Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Dan sećanja na Jadovno 1941-2019. biće obeležen u subotu 15. juna ove godine na Velebitu, Smiljanu i u Medku. Uskoro sledi više informacija.

Smjestili smo se na pustari

Datum objave: četvrtak, jun 3, 2010
Veličina slova: A- A+

Izlazimo iz saonica. Naši vozači se odmah vraćaju, a mi ulazimo u jednu prostoriju, toplu i prostranu. Tu je neka zidana peć i još nekakav šporet, lože obje. Na podu uza zid svuda okolo slama. Ima i par poderanih deka, krpara. U jednom ćošku je stol i nekoliko stolica. Tu sjedi postariji čovjek i puši lulu. Stevo pokušava da se sa njime sporazumi. On malo nabada hrvatski, a od nas nitko ne zna mađarski. Kažem Stevi da se kruh kaže kenjero, da je jaje tojaš, mast žir, slanina solon, vino bor, voda vizat i kobasica klobas. Stevo se nasmija. Nekako to sve prokomentira u smislu – ako od svega donese ponešto, mogli bismo se i najesti! Sad je on Mađaru sve objasnio i ovaj je shvatio da smo gladni. Nešto klima glavom, nešto mrmlja… „Tudom, tudom“, kaže i pokazuje Stevi da ide sa njim i da povede još nekoliko dječaka. „Ajde i ti, Milane“, reče mi Stevo, a ja odbijem jer me boli za vratom gdje mi je celta povredila kožu. Sve se upalilo. Pomalo se raspoređujemo za spavanje. Slama je trinjava i prašnjava, stara. Vruće nam je. Svlačimo kapute i polažemo na slamu. Većina je već posjedala. Neki jedu kruha koji im je ostao od ranijih obroka. Prevrćem i ja po torbi i škaniclu. Već smo izgubili nadu u bilo kakvu vačeru, ali evo naših, dolaze. Donijeli su dvije vangle narezane slanine i u vrećama nekoliko kruhova. Velikih, bijelih i debelih. Onaj čovjek izvadi veliki nož iz unutrašnjeg džepa kaputa i dade ga Stevi. Stevo uze svoj federmeser i počeše na stolu rezati kruh u povelike šnite. „Ajte, uzimajte po parče slanine i kruha. Za nože se snađite između sebe. Za ujutro smo dogovorili doručak, a onda ćemo vidjeti šta dalje“, kaže nam Stevo. Kraj peći su dvije kante sa vodom za piće, a na stolu dva lončića. Mađar pokupi one vangle i vreće, nešto promrmlja kao za laku noć i ode. Na stolu je ostalo nešto slanine i kruha pa Stevo ponudi dodatak. Polijegasmo. Stevo natrpa drva u peć i reče: „Ako netko ide pišat’, neka ubaci po koje drvo u peć“. Kad je ugasio svijeću, čulo se pucketanje u pećima. Na tavanu se vidjelo nekoliko figura, odbljesaka plamena iz peći. Moju celtu sam ostavio na drva pored peći, a jastuk stavio pod glavu. Svi događaji od prošlog dana vrzmaju se po glavi – gori od gorega tjera onoga goreg od sebe i obratno. Most, mali Marjan i njegov brat… Prelaz vrha mosta. Opet banda i eksplozije mina… Obećanih Rusa nema, ali ima Bugara. Kao, oni nas čuvaju. A onda saonice sa volovskom zapregom do ove, kako rekoše, pustare. Važno je da je toplo i da smo večerali. Ovaj zaključak bio je umjesto Očenaša, sa njime sam zaspao. Negdje pred zoru povremeno se čuje škripa vrata. Ne pomičem se sa loge. Kad sam čuo da netko otvara peć, podignem glavu i vidim Stojana Gležnića da loži vatru. „Dodaj mi tu moju celtu“, kažem ja tiho, „tuj je na drvima“. „Nije ovdje“, veli on, „valjda se netko pokrio“. Stojan ode leći. Sad mi je nekako prohladno pa polako pokušam prevući blazinu sa ovih kraj mene. Vučem ja, oni se pomalo vrte, ali ne drže blazinu pa sam lijepo pokrio leđa. Laktom sam dobro zapavčio blazinu i opet zaspao. Nitko ne upozorava na ustajanje. Netko je stavio kantu sa vodom na plej, valjda za umivanje. Čuje se razgovor, padne i po koja šala. Labant upozorava da se vani idemo istresati od slame i trina.

Nikome se ne ide van. Ipak, poneki svuku kaput, izađu van i stresu dva, tri puta pa bjež’ natrag. Poslije nekakvog govorkanja i međusobnog raspitivanja, ustanovimo da je nestao Ilija Ratković. Nigdje ga nema. Prošetali smo svu okolinu, ali Ilije nema. Poslije rata nam je pričao kako se jednog hladnog jutra vratio preko mosta i priključio se nekoj partizanskoj jedinici. Evo na vratima našeg sinoćnjeg domaćina. Na brkovima vise sitni ledenjaci, a na obrvama mu mraz. Nosi vreću i pometnu je na stol. Malo je ogrijao ruke i poče iz vreće istresati tanjure, žlice i šolje. Objasnio je Stevi da ide sa njim i da povede par dječaka. Odoše. Slutimo nekakav doručak pa se umivamo. Miješamo vodu u one dvije kante da bude mlaka, a koristimo i donesene šolje pa ide brže. Ustale su i cure. Čiste se od trina i idu se umivati van, pa će u neku od ovih velikih zgrada i „rad’ sebe“. Kad su se vratile, počeše da postavljaju tanjure. U svaki stavljaju žlicu, a od šolja prave piramide jer nema dosta stolova. Tu su Danica Korać, Lidija Slovenka, Eva Klajn i Nevenka Novačić. Milka iz Velike Peratovice i sestre Višnjić polijevaju prostoriju da se ne diže prašina. Ulaze Stevo i naš domaćin. Nose povelik kazan, nalik na onaj za topljenje čvaraka. Jedva ga uniješe. Za njima idu Živko i Stojan i nose kante iz kojih se puši. Pero Kašić i Pero Rekić nose svaki po vreću sa kruhom. Spustili su kotao na zemlju kraj peći, a kante domaćin podiže na plej šporeta. „Ajte, uzimajte tanjure i žlice. Tko nema tanjura, neka uzme šolju. Za doručak je zafrigana čorba sa dosta jaja. Bit će i repete. Vi sa šoljama možete sjesti na slamu ili stajati, a vi ostali tanjure pometnite na stol, peć ili prozore. Snađite se“, rekoše nam. Čorbe je bilo dosta. Bila je gusta i dobro slana. Neki su išli i po tri puta – dok kante i kazan nisu bili prazni. Kruha je bilo isto dosta. Lijepi, debeli, mekan k’o perje. Svatko od nas je ono kruha što nije pojeo stavio u džep. Isti momci, osim Steve prefekta, odnijeli su kazan, kante, vreće i ostalo natrag sa našim domaćinom. Stevo nam predloži i naredi da prošetamo po okolnim zgradama i prostorijama, da potražimo stolove, stolice i klupe, te da vidimo gdje ima drva i što bi se sve dalo ložiti. Dotle, rekao je Stevo, neke cure sa Stanom treba da počiste prostoriju, prigrnu slamu i izvjetre da dođe čisti zrak. „Kasnije ćemo se dogovoriti o dežurstvu“, reče on i prvi ode van. Obukli smo se, podesili obuću pa i mi izađosmo. Dan lijep, ali je zima. Žurimo da obavimo zadatak pa da se što prije vratimo u toplu prostoriju. Nije to sve dugo trajalo. Sve smo obišli, pregledali i vratili se. Steve nema. Raspravljamo među sobom o tome što smo našli – smrznutog krumpira, slame, dvoja kola bez lotri, nekakvih dasaka i sanduka. Pod jednom kruškom napravljena je kružna klupa za odmaranje u hladovini. Ima još par voćaka i tamo dalje je neposječena kukuruzovina u kojoj je Nikola Vitas vidio veliko krdo jelenske divljači. Iza toga kuruzišta je bagremik. Kad su se vratili naši snabdjevači, nosioci hrane, kažu da u jednoj od kuća kraj kojih su prolazili ima Rusa i da je Stevo kod njih. Rekoše da nam za ručak kuhaju grah sa slaninom. Kuhaju se dva kazana i dobro miriši. Drva su pri kraju, ali moramo ložiti, a više i nemamo šta šparati.

Negdje oko podne, Stevo se još nije vratio, na vratima se pojaviše dva čovjeka. Jedan nazva „dobar dan“, zna nešto hrvatski i kaže da su dovezli neke stvari, te da im pomognemo unijeti. Pođosmo radoznalo, vidimo sekove kako im se puši iz nozdrva, a u kolima nekoliko sanduka, ćebadi, blazina i jastuka. Velika hrpa popregnuta naštukanim štranjgama različite debljine. „Pa to su naše stvari“, veli Stana. „Kad smo išli na most, oni drugovi su nas požurivali, a ovo nije imao tko nositi pa je ostalo. Dobro da se to nije izgubilo. Ima tuj suđa, soli, masti i slanine… Ja sam to pakovala“, reče ona. „Da, da i ja sam pakovala“, oglasi se omanja žena, koja je isto tu sa nama. Vidio sam je na mostu ispred Stane. Kidaju oni one štranjge, mi unosimo sve što nam dodaju. U jednoj pla’ti zavezano je nekoliko tvrdih i smrzlih kru’ova. Dva veća sanduka izvlače oni ljudi do kraja saonica pa ih spuštaju dolje. „Samo polako, tu je suđe, da se ne polupa“, upozorava Stana. Ima jedno veliko culo složenih plahti. Dvojica ga više sanjkaju, nego što ga nose. Taman smo završili kad je došao Stevo. Vidimo da je zadovoljan ovom radnjom. Zove one ljude da se ogriju. Oni to odbiše, ali njega ponudiše rakijom (što on nije odbio). Okrenuše sekove i odoše. Idu uz saonice, valjda je tako toplije. Napravljen je spisak dežurstva koji se uglavnom odnosi na ustajanje, donošenje drva i loženje vatre. Cure, zajedno sa Stanom i onom ženom Ankom, uređuju sobu. Peru i postavljaju posuše. Jedna grupa radi jedan, druga drugi dan. Sve što smo vidjeli smo ispričali Stevi. Poslao je Stevu Radakovića da donese onih krumpira, a Nikoli je rekao da predvečer pogleda da li je ona divljač u kukuruzima. Ne zna koliko ćemo ovdje ostati. Rusi su dogovorili sa mještanima da nam se doveze voz drva. Dovozit će nam namirnice i sami ćemo kuhati jelo. Dat će nam i potrebno posuđe. Oni nam kuhaju još danas i doći će da se dogovore poslije podne. „Tako je najbolje“, reče Stana. „Ta slama je jako trinjava i ima puno prašine. Trebalo bi je promijeniti. Čujem da ima dobre slame“,, reče Danica. „Nećemo to danas. Sutra možda doznamo kad ćemo dalje u našu Vojvodinu“, odgovori Stevo. Mi svi zašutismo, čekamo da još nešto kaže, a on ništa. „Pa, koliko ima toga puta? Koliko dana ćemo putovati“, pita Živko. „Ma, ima dosta. Trebamo stići do Subotice. A sve ovisi o snijegu, o željeznici koja vozi za vojsku, pa onda o tome koliko ćemo čekati prelaz preko Dunava. Tamo su Rusi napravili most preko koga idu i tenkovi, ali vlak ne može pa se prelazi pješice“, reče. Eto ti ga vraže – pređosmo preko nekakvog mosta Dravu, a sad treba i taj veliki Dunav. I to opet preko nekog pravljenog mosta. Svi šutimo, nitko ništa ne pita kao da je sve jasno, a glava se za tili čas napunila svim mogućim neizvjesnostima. Stevo pogleda na sat pa reče momcima da idu po ručak. „Još danas ćemo tamo ići po ručak“, reče, na što nekako živnusmo. Stojan predloži da se donesu daske i da se postave između stola i prozora pa će biti zgodnije jesti. Odoše njih četvorica, a Stana poče nekim batrljkom metle da odgrće slamu lijevo i desno od stola i prozora. Kad je razmakla, to je poprskala vodom i sad se vidjelo koliko je tu prašine i prljavštine. Cure brišu porculanske tanjure, vade zdjele i šeflje, zvone žlice…

Kad su donijeli daske i postavili ih kao stol, Anka ih prebrisa krpom i toplom vodom, a Stana postavi solnjake. Kad su se rasporedile zdjele i tanjuri, ispade svečana trpeza, koja nas je podsjetila na tek minuli Božić. Kad su donijeli hranu, Stana je punila zdjele, a cure su ih raznosile na stol. Nismo svi stali pa su neki čekali, a neki jeli držeći tanjur u ruci ili ga pometnuli na neki od prozora ili na peć. Kad se Stevo vratio, mi smo već napola ručali, a on pljeskom pohvali ženski svijet. Naša kuhinja je uspješno proradila. Snabdijevanje je bilo kakvo-takvo, ali redovno. Jednog dana neki Rus je ubio nešto iz onog jelenskog krda i mi smo dobili polovicu koja je bila kao od povećeg juneta. Imali smo tri, četiri dana i gulaša i paprikaša sa knedlima, makaronima i kuruznim žgancima. Počeli smo da se drapamo po noći, nešto nas je grizlo i ustanovismo da su se pojavile uši. Odmah smo promijenili slamu, ali je ušiju bilo svaki dan sve više. U naborima gaća, na svitnjaku bilo ih je masa. Isto i u šavovima košulje, u pazusima. Uništavanje pritiskom među noktima palaca bilo je presporo, a palčevi krvavi. Onda smo skidali košulju, odnosno gaće, i izlazili napolje preobučeni pa na tvrdoj podlozi stalnim udaranjem kamenčićem i pomičući udarce naprijed znatno brže uništavali tu napast. Radili smo to uporno i redovno svaki dan, ali ušiju je uvijek bilo nevjerojatno mnogo. Vrijeme je nešto popustilo i počeo je padati snijeg. Pada već nekoliko dana. Ne možemo nikamo osim u jednu susjednu zgradu radi vršenja nužde. Tu smo nekako sa daskama napravili prtinu. Sledovanje nam dovoze na saonicama. Jednog dana, dovezli su nam i vina koje smo izlili u jednu kantu – nije bilo druge ambalaže. Dani su prolazili sporo, jednolično – ustajanje, doručak, ručak, večera, a, između toga, uništavanje ušiju.

 

< Čerkezi nastupaju prema mostu                                         Sadržaj                                                         U vagonu za Pečuh >

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top