Svetosavske bombe u Americi

Kako je osnovan SOPO, jedina srpska emigrantska teroristička organizacija. Miniranje diplomatskih predstavništava u SAD i Kanadi bio odgovor na likvidacije znamenitih Srba koje je činila Udba

POČETKOM leta 1964. godine u Parizu, u stanu Jovana Brkića, na Aveniji Pol Dumerg br. 162, okupilo se tridesetak ljudi. Nije bilo nikakvih naročitih govora. Andra Lončarić je kratkim, biranim rečenicama saopštio prisutnima da se imaju smatrati osnivačima prve tajne političke i terorističke organizacije.

Ovo tajno društvo nazvano je Krmčija. Ime je preuzeto iz knjige pravila za duhovni život Srba „Krmčija Svetog Save“. Krmčija – u slobodnom prevodu – znači kormilo.

Jovan Brkić, domaćin ovog skupa, po svemu sudeći čovek francuske obaveštajne službe, živeo je u stanu koji je vredeo u ono vreme više od milion dolara. Prva komšinica bila mu je Brižit Bardo. Legendarnoj seks-bombi sigurno nije bilo ni na kraj pameti da se tik do njenih vrata okupljaju teroristi.

Vodeću reč imali su Andra Lončarić, kapetan Veljko Remetić i princ Mihajlo Petrović, unuk crnogorskog kralja Nikole.

Na ovom zavereničkom sastanku uočiće se i jedno ime koje će docnije biti često prisutno u emigrantskom životu Srba. Molitvu, uoči ovog skupa, održao je pop Stoiljko Kajević, koji je emigrirao iz Jugoslavije i u Parizu studirao teologiju na Akademiji „Sveti Sergije“.

Već na prvoj sednici najužeg rukovodstva Krmčije, dogovoreno je da pop Kajević mora odmah za Ameriku. Osmišljen je plan da se organizacija proširi i preko okeana. Sa preporukom iz Pariza, od Andre Lončarića i Jovana Brkića, pop Stoiljko Kajević stigao je u Čikago i javio se vladici Dionisiju.

Vladika Dionisije, koji je tada bio na čelu raskolničke crkve, prihvatio je mladog sveštenika koji počinje da sprovodi u delo nalog Andre Lončarića o osnivanju tajne terorističke organizacije u Americi i Kanadi.

LIKVIDACIJE Dve godine posle terorističke akcije na jugoslovenske ambasade i konzulate, u Parizu je na monstruozan način likvidiran Andra Lončarić. Osam godina kasnije, ubijen je i Dragiša Kašiković. Udba ni jednom ni drugom nije mogla da oprosti njihovu angažovanost protiv SFRJ.

Posle temeljnih provera, sačinjen je spisak od 36 osoba koje je trebalo da čine srž organizacije. Dogovor je pao da novo ime bude SOPO, odnosno Srpski oslobodilački pokret – Otadžbina.

Osnivački skup je zakazan za 26. avgust 1966. godine, u motelu „Biver Vali“ u blizini Pitsburga. Iz Čikaga su stigla dva automobila. U jednom su bili Miomir Radovanović i Dragiša Kašiković, a u drugom momci koje je Andra Lončarić poslao iz Pariza: Aleksandar Desančić Beban, bokser Boro Kornić, Desimir Marjanović Lima i Milan Nikolić Beli.

Ova četvorica su stekla slavu u emigracijskim krugovima, pošto su kao dečaci ukrali službena kola Aleksandra Rankovića i zato su osuđeni da šest godina godina provedu u Popravnom domu u Kruševcu. Iz Klivlenda su došli Đorđe Đelić i Milan Čuković, koji je, inače, bio prvak SAD u dizanju tegova.

Bećo Rakočević i braća Branko i Kosta Stanojević došli su iz Toronta. Ovaj drugi, Kosta, pod imenom Ken, početkom devedesetih godina prošlog veka postaće popularan u Jugoslaviji jer je bio čak „zakupio“ Titovu vilu u Igalu. Ekipu iz Toronta činili su još i Brana Petrov, Radenko Bukvić i Jovan Jovanović.

Za glavnog i vodećeg čoveka SOPO-a izabran je pop Stoiljko Kajević. Za propagandni rad su bili zaduženi Miomir Radovanović i Dragiša Kašiković.

Njih dvojica su tada bili urednici radikalnog emigrantskog lista „Sloboda“ koji je izlazio u Čikagu. Miomir Radovanović bio je i vlasnik kultnog restorana „Miomir Serbijan klab“.

Zaverenici na skupu u Pensilvaniji dogovorioli su se da u roku od šest meseci izvrše prvu akciju. Pop Kajević, uz pomoć Koste Stanojevića, tri meseca je obilazio ambasade i konzulate po Sjedinjenim Državama i Kanadi. Detaljno je ispitivao njihov sistem obezbeđenja.

U Detroitu, 28. oktobra 1966. godine, Kajević je podneo izveštaj ostalim članovima SOPO-a. Jednoglasno je doneta odluka da se iduće godine, na noć uoči Svetog Save, dignu u vazduh ambasade u Vašingtonu i Otavi, i konzulati u Njujorku, Čikagu, San Francisku i Torontu.

Kanadski tim, predvođen Kostom Stanojevićem i Bećom Rakočevićem, uspeo je iz jednog vojnog depoa, na severu Ontarija, da iznese sanduk eksploziva visokog kvaliteta. Tovar za „Svetosavsku bakljadu“ bio je spreman, samo ga je trebalo prebaciti za Sjedinjene Države. Centrala u Čikagu odlučila je da se ta operacija izvede noću, 21. novembra 1966. godine.

Miomor Radovanović i Dragiša Kašiković

Istovremeno je dogovoreno da se svi učesnici u akciji, iste noći, okupe u Tolidu, u državi Ohajo, šezdesetak milja od kanadske granice.

Stoiljko Kajević je krenuo rano ujutro, 21. novembra, iz Čikaga i u hotelu „Holidej in“ u Tolidu rezervisao pet soba na lažna imena. Posle kraćeg predaha uputio se ka Detroitu, odnosno Vindsoru. Između ova dva grada je inače američko-kanadska granica i deli ih reka Detroit. Još početkom tridesetih godina prošlog veka, prokopan je tunel ispod reke i on je glavna pogranična saobraćajnica.

Na samom izlasku iz tunela, s kanadske strane, neposredno iza punkta za pasošku kontrolu, nalazi se jedan ekskluzivan noćni klub, vlasništvo našeg čoveka, Bogdana Krkića. Kajević je parkirao svoj „tornado“ iza kluba. Posle nekog vremena pojavio se Kosta Stanojević i otišao do kola, doneo tri putne torbe i nestao u dimu Krekićevog bara. Kajević je sačekao deset minuta i krenuo nazad, ka Detroitu. Istim putem – kroz tunel.

U Tolidu, oko deset uveče, svi su bili na okupu. Odmah je počela obuka za upotrebu eksploziva. Dogovoreno je da napad na diplomatska predstavništva SFRJ mora biti izveden u vreme kada nikog nema na ulicama i u kancelarijama da ne bi bilo žrtava. Ponoćni sati bili su idealno vreme. Svako je poneo svoju eksplozivnu napravu koju će upotrebiti u ranim jutarnjim satima 27. januara naredne 1967. godine.

Odlučeno je da braća Kajević, Stoiljko i Živko, s Radomirom Čkautovićem, sva trojica sveštenici, postave eksploziv u Vašingtonu. Miomir Radovanović, Dragiša Kašiković i Nikola Živović trebalo je da na volšeban način postave „poklon“ u prostorije konzulata na Mičigen aveniji u Čikagu. Đorđe Đelić i Milan Ćuković su morali da smisle kako da priđu konzulatu u Njujorku. San Francisko je pripao najmlađima: Bebanu Desančiću, Bori Korniću, Desimiru Marjanoviću i Milanu Nikoliću Belom. Otava i Toronto ostali su kanadskom timu, onako kako se dogovore Bećo Rakočević i braća Stanojević.

„Četiri momka“ iz Čikaga zaputila su se u Los Anđeles, pronašla poslove i stanove, i tek 26. januara 1967. godine uputila se ka San

Francisku, gde su u kasnim večernjim satima ostavila paket sa eksplozivnim punjenjem.

Najteže je bilo akciju izvesti u Njujorku. Konzulat se na lazio na uglu Pete avenije i Šezdeset i treće ulice. Na tom ćošku je uvek velika masa sveta – i danju i noću, a obezbeđenje je bili izuzetno.

Dan uoči Svetog Save, u istočnom delu Amerike, padao je užasan sneg. Skoro svi putevi su bili zavejani. „Triling popova“ braća Kajevići i protojerej Čkautović, pravo su u Vašingtonu krenuli ka Aveniji Masačusets, gde se nalazila jugoslovenska ambasada. Stoiljko je izašao iz kola, preskočio živu ogradu, i postavio poveću akten-tašnu na zid kod ulaznih vrata. Kada su prešli na desnu obalu reke Potomak začula se strahovita eksplozija.

Čikaškoj ekipi bilo je možda najlakše ali i najkompli- kovanije – istovremeno. Oni su znali svaki santimetar oko jugoslovenskog konzulata u Čikagu i nije im bio nikakav problem da postave eksploziv na najosetljivije mesto. Ali njih su u Čikagu svi znali.

Dragiša Kašiković je, po obavljenom zadatku, poslao više od stotinu pisama američkim senatorima i kongresmenima, u kojima ih obaveštava da je ovaj teroristički akt odgovor srpske emigracije na sve učestalije likvidacije uglednih Srba od strane Udbe.

Bećo Rakočević, na jednoj, a Kosta Stanojević na drugoj strani, u Kanadi, u Torontu i Otavi, takođe, pod zaštitom mraka i velikog snega, bez ozbiljnijih teškoća izvršili su zadatak.

A uveče, po emigrantskim kafanama, prepunim duvanskog dima i mirisa vruće rakije i ćevapčića, razlegala se pesma i osećala razdraganost. Četnici, ljotićevci, nedićevci… svi su slavili svetosavske bombe.n

NEMOĆ AGENATA FBI

Agenti FBI razmileli su se po svim mestima gde se okupljaju Srbi. Mesecima nisu mogli ništa da otkriju. Da bi zadovoljili jugoslovensku stranu i zamazali oči svojoj javnosti, izveli su pred sud desetak Srba. Svi su oslobođeni zbog nedostatka dokaza. Osim Dragiše Kašikovića. Iako je imao „neoboriv alibi“ nekoliko svedoka je tvrdilo da je celu noć sedeo s njima, neko je morao da plati ceh za ovu sinhronizovanu akciju. Na sudu Kašiković je rekao:

– Bez obzira na odluku ovog suda, ja znam da će istorija da me oslobodi svake krivice – bio je kratak Kašiković.

Izvor: NOVOSTI