fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

СТРАДАЊЕ СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА НА ПОДРУЧЈУ ДАНАШЊЕ ПАРОХИЈЕ ЉУБИЈСКЕ (ОПШТИНА ПРИЈЕДОР) ТОКОМ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА

Овај извјештај је састављен на основу података прикупљених од православног живља горе поменуте парохије, у периоду зима – прољеће 2016. године.

Црква Св. апостола Петра и Павла у Љубији, узграђена 1938. године.
Црква Св. апостола Петра и Павла у Љубији, узграђена 1938. године.

1.Увод

Повод за један такав пројекат била је свијест о напаћености православних у тим крајевима у Другом свјетском рату, када готово да и није било домова без губитака или у оружаним окршајима или у погромима недужног цивилног становништва.

Толики број жртава морао је неко, барем приближно, забиљежити и оставити у таквом облику, да се у будућности може са њим располагати при упознавању историје православних Срба, не само Поткозарја, већ и цијеле Босанске Крајине.

Подаци су прикупљани из усмених казивања парохијана, којима је остала у памћењу кроз предања са кољена на кољено судбина њихових сродника тог периода. Нису кориштена икаква документа или материјални извори, нити било шта што би потврдило ова свједочанства, већ је пуно повјерење указано савјести тих људи.

2.Мјесто и састав становништва

Парохија љубијска покрива подручје на којем се може уочити велика вјерска и етничка разноликост и измијешаност. Сама Љубија, некад значајно рударско средиште, подијељена је на горњи и доњи дио, који су се некада звали Латин – Љубија и Ислам – Љубија, што указује на етнички састав становништва у тим подручјима. Срби су прије Другог свјетског рата у Љубији били окупљени око православне цркве, која се налази у доњем дијелу мјеста.

Данас је то измијењено, јер је Горња Љубија готово у потпуности насељена православним, махом избјеглим становништвом са Санског подручја. Доња Љубија је, опет, готово потпуно насељена муслиманским становништвом.

Околна села, која спадају у парохију, посебна су прича  када је  ова измијешаност у питању. Горња Равска, брдско село западно од Љубије потпуно је католичко, док су сјеверно од њега Доња Равска и већи дио Миске Главе  убједљиво српски. Шурковац, пак, са самостаном, Калајево и Жуне, док се напусти Миска Глава путем према Љубији, убједљиво су католичка насеља, док су Љескаре, село ниже Калајева, а прије Љубије од Приједора, превасходно православно. Парохија нешто даље покрива од Шурковца према Сани села Волар, Цикоте и Југовце, која су српска, али се наслањају на муслиманска насеља.

Отуд је сасвим извјесно због чега се православни живаљ нашао у врло незгодној ситуацији када је 1941. успостављена власт тзв. НДХ, у којој су католици и муслимани имали повлаштенији положај у односу на њих.

3.Жртве

Када се говори о страдању Срба овог подручја током Другог свјетског рата, два фактора су била пресудна да би се обим тог страдања увећао до страховитих размјера, а то су окупаторска офанзива и масовни збјег народа на Козару 1942. године и близина злогласног концлогора Јасеновац – Доња Градина. Међутим, иако је доста ондашњег православног живља настрадало на горе поменути начин, по суровости и броју  покоља не заостаје ни љубијска стратишта, али и шире њезине околине.

То је очигледно када се размотри сама Љубија, гдје постоје пар стратишта православих из тог периода. Прво стратиште је гај или мали парк у доњем дијелу мјеста, на тридесетак метара од цркве. Ту су побијени имућни Срби из Љубије, њих око тридесет двоје: Берете, Јанковићи, Стојановићи, Кондићи, Грбићи и други, на челу са свештеником Живком Даниловићем.

Друго стратиште је у Горњој Љубији, код базена за пливање, а број жртава вјероватно никад није прецизно утврђен. Постоји и треће, на узвишењу поред Љубије, којег сијече пут за Шурковац, гдје су највјероватније највише страдали Срби из Љескара. По казивању мјештана, потпуно затирање Срба у Љубији зауставили су заправо Нијемци, јер им није било у интересу да се народ организује ради одбране од покоља у оружане формације, што би угрозило искориштавање љубијанских рудних потенцијала.

Ко су извршиоци таквог злодјела?

Мјесни муслимани понајвише, а онда и припадници усташког покрета из католичких редова. Издвајају се појединци из рода Башића, а по казивању Савке Кондић, њезиног свекра Перу Кондића убио је муслиман презимена Елказ; имена му није упамтила.

У Миској Глави, по некима просторно највећег села приједорске општине, и Доњој Равској, извршиоци масакра над православнима били су католици из оближњих села.

Колико је православних настрадало и како?

Укупан број, према свједочењима, креће се око 154 особе, и то:

– У Јасеновцу настрадалих – 22;

– У борби – 8;

– У иностранству као ратни заробљеници – 2;

– Од епидемије тифуса 1943. године, као посљедице рата – 4.

Из овог се може закључити да је већи дио жртава ових села побијен или код својих огњишта или на мањим мјесним стратиштима и да су били ненаоружани цивили. Штавише, вршено је и насилно покатоличавање преживјелих, што потврђују Савка Кондић и Драган Вокић, чији су родитељи превођени у римокатоличанство у самостану у Шурковцу. Да би затрли помен о православљу, усташе су срушили православну цркву на локацији Виноградина, више засеока Малинићи, а звона одатле пренијели су у поменути самостан.

Током прикупљања ових података по Миској Глави, имао сам прилику упознати Наду Комосар, рођену Вејиновић, која је као дијете преживјела Јасеновац. Међутим, на питање да ли се сјећа ичега оданде, одговорила је одрично; вјероватно је у питању потискивање трауматичног искуства или је једноставно била сувише мала да би оцијенила ситуацију и да нешто упамти.

Када се говори о страдању православних у Волару, Цикотама, Горњим и Доњим Југовцима, немогуће је не поменути догађај који одзвања у сјећању овдашњих житеља, а то је утапање у Сани око 42 цивила – Срба, вјероватно 1942. године. Када су наоружане усташе кренуле у „чишћење“ српских села, многи незаштићени Срби из горе поменутих села бјежали су на ријеку Сану, преко које би се скелом (керепом) превезли на сигурно. Очигледно преоптерећена скела се са људима преврнула и у једном маху се утушио у води готово сваки који се укрцао, спасили су се можда само двоје.

У Волару и Горњим Југовцима, према прикупљеним свједочанствима, настрадало је око 100 Срба, од тога 21 у Јасеновцу,  а једно у борби. Дакле, опет доминирају овом бројком цивилне жртве. Нека свједочанства су детаљнија: Недељко Катана (Волар) је у том периоду изгубио старијег брата Срету, кога су приједорски муслимани заклали, брата Драгиње Батоз (рођене Адамовић) Раду (?) благајски муслимани су ухватили и живог га одрали, а отац Ђуре Кунића Нико настрадао је као пратња Младена Стојановића.

У Цикотама  и Доњим Југовцима број настрадалих износи 122, од тога двадесеторо је погинуло у Јасеновцу, у логору у Земуну једно, а у борби  такође само једно. Познат је као један од извршилаца покоља у Волару извјесни Матановић, католик, који је жетелачким српом клао Србе. Ухапшен је након рата и одлежао је симболичну казну затвора за такав злочин од осамнаест година.

У Љескарама и Видрењаку, убијање ондашњих Срба организовали су љубијански муслимани и шурковачке усташе. Од 61-ог убијеног Србина из ових села, седморо их је скончало у Јасеновцу, у борби једно, од тифуса једно. Петнаесторо настрадалих су били женског пола, а од рода Грбића побијено је чак тринаест.

С обзиром да се током и након овог посљедњег, грађанског рата у Љубију и околину склонило избјегло становништво, понајвише из Санског Моста, прикупљани су подаци о страдању Срба током Другог свјетског рата и из тих крајева, али и других. Само од избјеглих у Љубију са Санског подручја прикупљено је отприлике 81 име пострадалих у том периоду, од којих је врло мало побијено на Шушњару.

Том приликом је посвједочено о покољу Шкобића из села Мрачај код Бугојна (од тога четворо дјеце), Чорокала са подручја Санског Моста (од тога осморо дјеце), о браћи Јовану и Милану Милеуснићима из Лапца баченим у јаму,  о погибији тринаесторо Симића у Стогу код Возуће, о Ђури Дрчићу из Травника баченом у креч, о двадесетак Бадњара из околине Калиновика, о Војину Медићу из Санице, убијеном на мајчином крилу, о побијеним Павићима у селу Халиловци код Санског Моста руком Агана Будимлића, о Смаји Каруповићу, који је у Расавцима убио Жарка Милинковића, о Милораду Врбану (Дубички крај) и његовим тројици синова  итд.

Плавшић Милорад, поријеклом са Подвидаче код Санског Моста свједочио је о прекрштавању његових у Старој Ријеци у римокатоличанство, као и о убијању Билбија и Радаковића у истом селу, за шта је оптужио Јагу Чавловића, чији потомци данас живе у Љубији, и извјесног Агичића из Старог Мајдана.

У Водичеву, код Новог Града (близу бање Љешћани), на Илиндан 1942. побијено је 72 Вуруна. Преживјели Млађен, Милан , Марија и мати им Зора били су одведени у Јасеновац, гдје је Марија умрла. Данас потомци Млађенови живе у Љубији, а један од унука носи његово име.

4.Сјећање

Страдање недужног православног живља на поменутим подручјима остало је, као што се види, у сјећању њихових најближих и потомака. Међутим, бивша југословенска власт је релативизовала ове злочине, као и остале, што је у одређеној мјери остало урезано у свијести ондашњих мјештана. Јер шта може може бити осим ушушкавања и прикривања правог стања ствари чињеница да се на спомен обиљежјима овим пострадалим масакр назива „фашистичким злочином“ и извршиоци „фашистима“?

Човјек из другог мјеста и чак друге државе помислио би да се ради о злочину њемачких нациста, а не комшија и сарадника жртава. Управо та чињеница, да су сусједи убијали сусједе, и то на изузетно свиреп начин, чини њихов поступак још чуднијим.

Прикривање праве природе злочина био је дио процеса поништења идентитета ондашњих Срба, који су се под другачијим слоганима преправљали у авангарду југословенских социјалиста, у носиоце нове, али вјештачке нације, гдје је вјера у Царство Небеско замјењивана вјером у индустријски рај.

Некадашњи предсједник ЦК СКЈ Никола Стојановић је био родом из Љубије и његови најближи су пострадали у напријед описаним догађајима, па ипак гробље гдје почивају кости љубијанских и љескарачких мученика на Видрењаку до скоро је имало изузетно лош прилаз, иако је ту и његова мајка сахрањена.

Колико год то чудно звучало, управо је посљедњи рат деведесетих зауставио потпуно обезврјеђивање српског националног поноса, јер су ови крајеви далеко више били усмјерени према Загребу и Сиску, гдје су се многи прије рата били и доселили, него према некој српској престоници.

Свијест о томе колико је невине крви проливено у тим крајевима треба да утиче на поимање идентитета код српског народа, на грађење свијести о нама као о мученичком народу, који своју будућност и своје приоритете треба да одреди на основу те истине, мимо било каквих политичких калкулација, које су се до сада показале добрим дијелом штетним. Важно је, прије свега, показати истину и допустити да та истина обликује друштво и сваког појединца српског народа.

5.Закључак

Нажалост, извјесно је да ове прикупљене бројке нису коначне и да је страдање нарочито цивилног становништва православне вјере било већих размјера, барем на овом простору. Прикупљање такве врсте података би требало бити преточено у добро осмишљен пројекат, у којем би се на нивоу сваке парохије вршило пописивање жртава и околности под којим су страдали, као и имена џелата и фракција које су спроводиле овакве злочине. То би био изузетан прилог историји Срба и историји православља у 20. вијеку. Можда је ово задња прилика, док је сјећање на те догађаје и личности уопште још живо.

Аутор:   Јереј Славиша Аћимовић                                                                                        У Бањој Луци 4. октобра 2016. године

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: