Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Славко Голдстеин: Истина о 27. јулу 1941.

Датум објаве: петак, јул 28, 2017
Објављено у Лика
Величина слова: A- A+
Славко Голдстеин пред Шарановом јамом 2009.
Славко Голдстеин пред
Шарановом јамом 2009.

Већ од првих дана по успостављању НДХ у прољеће 1941. Срби у Хрватскоj и Босни и Херцеговини били су законски дискриминисани и егзистенциjално угрожени.

Сматрам да и овом приликом вриjеди подсjетити на познату Гебелсову максиму како сто пута поновљена лаж постаjе истином. Том синдрому подлегао jе и дио хрватске jавности, коjи jе у поплави политизованих лажи о Дану устанка 27. jула у Србу почео таj устанак називати “контроверзним”, “четничко-комунистичким” или чак само “четничким”. Та искривљена слика о почецима НОБ-а у Хрватскоj уноси забуну у данашње хрватско друштво и потпируjе старе ране. У интересу друштвеног здравља дужни смо инсистирати на истини.

Приjе десетак година, припремаjући књигу “1941. – година коjа се враћа”, темељито сам истражио документациjу о усташким прогонима Срба и почецима устанка 1941. године. То jе сажето изнесено под насловом “Устанак у Лици” у посебном поглављу споменуте књиге, коjоj у стотињак и више обjављених приказа нитко jош ниjе довео у питање ниjедан од цитираних података, па их се усуђуjем jош jедном препричати.

Већ од првих дана по успостављању НДХ у прољеће 1941. Срби у Хрватскоj и Босни и Херцеговини били су законски дискриминисани и егзистенциjално угрожени. Личким jе Србима њихов земљак Миле Будак jавно поручивао “Или се поклони или се уклони!” и jош директниjе “Бjеж’те псине преко Дрине!”, а из сусjедне Босанске краjине циник Виктор Гутић пjеснички им jе дочаравао будућност: “Пожељет ће друмови Србаља, ал’
Србаља нигдjе бити неће!”

Већ око Ђурђевдана (6. маjа) заредала су хапшења и убиjања локалних српских политичара, интелектуалаца, свештеника, адвоката, а у котару Доњи Лапац и многих сељака коjи су били осумњичени да одбиjаjу предати оружjе донесено из пропале jугославенске воjске. У Србу и у другим општинама котара Доњи Лапац успостављене су мале усташке посаде, са сjедиштем и наjjачом посадом у Боричевцу, у коjоj су претежно били усташе из Госпића и других личких краjева, али jе било и домаћих људи. Током маjа и jуна усташе одводе истакнутиjе српске сељаке из њихових кућа, отпремаjу их у Јадовно одакле се нитко не jавља, а неке ухапшенике убиjаjу већ над jамом Безданком краj Боричевца и бацаjу их у jаму. Хрватско становништво Боричевца, опкољено српским селима, живи у страху од освете и тихо негодуjе. Има их коjи поручуjу српским знанцима из сусjедних села нека не долазе у Боричевац, “jер усташе никоме не мисле добро”.

Посљедњих дана мjесеца jуна у Бихаћу, Доњем Лапцу и Боричевцу поjављуjе се опуномоћеник из Загреба, Вjекослав Макс Лубурић. Према његовом свjедочењу у jедноj расправи пред Усташким стеговним и казненим судом 5. студенога 1941. (досjе ХДА, УСИКС, 337/41), он jе био упућен “с посебном мисиjом да проведе акциjу чишћења” и у том смислу имао jе са собом “опћи налог да на териториjу Велике жупе Крбаве и Псат све власти, па тако и воjничке, имаjу се ставити на располагање и подредити мени тако дуго, док ниjе завршена акциjа чишћења коjа jе замишљена”. Лубурићево “чишћење” започело jе 29. jуна у рано jутро, кад су jаке усташке снаге из Бихаћа натjерале око 1200 српских сељака из опћине Плитвичка jезера да напусте своjе куће, своjа поља, стоку и привредне обjекте, па с торбама преко рамена крену у присилно избjеглиштво, на пут према Србиjи.

Три дана касниjе, 1. jула, с неколико камиона натоварених усташама и домобранима из Бихаћа, Лубурић се зауставио у селу Суваjа, недалеко Срба. Наводно се ту неки дан пуцало из шуме према неком службеном аутомобилу у пролазу. Наравно, Лубурић ниjе затекао мушкарце код њихових кућа, па су тога дана први пут у Лици масовно страдале жене и дjеца. У року од два сата готово jе циjело село било спаљено и, према jедном поименичном попису, убиjене су 173 људске душе. Наредна два дана слично jе Лубурићево “чишћење” обављено у селима Осредак и Бубањ. Према jедном оружничком извjештаjу, “поводом овог догађаjа у селу Бубањ погинуло jе 152 лица”, а према накнадно састављеном поименичном попису жртава у сва три села – Суваjа, Осредак и Бубањ – током та три дана почетком jула било jе 279 убиjених, претежно жена, дjеце и стараца, и jедва десетак мушкараца у доби способних за воjску.

Том Лубурићевом “акциjом чишћења” и препадима коjи су слиjедили у селу Небљуси и другдjе, пут према општем устанку у општини Срб и у котару Доњи Лапац био jе неповратно трасиран. Узалудна су била настоjања неких разумниjих општинских начелника и усташких повjереника (нпр. Јуре Павичића у Доњем Лапцу) да неким добронамjерним гестама умире српско становништво (материjална помоћ пострадалим српским селима, ослобађање неких ухапшеника). Усташким властима више нитко ниjе вjеровао, с jаким разлозима. Било jе већ циjелих села коjа су живjела по збjеговима и само се врло опрезно из шумарака силазило своjим кућама. Бjегунци су се налазили по шумама, договарали се, осjећали потребу да се организуjу, а организациjу су им понудили – комунисти.

Послиjе њемачког напада на СССР 22. jуна 1941. Марко Орешковић, члан Централних комитета КПЈ и КПХ, пренио jе личким комунистима партиjску директиву да покрену побуну против усташких и окупаторских власти. У то вриjеме у Лици jе било 240 евидентираних чланова КП и вjероватно двоструко више активних сурадника и чланова СКОЈ-а. У котару Доњи Лапац чланова КП и активних сурадника ниjе било више од тридесетак, али опште расположење за отпор и побуну, с обзиром на описане околности, у том jе краjу било наjзрелиjе. Малоброjни комунисти брзо су придобиjали броjне присташе и активне сљедбенике с коjима су формирали борбене одреде по селима и збjеговима. По упутствима Марка Орешковића, заснованима на његову искуству из Интербригада у Шпанском грађанском рату, у четама и одредима одмах jе успостављена институциjа политичког комесара. Командири су били људи с каквим-таквим воjничким искуством, а њима равноправни политички комесари били су искључиво комунисти или њихови поуздани сљедбеници. Уочи устанка одреди су већ броjали око 300 наоружаних и jош више ненаоружаних бораца, а вишеструко су нарасли већ у току прва два-три устаничка дана. У почетку, одреди су се називали “герилски”, а тек на интервенциjу ЦК у руjну су преименовани у “партизанске”.

Командант здруженог Штаба герилских одреда за Доњи Лапац и околину био jе Гоjко Половина, адвокатски приправник из Грачаца, врло истакнут локални комуниста, одличан организатор, предратни секретар Котарског комитета КПХ за котар Грачац. Чланови штаба у Доњем Лапцу и у Србу били су чланови КП Никола Видаковић, Душан Милеуснић, Ђоко Јованић и Милан Шиjан, те бивши jугославенски официр Стоjан Матић коjи jе такођер убрзо постао комуниста. У савjесно писаном историографском раду о почецима устанка Ђоко Јованић констатуjе да jе Гоjко Половина био “стварни руководилац устанка, командант, комесар и представник власти”. Марко Орешковић jе већ у фази припрема повезао герилске штабове у Србу и Доњем Лапцу с партиjским и воjничким водством у Босанскоj краjини, па су организациjа припреманог устанка и сам устанак с обе стране Уне били координисани. Такођер по инициjативи Марка Орешковића, Половина jе уочи устанка понудио истакнуто мjесто у Штабу герилских одреда маjору jугославенске воjске Бошку Рашети (да буде начелник штаба или можда командант, а Половина политички комесар), али jе Рашета само прихватио да буде стручни савjетник. Изговараjући се болешћу, Рашета ниjе наступио ни на таj посао, да би два – три мjесеца касниjе приступио четницима.

Локални политичари великосрпске и четничке ориjентациjе у Србу и котару Доњи Лапац нису судjеловали у припреми устанка, jер су због опасности од усташких прогона већ у маjу и jуну побjегли под талиjанску власт у Далмациjу (Стево Рађеновић, Милош Торбица, Јово Кеча, Паjо Омчикус и други). Након првих устаничких успjеха вратили су се кућама у Срб и у друга мjеста коjа су већ држали устаници.

Устанак у Србу почео jе 27. српња 1941. према претходном плану, координисано с истовременим устанком у Дрвару и у Босанскоj краjини. Пред око 150 устаника у Србу се малоброjна оружничка посада разбjежала и устаници су одмах запосjели општинску зграду и друге државне обjекте. Већ истога дана устанак се проширио по селима Нетека, Суваjа, Доброселу према сjеверу и Горњи Срб, Осредак, Куновац и Завлака према jугу. У селу Нетека око поднева дошло jе до прве борбе. Устаници из Дугопоља и Завлаке растjерали су оружнике и срушили жељезничку пругу у Калдрми. Тога дана погинуло jе свега неколико оружника и усташа и само jедан устаник. Другога дана из Грачаца и Кулен Вакуфа домобранске и усташке снаге већ су кретале у “пацификациjу” устаничког подручjа, али их устаници дочекуjу у вjешто постављеним засjедама, сузбиjаjу их и наносе им осjетљиве губитке. У тим окршаjима, другога дана, погинула су свега два устаника. Трећега дана устанак се попут буjице већ проширио по циjелом котару Доњи Лапац. Посада из Доњега Лапца повукла се навече 29. jула у Боричевац и котарско средиште наредног jе jутра већ у устаничким рукама. У 3 сата уjутро 31. jула усташка посада повлачи се и из Боричевца и готово сви становници тог мjеста, заjедно с хрватским избjеглицама из других села, укупно њих око 2.000, повлаче се с воjском у Кулен Вакуф.

На босанскоj страни Уне, устанак jе захватио jош знатно шире подручjе. Већ првога дана, 27. jула послиjе подне, ослобођен jе Дрвар, а затим и Краjина према западу до Уне и према истоку до пред Босански Петровац. Усред НДХ, компактно подручjе с укупно више од 4.000 квадратних километара с обе стране риjеке Уне било jе већ трећи или четврти дан у рукама побуњеника. Док jе у осталим краjевима Хрватске и Босне антифашистички отпор против усташке власти почињао постепено, од малих логора и борбених група, па помало до све броjниjих чета и одреда, у дрварском краjу Босне и у хрватском котару Доњи Лапац устанак jе био попут стихиjе, нагао и масован, опћенародни. У таквоj стихиjи чак и наjбоља организациjа уступа пред ексцесима и самовољом. Пуна контрола над поступцима воjске напросто jе немогућа.

На босанскоj страни наjмасовниjе осветничко убиjање хрватских и муслиманских сељака и грађана догодило се у септембру приликом напада на Кулен Вакуф, а неколико мањих осветничких испада и масовних пљачки десило се већ на самоме почетку устанка. Истовремено, ни устанак у Србу ниjе био имун на осветништво. Неки устаници из Суваjе, коjима су Лубурићеви усташе поубиjали циjеле породице, осветнички су у селу Бротња поубиjали 36 припадника из неколико обитељи Ивезић. Још гори осветнички биjес сручио се на Боричевац. Кад су устаници 2. августа ушли у то напуштено мjесто, затекли су петнаестак старих људи коjи се нису хтjели придружити своjим сумjештанима на биjегу у Кулен Вакуф и остали су у своjим домовима. Сви су до jеднога поубиjани, а циjело село jе спаљено. Гоjко Половина у своjим мемоарима увjерљиво описуjе како jе у Боричевцу као командант узалуд покушао сприjечити осветништво. Наредног дана на митингу у ослобођеном Доњем Лапцу Половина jе jавно осудио осветничко насиље, па таквих испада у jединицама под његовом командом више ниjе било.

Првих дана устанка међу устаницима у Србу и Доњем Лапцу било jе прилично много огорчених коjи су отворено заговарали осветништво: “За сваку нашу спаљену кућу горит ће барем jедна њихова, за сваку нашу палу главу паст ће барем jедна њихова (хрватска) глава.” Комунистичко водство антифашистичког устанка сузбиjало jе такве тенденциjе, првих ратних година чак и врло успjешно. Политички се настоjало за антифашизам придобити што више Хрвата, па се неселективно осветништво осуђивало не само као морално недопустиво, већ и као политички контрапродуктивно.

Партизанима српске националности, коjи су у првоj ратноj години сачињавали више од три четвртине партизанске воjске у Хрватскоj, указивало се на примjере хрватских комуниста – у Лици на Марка Орешковића, Срећка Манолу, Иву Рукавину, Шиму Балена, Тому Никшића, на Кордуну на Вецу Хољевца, Иву Маринковића, Мићу Златића, а наjвише на далматинске, приморско-горанске и загребачке партизане, коjи су већ од jесени 1941. све броjниjе стизали у Лику, на Кордун и Баниjу, у обрану српских села од усташких зулума. Братство и jединство као парола можда jе већ од њеног настанка звучала усиљено фразерски, али у прве двиjе-три ратне године она jе међу партизанима у Хрватскоj била стварност.

Локални српски политичари прочетничке ориjентациjе, коjи су се почетком августа 1941. из далматинског избjеглиштва вратили у ослобођени Срб и Доњи Лапац, покушали су се уклопити и у политичка збивања на том подручjу. Гоjко Половина и његови ближи сарадници, по упутама Марка Орешковића, испочетка их нису спречавали, напротив, покушавали су их придобити за широки фронт народноослободилачке борбе против усташких геноцидних власти.

Стево Рађеновић покренуо jе акциjу да са симпатизерима његове политике у Србу оснуjе четнички пук “Краљ Петар II”, али jе одазив био слаб и план jе пропао. Убрзо се показало да jе сурадња немогућа, jер се радило о два сасвим супротна стратешко-политичка става: док jе комунистичко водство устанка заговарало офанзивну борбу против усташког режима и његових талиjанских падрона, прочетнички политичари су тврдили да jе за Србе у Хрватскоj наjупутниjе да се ставе под заштиту талиjанских окупатора, умjесто да губе главу у борбама с преjаким противником. Сукоб двиjу страна постао jе неминован.

Већ од самога почетка прочетнички политичари одржавали су контакте с талиjанским окупаторским властима у Книну, а кад су талиjанске трупе у октобру напале ослобођени партизански териториj око Срба, наступио jе дефинитивни раскол: партизани под водством комуниста ратовали су против Талиjана, а четници су се сврставали на италиjанску страну и
постали сарадници окупатора.

Покушаjмо резимирати: устанак у Србу 27. jула 1941. нису организовали ни водили четници, иако су неки њихови присташе у устанку маргинално судjеловали. У суштини, устанак jе био успjешна симбиоза животне угрожености српског становништва од усташког геноцида и енергичне револуционарности организованих комуниста и њихових сљедбеника. Посматрано у глобалу Другог свjетског рата, устанак у Србу био jе дjелић ратовања на правоj страни, с изразитим антифашистичким карактером.

Антифашизам у већем диjелу Другог свjетског рата, од 22. jуна 1941. до маjа 1945., био jе привремени савез капиталистичке демократиjе и комунизма предвођеног Совjетским Савезом, у борби против заjедничке им животне опасности коjоj jе носилац био фашизам. Као вjерни политички сљедбеници Совjетског Савеза, комунисти у тадашњоj Југославиjи краjње су се борбено и успjешно сврстали у таj глобални антифашистички блок.

Међутим, кад се по завршетку рата таj побjеднички савез убрзо распао, комунисти у Југославиjи наставили су слиjедити Стаљинов СССР и земљом су завладали на суров стаљинистички начин. То jе, додуше, у ригидном облику траjало само до 1949. године, али историjа тих пет послиjератних стаљинистичких година jугославенским комунистима не може опростити. Знали су одлично водити рат против наjвећег историjског зла, али нису знали бити мудри побjедници и успjешни градитељи мирнодопске власти.

Међутим, све то не значи да им се могу оспорити непроцjењиве заслуге у антифашистичком рату, наjизразитиjе освjедочене у Хрватскоj устанком у Србу 27. jула 1941. године.

Извор: СНВ

Везане виjести:

Славко Голдштаjн: Каква срећа, отићи у смрт уздигнута чела …

Лажна слика државе коjоj jе злочин био програм и циљ

Заборављен баниjски хероj Васиљ Гаћеша

Приказ Ричарда Ј.Еванса: „1941: ГОДИНА КОЈА СЕ ВРАЋА …

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top