Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

У Бањалуци премијера документарног филма „Крст над јамом“ у продукцији удружења грађана Јадовно 1941, у четвртак 26. априла у 20 часова у Народном позоришту Републике Српске. Радујемо се Вашем доласку!

 

Судбина Срба одређена је 1928. године у Дрездену

Датум објаве: петак, март 30, 2018
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

Прошло jе осам децениjа од jедног скупа jугословенских комуниста, коjи jе у политички живот тадашње државе увео мржњу према Србима и нацртао границе држава коjе ће се родити почетком деведесетих

Ратко Дмитровић

Улупао сам педесет и четири године, од тога тридесет у новинарству, наменски прочитао брежуљак књига, докумената, записника, историjских уџбеника, сећања учесника важних догађаjа, анализа идеолошки протканих и анализа ослобођених идеологиjа, разговарао са људима, све трагаjући за решењем jедне мистериjе, али … ниjе вредело. Никада нисам докучио одговор на питање због чега се комунизам, са свим поjавним облицима на простору бивше Југославиjе, наjдубље укоренио код Срба, иако jе та идеологиjа у бившоj држави jедино Србима донела огромна страдања, муке, протеривања, губитак териториjа. Односно, због чега многи Срби и данас поштуjу комунистичке вође коjе су им нанеле више зла него Хитлерове дивизиjе. Претеруjем? Не, нажалост. Онаj ко хоће, може да сазна, само jе питање труда и времена.

ГЕНОЦИД НАД СРБИМА

И на овом месту, у „Печату“, неколико пута до сада указивао сам на jедан датум и догађаj из историjе Комунистичке партиjе Југославиjе (КПЈ) коjи се децениjама врло смерно, упорно и педантно сакрива од српске jавности. Да, у питању jе Четврти конгрес КПЈ одржан 1928. године у Дрездену. Значаj тог скупа, расправа на њему, програмски документи коjи су усвоjени, основ су свих касниjих антисрпских чињења на простору Југославиjе, укључуjући – немам проблем да ово кажем – геноцид коjи су усташе у НДХ провеле над Србима. Тврдња jесте jака, али су докази jош jачи.

Шта се то догодило у Дрездену, од 3. до 15. новембра 1928. године на Четвртом конгресу КПЈ? Ко jе био тамо? Да ли jе таj скуп jугословенских комуниста заиста надуо jедра усташког покрета, охрабрио свако антисрпско деловање у будућности, поставио темеље будућих независних држава, а на штету Срба, створио ембрионе будућих народа коjи ће настати из српског бића и живети на патолошкоj мржњи према Србима? Сваки одговор на ова питања jе потврдан.

Дакле, у Дрездену jе на почетку Конгреса, у анализи политичког стања у Краљевини СХС, констатовано да су стварањем те државе jужних Словена под власт великосрпске буржоазиjе стављени Словенци, Хрвати, Црногорци, али и знатна албанска, бугарска и мађарска подручjа. Ова констатациjа и оно што следи, извучено jе из докумената КПЈ, и не представља ни наjмању таjну. Не употребљавам наводнике из разлога што су све те тврдње буквално преписане и несумњиво су аутентичне.

КПЈ означила jе српску буржоазиjу и воjску Монархиjе као свог главног неприjатеља, подвлачећи да се борба мора пренети у саму Србиjу, као базу хегемонистичког режима, а да та борба мора да започне признавањем отцепљења етничким заjедницама коjе то желе и оружаним устанком, односно изазивањем оружане побуне у земљи, њеним растурањем и стварањем нових држава на рушевинама Краљевине СХС. То се врло прецизно наводи у документу Конгреса, названом „Резолуциjа о привредном и политичком положаjу“, где стоjи да ће се КПЈ борити за успоставу независне Хрватске, независне Црне Горе, Македониjе и независне Словениjе, док ће мађарскоj мањини у Воjводини дати право на отцепљење. Посебна пажња посвећена jе „албанском питању“ за коjе су делегати Четвртог конгреса КПЈ рекли да jе суштинско. Констатуjе се да jе после Првог светског рата jедна трећина свеукупног албанског становништва пала под владавину угњетачког режима великосрпске буржоазиjе и наглашава да jе ослобођење тог народа од српске окупациjе могуће само кроз свеопшти устанак.

„ВЕЛИКА АЛБАНИЈА“

У овом смислу jугокомунисти су те 1928. године позвали „Косовски комитет“ да се дигне против српске окупациjе, као и радничку класу на том простору Балкана да устанак подржи и помогне како би се споjио угњетени и раскомадани албански народ и створио своjу независну и уjедињену Албаниjу. Скрећем пажњу на ово „уjедињену“, пошто се ради о позиву на стварање „велике Албаниjе“, овога што данас имамо; Албаниjа, Косово и западна Македониjа, простор настањен искључиво Шиптарима, на коjем само формално постоjе границе. У пракси jе то jединствен териториj и преостаjе само његово проглашење за jедну државу, са делом Црне Горе у њоj, што jе ових дана наjавио и Адем Демаћи.

Е сада долазимо до „Акционог програма“ наjважниjег документа Четвртог конгреса КПЈ коjи изазива jезу и осам децениjа после тог за Југославиjу и Србе судбоносног догађаjа. У њему се наглашава да у тим данима само КПЈ помаже борбу потлачених народа за ослобађање од великосрпске окупациjе, али да то jуго-комунисте неће омести, ни деморалисати. Комунисти у споменутом документу отворено позиваjу све национално-револуционарне организациjе у Хрватскоj, Словениjи, Црноj Гори, Косову и ВМРО у Македониjи, на „прогон српских окупатора, српских трупа, чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словениjе, Далмациjе, Воjводине, Босне, Црне Горе, Македониjе и са Косова“. На краjу документа комунисти позиваjу све потлачене народе, несрбе, да одбиjу служење воjног рока изван свог завичаjа.
Невероватно колико све ово подсећа на 1991. годину. Туђман, Кучан и Алиjа деловали су дословно по упутствима из Дрездена.

Четврти конгрес изабрао jе нови Централни комитет и Политбиро у коjи су ушли: Филип Филиповић, Милан Горкић, Гоjко Вуковић, Ђуро Ђаковић, Јаков Жорга, Јован Малишић, Ђуро Салаj, Божо Видас, Марко Машановић, Лаза Стефановић и Петар Радовановић. За политичког секретара изабран jе Јован Малишић, а за организационог Ђуро Ђаковић. Конгрес jе, ово jе додатно интересантно, осудио деловање „десне фракциjе“ КПЈ, предвођене Симом Марковићем. О чему се ради. Марковић jе био jедан од наjобразованиjих комуниста тог времена у Европи. Докторирао jе 26. jуна 1913. године, са дисертациjом „Општа Ракатиjева jедначина првог реда“, пред Одбором коjи су чинили Милутин Миланковић и Михаjло Петровић Алас. Марковић jе био лични приjатељ Лењина, члан Извршног комитета Коминтерне, али се ниjе слагао ни са Коминтерном, ни са своjим партиjским друговима у вези са питањем будућности Југославиjе. Он jе бранио став да Југославиjу не би требало разбиjати, да стварање националних држава може да буде погубно и трагично. Само неколико месеци по окончању Четвртог конгреса руководство КПЈ искључило jе Марковића из своjих редова.

Да се вратимо и поjаснимо онаj део где спомињем комунистички ветар и усташка jедра. Звучи нестварно, али само за неупућене. И jедни и други, комунисти и усташе, имали су, видели смо, исте циљеве на почетку антисрпског деловања. И начини борбе били су им исти. Јачих доказа за ту тврдњу не би требало тражити изван догађаjа коjи историчари дефинишу као „Велебитски устанак“.

АНТИФАШИСТИЧКИ УСТАНАК

Догодио се 1932. године, само четири године после Конгреса КПЈ и апела свим несрпским народима, њиховим револуционарним и терористичким организациjама, да се дижу на устанак против српске окупациjе. Пред краj лета, те 1932, „Хрватска револуционарна организациjа“, позната као усташе, предвођена Антом Павелићем доноси одлуку да се оружано нападну институциjе Краљевине Југославиjе у Лици, и на таj начин отпочне борба за ослобађање хрватског народа од српске окупациjе. Таман како су рекли и препоручили jуго-комунисти у Дрездену. Под окриљем ноћи, између шестог и седмог септембра, усташе предвођене Андриjом Артуковићем нападаjу жандармериjску станицу у селу Брушани, код Госпића. Сукоб jе траjао мање од jедног сата, жандарми су спремно одговорили на напад и натерали павелићевце да се повуку према Велебиту. У пуцњави jе убиjен усташа Стjепан Девчић, а jедан жандарм лакше jе рањен.

Тим поводом огласила се и КПЈ преко свог листа „Пролетер“, коjи, у броjу 28, обjављуjе текст под насловом „Усташки покрет у хрватским краjевима“ у коjем jе, поред осталог, писало: „Комунистичка партиjа поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака, и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност jе свих комунистичких организациjа и сваког комунисте да таj покрет помогне, организуjе и предводи“.

Ово последње, „предводи“ ниjе реализовано са усташама, али jе у потпуности примењено 1941. године, у антифашистичком устанку Срба у Хрватскоj, када су на териториjе са српском већином долазили комунисти, Хрвати, представљали се као противници усташтва, српски саборци, узимали за себе позициjе тзв политичких комесара, таj српски устанак против фашизма каналисали у жељеном смеру и на краjу га приписали искључиво себи. Данас у Хрватскоj, у причи о антифашизму, Србе нико не спомиње.
Ниjе вам потребно више од пет минута да на сто испред себе ставите закључке Четвртог конгреса КПЈ, оно што данас имамо на простору бивше Југославиjе и упоредите. Све jе остварено. Осим одваjања Воjводине

Извор: Печат

Везане вијести: Ратко Дмитровић

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 13. јула 2012. године.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Jedan komentar za Судбина Срба одређена је 1928. године у Дрездену

  1. Stojadin je napisao:

    Dovoljno je reci da partizani u bosni ( srbi vecinom ) nisu tokom rata smeli da pomisle da pripucaju i oslobode zarobljenike u konc. logoru Jasenovac. Razlog…
    Naredjenje vrhovnog staba. Znam jer mi je sa majcine strane sva familija sa Grmeca i podgrmecja.
    Sto se tice Vojvodine sadasnja vlast je vratila zastavu….. pa polako…
    Doci ce i do odvajanja Vojvodine dok se ne resi Kosovo i jug Srbije.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top