Svjedočanstvo jednog zločina (2): Zapisi o sudbini porodice Đukić

Datum objave: subota, decembar 30, 2017
Objavljeno u Banija, Stratišta NDH
Veličina slova: A- A+

Po dolasku u Sarajevsku 3, posle 10 dana, gazda te kuće reče majci da radi kod njega, da sprema i čisti odaje, gdje je on izdavao prenoćište. [1] Majka je prihvatila odma taj poso i dobila od gazde jednu praznu veću sobu za sve nas. Bile nas dve, kumovi i Zorićke, dve. Tako smo nas dve dobile stalan boravak u Beogradu. Majka posle poče da radi po kućama i povrh ova dva posla čistila je još jednu kafanu. Nije dugo bilo, po malo je počela raditi u jednoj kujni, gde su se hranili radnici te je od sviju dobila potvrde da radi i to je predala Komesarijatu za izbeglice.

Vješanje na Terazijama, Beograd, avgusta 1941.
Vješanje na Terazijama, Beograd, avgusta 1941.

Posle 2 meseca [od] našeg dolaska kumovog brata i mene poslali u dom, tako smo nas dvoje bili u domu po naredbi Komesarijata izbegličkog jer su u tom domu bila izbeglička deca. To je bila veća kuća jevrejska u Ulici Kraljice Marije. [2] Preko dana smo bili u jednoj velikoj odaji pošto se samo tu ložilo i bilo toplo. Spavaonice bile hladne pa je u jednom krevetu spavalo i po 3, a negde i 4. Hranu smo imali jako slabu, parče proje, čaja, doručak, ručak, pasulj ili kačamak, večera krompir ili čaj od luka. Tu smo bili do subote. Tad su nas puštali kući ko je imao koga da dođe po njega, ako nema nikoga ostaje u domu. Po mene i kuma nekad dođe njegova sestra, nekad moja majka, ali smo u nedelju već morali biti u domu do 7 uveče, ako ne dođemo na vreme onda dolazi po nas domska kontrola i ona nas vraća ponovo u dom. Ja i kum smo bili u domu 3 meseca, dok naši nisu stali na noge i našli poso stalan da bi nas mogli uzeti kod sebe. A bilo je u domu dece koja su mokrila u krevet, tako budemo i mi mokri koji spavamo sa njima. Kad za jedno, naši dođu po nas. Ja i kum stalno smo plakali da nas izvedu iz doma, da budemo zajedno u kući sa njima, da nećemo više biti u domu. Onda su u domu rekli našima da donesu potvrde da rade za stalno, a ne kratko i tek onda mogu da nas izvade iz doma. Naši su tako uradili kako im rečeno i nas dvoje smo izašli iz doma napolje i dali nam uverenja da možemo da nastavimo dalje školu, ali prvo smo morali ići nedelju dana u nemačku školu. Tako je pisalo na listi doma, početno nemačko odelenje. Bilo je u Vojvode Milenka. Posle 15 dana u nemačkoj školi, nemačka nastavnica nas odvela u srpsku školu i Njegoševu ulicu i tu smo pošli normalno u školu.

Posle svi ovi naši nedaća i teškog života u nepoznatom svetu, jednog dana su doterane i naše nestale stvari. Pri dolasku u Beograd naše stvari je pronašao jedan naš rođak, železničar Dušan Čučković. Te godine bilo nam je teško, više smo gladovali jer nismo imali mnogo hrane pa kum i ja pođemo u školu malo ranije i to idemo preko pijace Cvetni trg. Tu je bilo puno privatni piljarnica pa smo nas dvoje kod njih prebirali robu i oni su nam davali. Od te robe bilo limuna ili pomorandže i to što je počelo kvariti se i nije više za prodaju to smo mi dobijali od ti trgovaca. Nas dvoje što je trulo mi bacamo, a što valja nas dvoje pojedemo. To nam je bila često hrana jer nismo imali mnogo da biramo kao pojedina deca, mi smo jeli kad šta imamo. Jednog dana nas je video naš učitelj: „Šta to radite, deco? Što jedete to trulo?“. Nas dvoje smo rekli: „Učitelju, mi nemamo šta bolje jesti“. Kad smo sutra došli u školu dobili smo bonove za hranu i to u Krunskoj ulici. Tu su nam davale kuvano jelo sestre monahinje i to smo išli svaki dan sem nedelje. I to samo kuvano smo dobijali. Ja sam nosila jednu manju kanticu i pola pojedem tamo, a pola sipam u tu kanticu i nosim majki i ona malo da jede, a ne samo ja. [3]

Sarajevska ulica, snimljeno nedugo nakon 20. oktobra 1944.
Sarajevska ulica, snimljeno nedugo nakon 20. oktobra 1944.

Jednog dana kod nas dođe čovek iz Gline rodom i zaposlio majku kod njega gde on radi u šivari za vojsku, koja je bila u Prote Mateja ulici kod Slavije. [4] Tad posle završetka škole III. razreda počela sam raditi i ja po kućama. Perem veš, peglam, čistim, spremam kuće, neko mi da krompira, pasulja, brašna, neko da masti. Znali su mi dati mekinje mesto brašna. Majka od mekinja pekla lepinje pa smo jele pošto smo obe po malo radile i nekako smo živele. Jednoga dana mi reče moja prijateljica da nas dve odemo u subotu do Talijana gde ima kasarna da im očistimo cipele, daće na[m] nešto hrane. Tako smo uradile, čistile cipele i dobijale hranu. Kasarna bila ugao Vojvode Milenka i Tesline, nas dve smo opet išle prati plehove u jednoj pekari i dobijemo po komad proje.

Došlo je vreme opet poći u IV. razred škole. To je bilo za Svetog Savu. Naredili nam u školi da se lepo obučemo i dođemo čisti u školu pa će nas iz škole učitelj [da] vodi u crkvu. Pošto ja nisam imala šta lepo obući i obuti pa mi majka od muške košulje napravi haljinu i dobijem stare neke cipele. Ja nisam pošla opet pa su došli po mene iz škole i morala sam poći u crkvu, stajala sam samo u ćošku i po strani, nisam smela kod ostale dece, bila sam puna vaški u odelu i u glavi i deca kad su videla sva su bežala od mene. U školi nas dve nismo imale čime da se često kupamo, peremo veš i glavu, ono malo što smo dobijale praška i sapuna i kad sam rekla, majko, kroz plač, da deca beže od mene zbog vaški ona mi odma odseče kike. I opet na odmoru u školi nisu teli sa mnom. Uvek sam bila sama i usamljena, nisu teli da se druže sa mnom, zbog vaši. Jednog dana učitelj primetio da sam sama, da nisam sa ostalom decom i pita me zašto beže od me[ne]. Počela sam plakati i rekla mu sve o sebi, kako sam izbeglica i siromašna i da imam vaši u glavi i robi i da zato sva deca beže od mene. Učitelj me uzeo za ruku i odveo đačkom lekaru. Pregledao me i rekao da sutra dođem kod njega sa majkom. Nas dve smo zajedno otišle lekaru. Rekao je da me ošiša kraće i dao nam neki prašak za posipanje po glavi i da mi veže glavu maramom, da često češlja: „7 dana radi to tako i posle dođite kod mene da vidim da li treba još ponoviti“. Nisam tih 7 dana išla u školu. Posle više nisam imala vaške. To je bilo u IV. raz. osnovne.

Pošto nisam imala gde ići, nego sam bila kući, druga deca se vesele i igraju i jure svud, ja nisam mogla kao oni. Majka mi naredila da se sama pobrinem za ogrev za zimu da bi imale ložiti jer majka nije mogla zbog posla jer smo nas dve morale od nečeg živeti. Ja sam išla rano na … (nečitko – nap. I. M.) za drva da bi bila prva na redu i tad dobijem po 2 metra vrbovih na izbegličku kartu. Na nju dobivale smo sva sledovanja. Pošto nam 2 metra drva nema dosta zimi, išla sam na Savsko pristanište gde se sa brodova istovarao šleski ugalj, to je bilo nemačko. Tu sam skupljala – nekad su davali i radnici, kad izlazimo Nemci. Nekad sve mi izruče iz džaka, obično kod tunela i odjurimo napolje, a neki Nemci nas puste sa ugljem, da idemo slobodno, a to je bilo jako retko. Onda nisam išla više pored stražara nego niže, tu je neka bila rupa u zidu, tu sam ulazila i izlazila sa ugljem. Svaki dan sam išla tamo da bi imale zimi šta ložiti. Još sam radila u jednom bifeu na železničkoj stanici, čiji je gazda bio neki Mladen. Tu se prodavala kafa, piće. Ja sam tu kuvala kafu i prala čaše od pića, šolje i čistila, a on mi davao za moj rad kod njega u bifeu malo brašna, masti, pasulja, ponekad krumpira.

Nije dugo bilo, u dvorištu gde sam živela, doselio se neki čovek bez jedne noge, ali je imao drvenu. Zvao se Danilo. Jednog dana taj čovek mi reče: „Vidim mala da si poštena i dobra, da li bi tela raditi nešto za mene?“. Upitala sam ga: „Šta bi to trebala raditi za tebe?“. Rekao je da mu ja prodajem cigare i cveće u kafani preko puta našeg stana na uglu Sarajevske i Risanske. Ja sam pristala raditi svako veče, od 8 naveče do 9. Posle par dana reče mi komšija, vrata do vrata, Stupar Vasa: „Duška, kad ti u kafani prodaješ cveće i cigare, dobro pazi gde Nemci meću svoje opasače sa oružjem“, i koliko [ih] ima da mu javim napolje. Cigare i šibice nosila sam u torbici oko vrata, cveće na nekoj tacni i tako tu u kafani prodavala i radila svako veče, gledala koliko ima Nemaca i opasača. Ja tad izađem van i kažem Stuparu i u tom času u kafani nestane svetla. Nebude dugo, opet ima svetla, ali uzbuna bude, nema opasača. Za njihovim oružjem tad dolazi nemačka patrola, ne pronađu ništa, nešto pišu i odlaze.

Nije opet prošlo puno vreme, Stupar mi reče da dobro pazim u kafani s desne strane sto u uglu, da li tamo sedi nemački viši oficir i jedna ženska sa njim, da mu odma javim. [5] Ali to veče te osobe nisu došle, niti [je] ko sedeo za
tim stolom. To sam rekla Stuparu, ali drugo veče nisam išla u kafanu da prodajem, morala sam ići sa majkom da radim kod neke žene u Miloša Pocerca 21. Žena se zvala Zorica. Nas dve spremamo joj njen stan jer ona je u stanu izdala jednu sobu nemačkom oficiru. [6] Čistile, prale veš i sve smo joj radile u kući i peglale, ona nas je plaćala dobro, dala nam je još i hrane da imamo što jesti. Jednog dana dok sam spremala Zorici stan došao je Nemac, koji je stanovao kod nje. Zorica mi rekla da on ima porodicu i decu. Žena mu piše kako tamo u Nemačku stiže puno srpskog naroda i sve ih vode u logore. [7] Ti ljudi jako pate i oni Nemci ih zlostavljaju i tuku. Tom Nemcu nije drago što se tako radi sa Srbima i tim narodom. Poso sam završila kod Zorice i vratila se kući.

Majka [je] radila noću u vojnoj šivari kod Slavije. Čim [je] majka otišla, Stupar je došao i rekao: „Obuci se, pođi sa menom, idi u kafanu da prodaješ robu. Pazi gde stoje opasači“. Čim sam ušla u kafanu jedan Nemac me pozva da kupi cigare i cveće devojki što [je] sedela sa njim. Kad sam pošla od njih, tada Nemac reče devojci što je sa njim nešto, ona me pozva ponovo kod nji, upita me devojka zašto to radim, prodajem po kafani uveče. Da li imam roditelje. Rekla sam imam samo majku, oca su mi ubile ustaše i ja sam iz Gline, izbeglica i moram tako [da] radim da bi tim pomogla majci da bi mogle živeti. Bolje tako raditi nego krasti. To su bile moje reči. Pitali su me da li imam bolju obuću, pošto nosim papuče. Rekla sam nemam i majka ne može da mi kupi jer nema odakle. Ona devojka prenela to sve Nemcu, on me samo pogleda i poče nešto na nekom papiru pisati i to mi pruži. Devojka tad reče da dođem kad oću na Autokomandu, na obeleženu treću kapiju i tu cedulju pokažem stražaru. Neko će me dovesti kod njih dvoje. To veče svu robu sam prodala, izašla iz kafane van. Tu me već čekao Stupar, pokazala mu cedulju i sve rekla za Nemca i devojku. Posle toga nisam išla duže vreme u kafanu sa cigarama da prodajem, pošto [je] majka često radila noću.

Uvjerenje Skupštine općine Glina iz 1966. o proglašenju mrtvim Đukić Stanka
Uvjerenje Skupštine općine Glina iz 1966. o proglašenju mrtvim Đukić Stanka

Jedno veče po odlasku majke na poso Vasa Stupar me zovnu i reče: „Mala, spremi se. Molim te da pođeš sa mnom i još jednim čovekom“. Ja sam pošla sa njima tu noć. Došli [smo] do Novog groblja i ušli u groblje iz Cara Nikole ulice kroz jednu žicu, tu se provukli. Malo dalje od žice bio [je] bunker od Nemaca. Tu su mi dali jednu kanticu i da pazim dobro da neko ne naiđe. Njih dvojica su oko tog bunkera nešto radili i pisali nešto. [8] Kad su bili gotovi, opet kroz tu rupu smo izašli i vratili se kući. Rekli su da za ovo ne smem nikom reći za živu glavu, s kim sam išla i gde sam bila, pa ni majki. Ali jednog dana majka mi reče: „Dušo, kad nisam ja kući, ne smeš nigde ići daleko“. I tad sam se setila cedulje od Nemca i devojke iz kafane. Odem na Autokomandu, [9] na treću kapiju, pokažem stražaru cedulju i jedan od njih, Nemac, me odveo do ono dvoje iz kafane. Devojka me odvela do jednog velikog odelenja, uvela me unutra. Tu je bilo puno obuće i odeće i tad sam dobila duboke cipele. Čim sam dobila, devojka me odvela do kapije, izašla sam napolje na ulicu, otišla odma kući.

Čim sam stigla kući, Vasa Stupar mi reče da me tražio Dača žandar, što mu majka prala veš, onaj iz 10. kvarta da mu se javim. Ja sam uzela njegov veš što je majka oprala i ispeglala i donela da ga dam u kvartu, gde radi, koji se nalazio ugao Sarajevske i Vojvode Milenka. Kad sam stigla, Dača mi reče: „Mala, što ti ja sada kažem to ima da uradiš. Doći ćeš večeras u 9 sati ovde kod mene“. Rekla sam: „Nemam propusnicu“. Dača je odma pružio propusnicu za večeras. U 9 posle otišla sam kući. Kada je bilo 9 ja sam krenula u 10. kvart. Na ulazu me sačekao žandar Dača, uveo me u dvorište i pokazao koja vrata ću da otvorim i rekao: „Ti sad brzo nešto moraš uradit za mene slobodno radi. Ovi žandari drugi su svi pijani, to sam im ja uradio. Kad ja sad uđem kod nji u sobu, ti ćeš odma ove dve sobe otvoriš. Unutra su zatvoreni moji dobri prijatelji. Ti ih odma pusti napolje, reci im da odma idu preko zida i beže u Kneza Miloša ulicu jer tamo ih čekaju kamioni i odma da kreću jer ti koji voze znaju gde treba ići“. [10] To su sve bile reči Dačine i sve sam tako uradila kako mi je rečeno. Posle puštanja ti ljudi, ja sam pošla kući i izašla na ulicu. Tu me sačekao Dača, sa njim je bilo nekoliko ljudi, ti pušteni i devojke. Dača me zagrlio i rekao: „Mali đavole jedan, da nikom nisi rekla za ovo delo što smo uradili, za puštanje ove grupe iz zatvora. Mali đavole, ja sad idem sa ovom
mojom grupom iz zatvora puštenim. Reci Stuparu Vasi da pazi šta radi i da se dobro čuva“. Počeli su da ga zovu ti što su ga čekali: „Dačo, kreći već jednom, samo tebe čekamo pa da krenemo našim putem“. Poslednji put Dača mi reče: „Mala, ja sad odlazim, možda se više nikad nećemo nas dvoje videti. Ovaj dečko će te odvesti kući“. Pitao je da li sam sve dobro razumela. Ja sam rekla da jesam sve dobro njegove reči upamtila i od te večeri nikad ga više nisam videla niti čula nešto o svima njima.

Fotografija Kate i Dušanke Đukić u Glini od 17. svibnja 1941.
Fotografija Kate i Dušanke Đukić u Glini od 17. svibnja 1941.

Posle svega toga počela sam opet prodaju u kafani, cigare i cveće. Baš taj put je bila neka velika racija i to Nemci sa onim pločicama oko vrata. Tad su mi oduzeli svu robu, cigare i cveće, odneli sve sa sobom, vikali na mene [i] naredili da dođem u Kneza Miloša ulicu sutra do 10 sati u njihovu komandu na saslušanje. I tad su me kaznili, 7 dana sam morala prati hodnike i basamake. [11]Po završetku kazne rekli su, ako me opet uhvate, da ću ići u zatvor. Zadnji dan kazne pošla kući, sretnem Nemca i devojku iz kafane što dadoše meni cipele. Pitaju gde sam kad nisam u kafani da prodajem cveće i cigare.Rekla sam da su mi nji[hovi] vojnici oduzeli robu i mene kaznili. Njih dvoje mi rekoše da dođem sutra uveče u kafanu da će mi oni doneti dokument da mogu prodavati i da mogu duže ostati od policijskog sata. Njih dvoje sutra uveče su mi dali tu propusnicu i više ih nikad videla nisam od te večeri.

Jednog dana kad sam se vraćala kući sa jednog rada, našla sam moju sestru Nadu sa majkom gde razgovara. To je bilo 1943. god. da smo se prvi put videle kako je otišla iz Gline 1941. god. u ustaškom metežu nad nama Srbima. Kad je došla donela nam je dosta hrane i obadvema po čarape i cipele. Sve tri smo tad zaplakale što smo opet sve tri zajedno i što smo ostale žive i zdrave i ponovo se našle posle toliko godina. Nada nam reče da radi u kafani Ruski car. Te 1943. god. ja sam završila IV. razred osnovne škole. Posle sam mogla da radim po kućama više i da pomognem majki u tom poslu.

Posle nekog vremena Stupar me vodio kod nekih šupa gde je bilo puno vozila i motora. Čuvala sam mu stražu da neko ne bi naišao. On je nešto pisao po tim vozilima. [12] Onda smo se vratili kući. Jednog dana kod nas je došao mamin brat od tetke, Pera Bakić, stolar, koji je radio u Beogradu. Imao jednu ruku povređenu i u zavoju. Nešto su majka i on tiho govorili. Posle tog razgovora majka mi reče da nikom ne smem ništa reći za njega, ni da je on kod nas jer tako mora biti jer je morao negde da se skloni za jedno vreme. Nije dugo prošlo vremena, dođoše dva muškarca u dugim kožnim kaputima i pitaju za Peru Bakića, da su doznali da on živi u tom dvorištu. [13] Majka reče da ona ne pozna nikoga ovde da se tako zove i da ne zna ništa o tome čoveku. Uveče kasno je došao Pera kod nas, majka mu reče da su ga dvojica tražila, da on više ne može biti kod nas. On se nasmeja i reče nam: „Kajo, došao sam da se pozdravim sa vama dvema, ja noćas odlazim dalje, mojim prijateljima, i ko zna da li ćemo se više ikad videti“. I nikad ga više nismo videle.
Došla je 1944. godina. Počeli su da bombarduju Beograd, tako smo ja i majka stalno bežale dalje od grada u bliža sela i okolinu. [Dana] 6. aprila 1944. nismo nigde otišle i bile smo ostale kući i tad je pala bomba u Sarajevsku 5 i to zapaljiva.  [14]Sve [je] bilo mirno uveče, odjednom je sve počelo da gori, a žandari iz 10. kvarta su došli i pomagali nam da se izvučemo iz tog zapaljivog mesta. Tad smo ostali bez stana, sve je srušeno. Posle smo nas dve otišle kod jedne rođake na brdo u Malešku ulicu, tu smo pretrpele još jedno bombardovanje. U tom kraju smo ostale sve od oslobođenja.

Oslobođenje Beograda, oktobra 1944.
Oslobođenje Beograda, oktobra 1944.

Ja sam posle nastavila školu, završila sam 1. gimnazije i posle sam prešla u Žensku zanatsku školu u Brankovoj ulici. Tu sam završila još tri razreda i onda sam otišla na praksu krojačkog zanata, u krojačku radionicu I. rejona. Majka mi morala napraviti ugovor na 2 godine učenja krojačkog. Tu sam provela 16 meseci na usavršavanju krojenja i šivenja. Posle sam otišla na polaganje i položila za krojača ženskog odela. Položila sam teoriju i praksu vrlo dobrim. Dobila sam svedočanstvo kao kvalifikovana krojačica. Gde sam došla na praksu tu sam ostala 1 godinu da radim. Onda su nas prebacili u Vojnu odeću. Posle 3 meseca opet nas vrate nazad, pošto je bila kriza u radionici. Nama mlađima rekoše da nas moraju [da] otpuste jer nemaju mnogo posla ni za ove što su pred penziju. Tako su nas mlađe u to vreme dosta otpustili. Ja sam opet počela da radim po kućama, da bi imale od čega nas dve da živimo. Onda me jedna naša dobra poznanica zaposlila u Elipu u Bežaniji. [15] Tu sam ostala za stalno da radim. Nisam više menjala posao. Kada su partizani ušli u Beograd moja sestra je otišla sa njima i otišla za Srem u borbu. [16]Majka i ja smo opet ostale same.

Majka se bila jedno vreme nešto razbolela. Pozva me k sebi i reče: „Dušo, ćerko, kupi jednu svesku [i] olovku u ruku da pišeš kako smo nas dve živele i prošle u krvavom ratu 1941. god. i što je sve bilo sa nama“. Ja sam je poslušala i počela pisati po njenim rečima i moje sećanje. „Dušo, možda ja neću dugo još živeti, to osećam po sebi. Valjda će doći dan pa će moći to neko i pročitati. Nemoj ništa kriti o sudbini nas Srba i stradanju od ustaša“. Kako je majka rekla ja sam pisala, jer ona stvarno nije dugo poživela. To se desilo 4-III-1966. godine. Ona je meni na rukama umrla. Ovo je sve pisano za njena još života. Ovo je sve živa istina o nama, jer je sve to bilo sa nama. Od 1941. god. pa sve do njene smrti nikad nisam imala lep život pa ga nemam ni danas.

Moja majka je meni ovo ostavila da ne zaboravim ko sam i odakle sam i šta sam sve kroz život od malih nogu proživela i dočekala. Majka mi je rekla: „Ja tebi sada ovo ostavljam, ako oćeš ti čuvaj, ako neš ti baci. Ovo ti dajem samo da bi znala kako se život surovo sa ljudima poigrava. Volim te i uvek ću te voleti. Tvoja majka. 11-IX-1965. god.“.

Pisano za života moje majke Kate koja je umrla 4-III-1966. god.

Autor: Igor Mrkalj
Objavljeno u časopisu „Prosvjeta“ broj 140, (septembar 2017. godine) kojeg izdaje SKD „Prosvjeta“ Zagreb

Izvor: Banija Online

Vezane vijesti:

Svjedočanstvo jednog zločina (1): Zapisi o sudbini porodice Đukić

——————————————————————————————————————————————————–

Napomene:

[1] O životu izbjeglica u okupiranom Beogradu, vidjeti: Milan Koljanin, “Izbjeglice iz Gline u Srbiji”, u: Glina. Glinski kraj kroz stoljeća, Glina – Zagreb 1988., str. 365–368. Za povijesni kontekst, vidjeti: Slobodan D. Milošević, Izbeglice i preseljenici na teritoriju okupirane Jugoslavije 1941–1945., Beograd 1981; Vladimir Dedijer i Antun Miletić, Proterivanje Srba sa ognjišta 1941–1944: svedočanstva, Beograd 1989; Filip Škiljan, Organizirana prisilna iseljavanja Srba iz NDH, Zagreb 2014.

[2] O stradanju Židova u Beogradu, vidjeti: Jaša Romano, Jevreji Jugoslavije 1941–1945. Žrtve genocida i učesnici Narodnooslobodilačkog rata, Beograd 1980; Milan Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu 1941-1944, Beograd 1992; Jovan Byford, Staro sajmište. Mesto sećanja, zaborava i sporenja, Beograd 2011.

[3] O životu u okupiranom Beogradu, vidjeti poglavlje “Preživeti” u: Kosta Nikolić, Strah i nada u Srbiji 1941-1944. Svakodnevni život pod okupacijom, Beograd 2002., str. 93 i dalje.

[4] Za plan grada i ulično nazivlje, vidjeti: Ulice i trgovi Beograda, I–II, uredila Ljubica Ćorović, Beograd 2004.

[5] Vaso Stupar skroz je nepoznata ličnost pokreta otpora. Ne pominje se u literaturi.

[6] O raznim vidovima suradnje s okupatorom, vidjeti: Olivera Milosavljević, Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 1941-1944, Beograd 2006.

[7] Za povijesni kontekst, vidjeti: Venceslav Glišić, Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941-1944, Beograd 1970; Tomislav Žugić, Miodrag Milić, Jugosloveni u koncentracionom logoru Aušvic 1941-1945, Beograd 1989; Milan Koljanin, “Represija kao sistem: logori u okupiranoj Srbiji 1941–1945”, Hereticus : časopis za preispitivanje prošlosti, Beograd, God. V, broj 1, 2007., str. 157–171.

[8] Za antifašistički otpor, vidjeti: Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44. Priručnik za čitanje grada, uredili Rena Rädle i Milovan Pisarri, Beograd 2013.

[9] Radi se o vojnim objektima na Autokomandi u Beogradu, koji su u to vrijeme služili za potrebe njemačke vojske.

[10] Vidjeti i usp. “Sedišta i zatvori okupacione uprave i kvislinškog aparata”, u: Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44., Beograd 2013., str. 38.

[11] basamak (tur.), stepenica, stuba.

[12] Od ljeta 1941. pa sve do oslobođenja Beograda u jesen 1944., pripadnici udarnih grupa beogradskih komunista izveli su čitav niz diverzija u objektima koji su služili kao servis okupatora. Najveći broj diverzija izveden je u objektima koji su služili za održavanje, parkiranje i popravku automobila okupacijskih oružanih snaga. Vidjeti i usp. Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44., Beograd 2013., str. 239–240.

[13] Obzirom da je Beograd bio centar njemačke okupacijske uprave, u njemu su svoje ispostave imale i različite policijske službe (SS, Gestapo i Specijalna policija Nedićevog režima). Opširnije, vidjeti: Branislav Božović, Specijalna policija u Beogradu 1941-1944, Beograd 2014.
[14] Angloamerička bombardiranja Beograda otpočela su 16. travnja 1944. Opširnije, vidjeti: Đorđe Stanković, “’Revizionisti’ i savezničko bombardovanje Beograda 1944. godine”, Vojnoistorijski glasnik, Beograd, broj 1-2, 2006, str. 131–146.

[15] Tvornica elektromaterijala, do 1950. nazivana ELIP.

[16] Za povijesni značaj oslobađanja Beograda i poraz snaga njemačkog okupatora i kolaboracionista u Srbiji u jesen 1944., vidjeti: Milan Radanović, Oslobođenje. Beograd, oktobar 1944., Beograd 2014. Također vidjeti: “Uspostavljanje Sremskog fronta i borbe u Sremu do kraja 1944”, u: Ljubivoje Pajović, Dušan Uzelac, Milovan Dželebdžić, Sremski front 1944-1945, Beograd 1979., str. 28–141.


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top