Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

Страдање породице Мићевић из Мостара 1941.год.

Датум објаве: недеља, децембар 11, 2016
Величина слова: A- A+

Први с лиjева моj деда Мићевић Митра Милан,на сахрани,доктору, Едвокиjу Томовићу 1938.године на српско-православном гробљу у мостарском насељу Бjелушине.

Одлучио сам се да ову тужну причу о сатирању и уништењу моjе породице 1941. године почнем о порjеклу моjих предака и времену када су бjежеци пред турским зулумом дошли у кршевиту Херцеговину. Презиме Мићевић први пут се помиње у Мостару почетком деветнаестог виjека. Казивања говоре да jе неки наш предак, Мићо Ковачевић, отишао са Бањана због терора и угњетавања османлиjских власти,  и да се доселио у Мостар. Ради  своjе, и сигурности породице, промиjенио jе презиме у Мићевић. На породичном гробљу у мостарском насељу Опине, има гроб мог чукун-дjеда Марка коjи jе родjен 1815.год.,а умро 1879.год. и он jе први рођени Мићевић, од оца коjи са некад презивао Ковачевић.

Долазак на тако шкрту и оскудну земљу, за jедну сељачку породицу, коjа ће искључиво живjети од плодова те земље, упућуjе на то да избор ниjе био велики и да jе само требало сачувати голи зивот. Што оскудниjа и пасивниjа мjеста, удаљена од риjека и плодних долина  била су сигурниjа, у вриjеме кад турска царевина ниjе имала милости за српски народ.

По досељавању у нове краjеве моjи преци су били кметови код беговске породице  Бехлиловић, што значи слуге или боље рећи робови земана турског. Ниjе лако описати   и наћи риjечи коjе би дочарале ондашњу ситуациjу. Тешко jе било, окрутна, бездушна и сурова власт турска угњетавала jе и вршила терор над мостарским Србима коjи jе патио, трпио, и свакоjаке муке подносио, али се истовремено криjепио успоменама на његову стару славу и успjехе.
Баш некако у та времена моj чукун-дjед Марко се оженио, и не дуго затим са супругом Цвиjетом изродио синове Ђуру-1857.год. и Митра 1861.год.

Пред сами краj турске владавине 1873.године у Мостару, у насељу  Бjелушине, изграђен jе Саборни храм, Свете Троjице. Тачно деведесет двиjе године касниjе, мене jе у том храму крстио свештеник Бестић Милорад.
Јула мjесеца године 1878.год., на Берлинском конгресу, Аустро-Угарскоj монархиjи jе дато право да окупира Босну и Херцеговину. За босанско-херцеговачке Србе то jе значило само замjену Турске новим неприjатељем. Аустро-Угарска инвазиjа не доноси ништа добро, а њена власт jе била неправедна, ненародна, угњетачка и експлоататорска. И моjи преци, као и остали српски народ, су били у великим невољама и проблемима. Тешко jе било, али морало се ићи даље, jош више запети и радити, да би се опстало и преживjело. Истраjност, пожртвовање, неустрашивост и солидарност тадашње генерациjе моjе породице су временом дали резултате. Кренуло се са мртве тачке и ишло ка бољем и напредниjем. Живjело се мало слободниjе, у односу на претходно доба, али се ипак осjетила власт туђина. У то вриjеме, Мостар jе важио и био на гласу као наjнационалниjи град западно од Србиjе. Био jе центар сваког покрета: од културног, националног до политичког и био наjподесниjа и наjпоузданиjа средина у тада окупираноj Босни и Херцеговини. Ондашња српска елита jе свакако знала и успjела у тешко вриjеме, под ропством, да пробуди свиjест српског народа, да га образуjе и води ка напретку и уз велики и нескривени патриотизам водила свеколико српство града Мостара ка бољоj и успjешниjоj будућности. Пред сами краj 19.виjека, моj прадjед Митар jе оженио Милицу Зуровац и са њом добио деветоро дjеце-пет дjечака и четири дjевоjчице. Прворођено дjете 1899. године био jе моj дjед Милан, потом Ристо 1903.год., Васо 1905. год., Никола 1909.год. и Перо 1911.год.

Тешко се живjело,велику породицу jе требало прехранити, а слабо издашна, кршевита земља, херцеговачка, премало jе давала за иоле нормалниjи зивот. Невоље су долазиле jедна за другом. Атентатом младог револуционара Гаврила Принципа на престолонасљедника Франца Фердинанда, у Сараjеву на Видовдан 1914.године започињу нови проблеми за Србе и српски народ у цjелини. Убрзо након атентата у граду Мостару jе почело хапшење наjугледниjих Срба, као и српских свештеника.Већ 27.jула, дан уочи обjаве рата Краљевини Србиjи, фанатизована маса у граду на Неретви бjесомучно jе напала на српску цркву, школу, митрополиjу, српске трговине и домове, пљачкаjуци и отимаjући све сто им jе до руку дошло. За српски народ настаће страшна искушења,j ер jе остао без заштите и био стављен изван закона. Све што га jе окруживало беjаше му крвни и заклети душманин ,настадоше наjстрашниjи прогони српског племена. Али уз све ове велике тешкоце и недаће, српски народ jе по ко зна коjи пут уз велику вjеру у Бога и у побjеду, успио да не поклекне, него да поносито и jуначки издржи све патње и неправде. Хиљаду девесто шеснаеста година jе значаjна за нашу породицу због тога што jе тада у кући било осамнаестеро чланова, што jе наjвећи броj од када се знаjу тачни подаци. Рат, тежак и немилосрдан, ваљало jе опстат и прехранити се. На срећу успjело се. Након четири године, слобода прва, права, након пет вjекова турског ропства и четрдесетак година Аустро-Угарske okupacije.

Хиљаду девесто тридесет друге године деда Милан jе оженио Милеву Пудар и са њом изродио сина Димитриjа 1933.год. и кћерку Зорку 1937 год. Деда Милан jе радио у расаднику „Друштво Бор“ коjи се налазио на мjесту данашњег хотела „Ружа“, а потом од 1938 до ’1941.г.у „Фабрици дувана“ Запослење jе доњело бољитак, напредак jе био видљив. Боља економска ситуациjа и  срећниjа времена нажалост нису дуго потраjали.

Долазак 1941.године доноси катастрофу за нашу, као и за многе друге мостарске породице. Средином мjесеца jула у Мостар долази Иван-Ивица Херенчић коме jе била намjењена посебна улога у усташкоj геноцидноj стратегиjи. Он jе учествовао у неуспjелом атентату на краља Александра 1933.год.у Загребу, а потом успио да побjегне у Италиjу и тамо се придружи Анти Павелићу. Неколико дана по доласку Херенчића у Мостар почела су масовна хапшења и убиjања Срба. Само у периоду од деветнаестог jула до четвртог августа ухапшено jе 750 Срба и транспортовано у Госпић, одакле су отпремани у Јадовно и друге велебитске jаме и губилишта, или пак у Јасеновац, Цапраг, Двор на Уни, Јастребарско и друге усташке логоре смрти. Застрашуjући талас усташког злочина Независне Дрзаве Хрватске прохуjао jе као вихор кроз Мостар и циjелу Херцеговину. Људи су мучени, клани и убиjани само зато сто су били друге вjере. Јаме-Голубинка, Видоња, Бивоље брдо, Кукауша, Градина, Пандурица, Капавица, Рзани до, Корићка и многе друге постале су масовна гробница за многе Србе.

Ту незапамћену мостарску трагедиjу,српски пjесник, Алекса Шантић jе визионарски наслутио знатно приjе тог времена, изражаваjуци jе у своjим стиховима :

„На убогом пољу мога завичаjа,
Не чуjу се пjесма весеља и жетве,
Само шум жалосни робиње Неретве
Хладан вjетар носи преко пуста поља.“

Тешко jе наћи кућу у долини Неретве коjа ниjе била завиjена у црно. Од осам хиљада мостарских Срба, колико их  jе било приjе рата,хиљаду девесто четрдесет пету jе дочекало њих осам стотина. Илин-дан, године хиљаду девесто четрдесет прве,  био наjтрагичниjи и  наjцрњи дан у историjи битисања наше породице. Тог дана  усташе упадаjу у породичну кућу, хапсе и одводе четворицу мушких глава, и то:

1. Мићевић (Митра) Милан – радник, рођен 1899. године у Мостару, насеље Опине. Радио у расаднику „Друштво Бор“ коjи се налазио на мjесту данашњег хотела „Ружа“,а од 1939 до 1941 у „Фабрици дувана“.

2. Мићевић (Митра) Никола – рођен 1909. године у Мостару, насеље Опине. Радио као месар у месари „Шаин“коjа се налазила преко пута основне школе „Светозар Ћоровић“ у мостарском насељу Лука.

3. Мићевић (Ђуре) Данило рођен 1899. године у Мостару, насеље Опине.Радио у расаднику „Друство Бор“ коjи се налазио на мjесту данашњег хотела „Ружа“.

4. Мићевић (Ђуре) Марко, рођен 1897. године у Мостару, насеље Опине.Радио код имућниjих газда (Докића,Ћоровића,Пузића) као надзорник послова.

При доласку усташа Марко и Данило били су на оближњем имању, и имали су прилику да побjегну. Наивно веруjући да се немаjу чега боjати, да нису ни за шта криви,и да су на далеко  били познати као поштени и честити домаћини,на позиве сестре Јоке,коjоj су усташки џелати наредили да их зовне, дошли су кући што jе за њих нажалост била кобна греска. Сви наши мученици одведени су у злогласни затвор основне школе краљице Мариjе (садашња основна школа „Хамза Хумо“, коjа се налази у Булевару Револуциjе), гдjе су мучени и премлаћивани. У школи jе била смjештена Херцеговачка усташка боjна коjом jе командовао Иван Херенчић. Моjа баба, Милева, супруга деда Милана, Мара, супруга Николе и Јока, рођена  сестра Марка и Данила, ишли су у затвор да виде своjе наjближе, али jедини податак коjи су добили од   Херенчића jе таj да су отпремљени за Пакрац. Поуздано се зна да су из школе „Краљице Мариjе“, пребачени у  логор у Јабланици, гдjе су требали бити побиjени, али таj покољ су сприjечили њемачки официри коjи су дошли из Сараjева jер су добили доjаву да се спрема велики покољ над недужним цивилима. Стотињак, од укупно седамстопедесет мостарских Срба коjи су скончали у Јадовну, jе добило пропуснице за Србиjу и тако избjегли оно наjгоре. Нажалост, чланови моjе породице нису били те среће и око десетог августа пребачени су у Госпић, одакле су одведени у логор Јадовно, гдjе су свирепо убиjени,а потом бачени у неке од велебитских jама.
Нека им jе вjечна слава и покоj душе.

Милорад (Димитриjе) Мићевић,унук убиjеног Милана Мићевића.

У Зрењанину на Троjцин-дан 2010 године.

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top