајки. Али једног дана мајка ми рече: „Душо, кад нисам ја кући, не смеш нигде ићи далеко“. И тад сам се сетила цедуље од Немца и девојке из кафане. Одем на Аутокоманду, [9] на трећу капију, покажем стражару цедуљу и један од њих, Немац, ме одвео до оно двоје из кафане. Девојка ме одвела до једног великог оделења, увела ме унутра. Ту је било пуно обуће и одеће и тад сам добила дубоке ципеле. Чим сам добила, девојка ме одвела до капије, изашла сам напоље на улицу, отишла одма кући.

Чим сам стигла кући, Васа Ступар ми рече да ме тражио Дача жандар, што му мајка прала веш, онај из 10. кварта да му се јавим. Ја сам узела његов веш што је мајка опрала и испеглала и донела да га дам у кварту, где ради, који се налазио угао Сарајевске и Војводе Миленка. Кад сам стигла, Дача ми рече: „Мала, што ти ја сада кажем то има да урадиш. Доћи ћеш вечерас у 9 сати овде код мене“. Рекла сам: „Немам пропусницу“. Дача је одма пружио пропусницу за вечерас. У 9 после отишла сам кући. Када је било 9 ја сам кренула у 10. кварт. На улазу ме сачекао жандар Дача, увео ме у двориште и показао која врата ћу да отворим и рекао: „Ти сад брзо нешто мораш урадит за мене слободно ради. Ови жандари други су сви пијани, то сам им ја урадио. Кад ја сад уђем код њи у собу, ти ћеш одма ове две собе отвориш. Унутра су затворени моји добри пријатељи. Ти их одма пусти напоље, реци им да одма иду преко зида и беже у Кнеза Милоша улицу јер тамо их чекају камиони и одма да крећу јер ти који возе знају где треба ићи“. [10] То су све биле речи Дачине и све сам тако урадила како ми је речено. После пуштања ти људи, ја сам пошла кући и изашла на улицу. Ту ме сачекао Дача, са њим је било неколико људи, ти пуштени и девојке. Дача ме загрлио и рекао: „Мали ђаволе један, да ником ниси рекла за ово дело што смо урадили, за пуштање ове групе из затвора. Мали ђаволе, ја сад идем са овом
мојом групом из затвора пуштеним. Реци Ступару Васи да пази шта ради и да се добро чува“. Почели су да га зову ти што су га чекали: „Дачо, крећи већ једном, само тебе чекамо па да кренемо нашим путем“. Последњи пут Дача ми рече: „Мала, ја сад одлазим, можда се више никад нећемо нас двоје видети. Овај дечко ће те одвести кући“. Питао је да ли сам све добро разумела. Ја сам рекла да јесам све добро његове речи упамтила и од те вечери никад га више нисам видела нити чула нешто о свима њима.

Фотографија Кате и Душанке Ђукић у Глини од 17. свибња 1941.
Фотографија Кате и Душанке Ђукић у Глини од 17. свибња 1941.

После свега тога почела сам опет продају у кафани, цигаре и цвеће. Баш тај пут је била нека велика рација и то Немци са оним плочицама око врата. Тад су ми одузели сву робу, цигаре и цвеће, однели све са собом, викали на мене [и] наредили да дођем у Кнеза Милоша улицу сутра до 10 сати у њихову команду на саслушање. И тад су ме казнили, 7 дана сам морала прати ходнике и басамаке. [11]По завршетку казне рекли су, ако ме опет ухвате, да ћу ићи у затвор. Задњи дан казне пошла кући, сретнем Немца и девојку из кафане што дадоше мени ципеле. Питају где сам кад нисам у кафани да продајем цвеће и цигаре.Рекла сам да су ми њи[хови] војници одузели робу и мене казнили. Њих двоје ми рекоше да дођем сутра увече у кафану да ће ми они донети документ да могу продавати и да могу дуже остати од полицијског сата. Њих двоје сутра увече су ми дали ту пропусницу и више их никад видела нисам од те вечери.

Једног дана кад сам се враћала кући са једног рада, нашла сам моју сестру Наду са мајком где разговара. То је било 1943. год. да смо се први пут виделе како је отишла из Глине 1941. год. у усташком метежу над нама Србима. Кад је дошла донела нам је доста хране и обадвема по чарапе и ципеле. Све три смо тад заплакале што смо опет све три заједно и што смо остале живе и здраве и поново се нашле после толико година. Нада нам рече да ради у кафани Руски цар. Те 1943. год. ја сам завршила IV. разред основне школе. После сам могла да радим по кућама више и да помогнем мајки у том послу.

После неког времена Ступар ме водио код неких шупа где је било пуно возила и мотора. Чувала сам му стражу да неко не би наишао. Он је нешто писао по тим возилима. [12] Онда смо се вратили кући. Једног дана код нас је дошао мамин брат од тетке, Пера Бакић, столар, који је радио у Београду. Имао једну руку повређену и у завоју. Нешто су мајка и он тихо говорили. После тог разговора мајка ми рече да ником не смем ништа рећи за њега, ни да је он код нас јер тако мора бити јер је морао негде да се склони за једно време. Није дуго прошло времена, дођоше два мушкарца у дугим кожним капутима и питају за Перу Бакића, да су дознали да он живи у том дворишту. [13] Мајка рече да она не позна никога овде да се тако зове и да не зна ништа о томе човеку. Увече касно је дошао Пера код нас, мајка му рече да су га двојица тражила, да он више не може бити код нас. Он се насмеја и рече нам: „Кајо, дошао сам да се поздравим са вама двема, ја ноћас одлазим даље, мојим пријатељима, и ко зна да ли ћемо се више икад видети“. И никад га више нисмо виделе.
Дошла је 1944. година. Почели су да бомбардују Београд, тако смо ја и мајка стално бежале даље од града у ближа села и околину. [Дана] 6. априла 1944. нисмо нигде отишле и биле смо остале кући и тад је пала бомба у Сарајевску 5 и то запаљива.  [14]Све [је] било мирно увече, одједном је све почело да гори, а жандари из 10. кварта су дошли и помагали нам да се извучемо из тог запаљивог места. Тад смо остали без стана, све је срушено. После смо нас две отишле код једне рођаке на брдо у Малешку улицу, ту смо претрпеле још једно бомбардовање. У том крају смо остале све од ослобођења.

Ослобођење Београда, октобра 1944.
Ослобођење Београда, октобра 1944.

Ја сам после наставила школу, завршила сам 1. гимназије и после сам прешла у Женску занатску школу у Бранковој улици. Ту сам завршила још три разреда и онда сам отишла на праксу кројачког заната, у кројачку радионицу И. рејона. Мајка ми морала направити уговор на 2 године учења кројачког. Ту сам провела 16 месеци на усавршавању кројења и шивења. После сам отишла на полагање и положила за кројача женског одела. Положила сам теорију и праксу врло добрим. Добила сам сведочанство као квалификована кројачица. Где сам дошла на праксу ту сам остала 1 годину да радим. Онда су нас пребацили у Војну одећу. После 3 месеца опет нас врате назад, пошто је била криза у радионици. Нама млађима рекоше да нас морају [да] отпусте јер немају много посла ни за ове што су пред пензију. Тако су нас млађе у то време доста отпустили. Ја сам опет почела да радим по кућама, да би имале од чега нас две да живимо. Онда ме једна наша добра познаница запослила у Елипу у Бежанији. [15] Ту сам остала за стално да радим. Нисам више мењала посао. Када су партизани ушли у Београд моја сестра је отишла са њима и отишла за Срем у борбу. [16]Мајка и ја смо опет остале саме.

Мајка се била једно време нешто разболела. Позва ме к себи и рече: „Душо, ћерко, купи једну свеску [и] оловку у руку да пишеш како смо нас две живеле и прошле у крвавом рату 1941. год. и што је све било са нама“. Ја сам је послушала и почела писати по њеним речима и моје сећање. „Душо, можда ја нећу дуго још живети, то осећам по себи. Ваљда ће доћи дан па ће моћи то неко и прочитати. Немој ништа крити о судбини нас Срба и страдању од усташа“. Како је мајка рекла ја сам писала, јер она стварно није дуго поживела. То се десило 4-III-1966. године. Она је мени на рукама умрла. Ово је све писано за њена још живота. Ово је све жива истина о нама, јер је све то било са нама. Од 1941. год. па све до њене смрти никад нисам имала леп живот па га немам ни данас.

Моја мајка је мени ово оставила да не заборавим ко сам и одакле сам и шта сам све кроз живот од малих ногу проживела и дочекала. Мајка ми је рекла: „Ја теби сада ово остављам, ако оћеш ти чувај, ако неш ти баци. Ово ти дајем само да би знала како се живот сурово са људима поиграва. Волим те и увек ћу те волети. Твоја мајка. 11-IX-1965. год.“.

Писано за живота моје мајке Кате која је умрла 4-III-1966. год.

Аутор: Игор Мркаљ
Објављено у часопису „Просвјета“ број 140, (септембар 2017. године) којег издаје СКД „Просвјета“ Загреб

Извор: Банија Онлине

Везане вијести:

Свједочанство једног злочина (1): Записи о судбини породице Ђукић

——————————————————————————————————————————————————–

Напомене:

[1] О животу избјеглица у окупираном Београду, видјети: Милан Кољанин, “Избјеглице из Глине у Србији”, у: Глина. Глински крај кроз стољећа, Глина – Загреб 1988., стр. 365–368. За повијесни контекст, видјети: Слободан Д. Милошевић, Избеглице и пресељеници на територију окупиране Југославије 1941–1945., Београд 1981; Владимир Дедијер и Антун Милетић, Протеривање Срба са огњишта 1941–1944: сведочанства, Београд 1989; Филип Шкиљан, Организирана присилна исељавања Срба из НДХ, Загреб 2014.

[2] О страдању Жидова у Београду, видјети: Јаша Романо, Јевреји Југославије 1941–1945. Жртве геноцида и учесници Народноослободилачког рата, Београд 1980; Милан Кољанин, Немачки логор на Београдском сајмишту 1941-1944, Београд 1992; Jovan Byford, Старо сајмиште. Место сећања, заборава и спорења, Београд 2011.

[3] О животу у окупираном Београду, видјети поглавље “Преживети” у: Коста Николић, Страх и нада у Србији 1941-1944. Свакодневни живот под окупацијом, Београд 2002., стр. 93 и даље.

[4] За план града и улично називље, видјети: Улице и тргови Београда, I–II, уредила Љубица Ћоровић, Београд 2004.

[5] Васо Ступар скроз је непозната личност покрета отпора. Не помиње се у литератури.

[6] О разним видовима сурадње с окупатором, видјети: Оливера Милосављевић, Потиснута истина. Колаборација у Србији 1941-1944, Београд 2006.

[7] За повијесни контекст, видјети: Венцеслав Глишић, Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941-1944, Београд 1970; Томислав Жугић, Миодраг Милић, Југословени у концентрационом логору Аушвиц 1941-1945, Београд 1989; Милан Кољанин, “Репресија као систем: логори у окупираној Србији 1941–1945”, Херетицус : часопис за преиспитивање прошлости, Београд, Год. В, број 1, 2007., стр. 157–171.

[8] За антифашистички отпор, видјети: Места страдања и антифашистичке борбе у Београду 1941-44. Приручник за читање града, уредили Рена Рäдле и Милован Писарри, Београд 2013.

[9] Ради се о војним објектима на Аутокоманди у Београду, који су у то вријеме служили за потребе њемачке војске.

[10] Видјети и усп. “Седишта и затвори окупационе управе и квислиншког апарата”, у: Места страдања и антифашистичке борбе у Београду 1941-44., Београд 2013., стр. 38.

[11] басамак (тур.), степеница, стуба.

[12] Од љета 1941. па све до ослобођења Београда у јесен 1944., припадници ударних група београдских комуниста извели су читав низ диверзија у објектима који су служили као сервис окупатора. Највећи број диверзија изведен је у објектима који су служили за одржавање, паркирање и поправку аутомобила окупацијских оружаних снага. Видјети и усп. Места страдања и антифашистичке борбе у Београду 1941-44., Београд 2013., стр. 239–240.

[13] Обзиром да је Београд био центар њемачке окупацијске управе, у њему су своје испоставе имале и различите полицијске службе (СС, Гестапо и Специјална полиција Недићевог режима). Опширније, видјети: Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Београд 2014.
[14] Англоамеричка бомбардирања Београда отпочела су 16. травња 1944. Опширније, видјети: Ђорђе Станковић, “’Ревизионисти’ и савезничко бомбардовање Београда 1944. године”, Војноисторијски гласник, Београд, број 1-2, 2006, стр. 131–146.

[15] Творница електроматеријала, до 1950. називана ЕЛИП.

[16] За повијесни значај ослобађања Београда и пораз снага њемачког окупатора и колаборациониста у Србији у јесен 1944., видјети: Милан Радановић, Ослобођење. Београд, октобар 1944., Београд 2014. Такођер видјети: “Успостављање Сремског фронта и борбе у Срему до краја 1944”, у: Љубивоје Пајовић, Душан Узелац, Милован Џелебџић, Сремски фронт 1944-1945, Београд 1979., стр. 28–141.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top