Šta otac da kaže sinu ili Savindanski razgovor

Datum objave: nedelja, januar 27, 2019
Veličina slova: A- A+
Sveti Sava
Sveti Sava

Otac, ako želi da mu sin ostane Srbin i da olista, procveta i plod donese, treba da mu otkrije tajnu Srbije.

Kada se Miloš Crnjanski vraćao u Jugoslaviju iz londonskog izgnanstva, svratio je da popravi zube kod srbskog emigranta u Nemačkoj Dobrivija Tomića, čijeg su oca ni krivog ni dužnog ubili komunisti u Boljevcu čim su uzeli vlast. Crnjanski je razgovarao sa Dobrivojevim sinom Dušanom, koji je još bio dečak. Pitao ga je šta je on – Srbin ili Nemac. Dečak je odgovorio da je Srbin. „E, onda ti neće biti lako“, zaključio je Crnjanski.

To mi pada na pamet na Savindan 2016, dok razmišljam o sudbini ovog napaćenog naroda, dok od tuđina podržavana „naša“ vlast nastavlja pregovore sa Šiptarima u Briselu, pod budnim okom Velikog Brata, spremna da izda sve što su vekovi gradili u ime mrtvačke ideje zvane Evropska unija.

Stvarno, niti nam je bilo, niti jeste, niti će nam biti lako.

NEKAD I SAD
Kada je Sveti Sava sa bratom Prvovenčanim pravio Žiču, ona je bila blizu granice prema Mađarima, koji su kasnije često upadali na srbske teritorije, od pape podsticani da ratuju protiv „šizmatika“; a onda su palili i pljačkali sve, pa i Žiču.

Zato je naslednik Svetog Save Arsenije Sremac počeo da premešta središte Srbske Crkve u pećki kraj. Peć je u to vreme, kao i celo Kosovo i Metohija, bila apsolutno srce Srbstva. Tamo nije bilo skoro nikog osim Srba. Kada je Srbija pala u ropstvo, 1455. godine Turci su napravili tefter za oblast koju je imao Vuk Branković – a najveći deo oblasti bio je na Kosovu i Metohiji. Tu je zabeleženo oko sedam stotina toponima i sedamnaest hiljada ličnih imena. Skoro svi toponimi i imena su srbski.

Sveti Sava

Drenica je u vreme ono bila sasvim srbska. Sada tamo Srba nema. Takva je naša istorijska sudbina. Nekad su i Budim i Vidin bili srbski („U Budimu gradu čudno čudo kažu“ i „Igra kolo pod Vidin, pusti me, majko, da vidim“), a sad ni tamo nema Srba. I šta da kažemo svojoj deci?

ČEMU DA UČIMO DECU ILI GEOPOLITIKA ZA POČETNIKE
Eto, Srbinu se rodi sin; mada u Srbiji svake godine umre 30 hiljada ljudi više nego što ih se rodi, ipak se rodi. I sin raste. I poraste da otac može da mu prenosi istine o položaju njegovog naroda. I šta da mu kaže?

Da, recimo, uzme ogled Pozicija Srbije pred početak Velikog rata sa stanovišta prvog i drugog zakona geopolitike Milomira Stepića, geografa i geopolitičara, iz nedavno izašlog zbornika Srbija i geopolitičke prilike u Evropi 1914. godine (u izdanju Instituta za političke studije iz Beograda i lajkovačke biblioteke), pa da ovako kazuje, obilno citirajući Stepića:

Dragi sine,
Tebi život na ovom prostoru neće biti lak. Jedan razlog za to trebalo bi tražiti u svojstvima položaja Balkanskog poluostrva, koje, za razliku od ostala dva velika poluostrva na jugu Evrope, Pirinejskog i Apeninskog, ne predstavlja „ćorsokak“, već „pupčanik“, koji modernu Evropu povezuje sa njenom (pre)antičkom civilizacijskom „kolevkom“, kulturno-religijskim središtima i energetskim ležištima na Bliskom Istoku, te komunikacijskim pravcima čije je kontrolisanje bilo i ostalo važna poluga njene globalne moći.

Mili moj,
Moravsko-vardarska prohodnica, kao prirodni balkanski produžetak dunavsko-savskog sutoka, jeste ključni i istorijski neprolazni kvalitet položaja Srbije. Upravo zbog toga svi osvajači nasrću na Srbstvo, težeći da ga odseku od izlaska na more. Vekovima potiskivani od mora fizičkim uništavanjem, progonima, nasilnim procesima verske i nacionalne konverzije, te onemogućavanjem da srpske države imaju izlaz na more, u srpskom kolektivnom etno-psihološkom sklopu indukovao se specifičan geopolitički ‘strah od mora’.

Evo, recimo, sad su od naše braće Srba iz Crne Gore napravili novu naciju, Montenegrine, i vode ih u NATO samo da Srbi ne bi imali more.

Zbog geopolitike, nas neprestano ubijaju. U Prvom svetskom ratu Srbija je izgubila više od polovine muškog stanovništva. Za to ima opet geopolitičkih razloga. Tadašnju poziciju Srbije adekvatno je definisao britanski major R. G. D. Lafan, vojni savetnik pri Srpskoj vojsci, već u naslovu knjige Čuvari kapije, koju je objavio 1918. godine. U njoj je naveo da Srbija jeste mala, ali je na poziciji od svetskog značaja, da su veoma moćni neprijatelji bacili oko na puteve koji su pod njenom kontrolom, da se ona prkosno isprečila između Nemačke i velikih luka Konstantinopolja i Soluna, da predstavlja mali pojas teritorije koji blokira put i sprečava povezivanje dva kraja u lancu od Berlina do Bagdada… On je potencirao značaj Srbije kao prve linije odbrane istočnog dela britanskih kolonijalnih poseda i čuvara ‘kapije Orijenta’.

I još nešto, dragi sine,
Srpska dualnost, raspetost između Zapada i Istoka, Evroamerike i Rusije, proističe iz centralnog geografskog položaja države unutar balkanskog hinterland-a, ali bez izlaza na more te globalnog položaja u sastavu heterogenog evroazijskog oboda, gde u sučeljavanju sa kopnenim silama ipak dominiraju pomorske. Kako pred Veliki rat, tako i posle njega, sve do današnjih prilika Srbe, Srbiju i srpske zemlje u celini ta činjenica suočava sa pretnjom uglavnom spolja generisane geopolitičke šizofrenije. Ona je posledica ne samo statusa objekta, a ne subjekta u svetskim poslovima, nego često i stranputice na koju ih vode istorijskim zadacima nedorasle, instrumentalizovane i povodljive nacionalne vođe. Visoka cena plaćena u Velikom ratu i posle njega možda nije mogla da se izbegne, ali trebalo bi da bude pouka za slične izazove sadašnjosti i budućnosti.

Sveti Sava

Ali, sine moj, to neće biti nikakva pouka. Jer naši vođi su nepopravljivi. U mesijanskoj nameri da zemlju i narod koji predstavljaju, navodno modernizuju, oni nastoje da ih po svaku cenu prebace u zapadnu civilizaciju talasokratskog geopolitičkog karaktera iako Srbi i srpske zemlje istorijski, nacionalno, verski i kulturno pripadaju oblasti druge i drugačije – Pravoslavne civilizacije.

Eto, mili moj sine, takva ti je naša geopolitika.

Zbog toga su tvoje vršnjake ubijali u Prvom i Drugom svetskom ratu. Tebe, voljeni moj, kao i mene, već sutra može da zakolje neko samo zato što smo Srbi, da nas odvedu u Jasenovac ili na Banjicu, ili u Žutu kuću u Albaniji. Ili da umremo od osiromašenog uranijuma, kojim NATO bombarduje.

Tako ti je, rode moj“…

A ŠTA ĆE SIN?
Kad sin ovo čuje, može da bira – ili će pobeći glavom bez obzira iz svoje zemlje i potražiti neki drugi i drugačiji identitet, ili će pokušati da ostane tu gde jeste, da se ukoreni, poraste, olista i donese plod, znajući za sve teškoće tla iz koga je nikao. Ovo drugo ipak je teže. Ako mu otac ne objasni tajnu.

Zato otac, ako želi da mu sin ostane Srbin i da olista, procveta i plod donese, treba da mu otkrije tajnu Srbije i da u njegovu mladu dušu ukoreni najvišu vrednost boravka na ovom tlu – a to je ostajanje uz Hrista, Čije je Carstvo neprolazno, dok su sva zemna carstva propadljiva.

A najveći učitelj tog neprolaznog Carstva, zbog koga smo vekovima ostajali ovde gde smo i svojim žrtvama punili raj Gospodnji jeste Sveti Sava. Po uglednom našem kanonologu dr Miodragu Petroviću, prevodiocu Zakonopravila na savremeni srbski jezik: „Sveti Sava je Srbima ostavio u amanet dve osnovne obaveze, bez kojih se pravi hrišćanski život i opstanak u Srbiji ne mogu ni zamisliti. Prva obaveza je – pravoslavno ispovedanje vere, koje se potvrđuje svesrdnim služenjem crkvenoduhovnim vrednostima. Druga obaveza je – učvršćivanje pomoću pravoverja narodnosne svesti o samosvojnosti, samobitnosti. Ta svest treba da narasta do mere opšteg saznanja o tome da su Srbi međusobno, po reči Svetoga Save, ‘svoji’, što će reći ‘svojta’, pa kao takvi dužni su da služe ne samo Crkvi nego i Otačastvu – Srbiji. Kad se te dve obaveze raščlane, dolazi se do zaključka o tome da se pravi smisao življenja sastoji u slavljenju Boga; u izgrađivanju mira; u razvijanju bratoljublja; u pružanju pomoći socijalno ugroženima i obespravljenima; u negovanju svete obaveze da se suprotstavljamo bezakonju i svakom nasilju; u nastojanju da caruje pravda i u Crkvi i u Državi“ (Iz Svetosavske besede u selu Bradarcu 2011. godine).

Ako otac tome nauči sina, svemu ga je naučio. I sin će ostati tu, da lista, cveta i plodonosi.

NIJE LAKO BITI SRBIN
Ali je lepo. Biti Srbin znači biti Hristov: „Nema lepše vere od hrišćanske, Srb je Hristov, raduje se smrti“, kako je pevao Sveti đakon Avakum u zimu 1814, odbijajući da se poturči. Ne raduje se Srbin smrti kao nestanku, i zato što zna da ga u večnosti čekaju oni koji su pre njega izašli pred Vaskrslog, na čelu sa Svetim Savom, učiteljem puta koji vodi u život. I zna Srbin da sve što čini u ime Boga i krsta sa tri prsta njegov život utkiva u večnost. I da služi neprolaznom Smislu, Koji beše u početku i Koji će biti na kraju, jer je Alfa i Omega čoveka i sveta.

Sveti Sava

Zato je Krst časni sa Slobodom zlatnom naša mera i provera, iznad svake zemne prividnosti, življa od svih imperija koje se nadimaju i pucaju kao baloni, sud svakome ko misli da može da menja svest ovog drevnog hrišćanskog naroda.

Takvima, na današnji sveti dan, poruka koju mudri Njegošev Srbin uputi Mustaj kadiji, što je narodu Svetog Save predlagao da se pokori moćnijem: „A učen si i književnik, kažu,/ Učio si knjigu u Carigrad,/ Na nekakvu ćabu pritvrdio,/ Ali ti se jošt hoće pameti,/ Poteža je ova naša škola“.

Škola Krsta i Vaskrsenja, istureno odeljenje u Srbiji Svetosavskoj.

Autor: VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

Fond strateške kulture

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top