fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Слава 1.300 каплара: Како је крем српске младости оставио све и дао живот за отаџбину

Један од 1.300 каплара остала је одредница коју су до краја живота истицали и којом су се поносили. Све остало у њиховим испуњеним биографијама, за њих је било мање вредно.

Крајем августа 1914. шест годишта српске омладине, средњошколаца и студената, позвано је у Скопље на одслужење војног рока. Било их је око 1.300, а како су са Дрине стизале неповољне вести, обука им је потрајала свега два месеца.

Командант батаљона, пуковник Душан Глишић 15. новембра 1914. потресним гласом саопштио је наређење Врховне команде: произвео их је у чин каплара и хитно упутио на фронт.

Шест чета Скопског ђачког батаљона, касније познатог као батаљон 1.300 каплара, испраћено је са цвећем и сузама. Девојке се нису либиле и делиле су праве топле пољупце, којима ће многима бити последњи.

Али млади каплари одлучно су певали “Што би дике оде у војнике, што би шкарта, оста да се карта“.

“Наше униформе су биле старе турске блузе и чакшире, испробијане куршумима са траговима опорне крви, које смо сами крпили.

Цокуле нисмо имали, већ смо били у сопственим ципелама, какве је ко имао, једино смо имали нове војничке шињеле и шајкаче“, сведочио је Миладин Пећинар, један од 1.300 каплара, касније академик, угледни професор и велики градитељ хидроцентрала и водовода.

У рат је кренуо са 20, као студент друге године Грађевинског факултета у Београду, на своју крсну славу Ђурђиц. Са саборцима је стигао у Горњи Милановц где их је дочекао престолонаследник Александар и након говора поделио им доста цигарета.

– „Увек сам се поносио нашим батаљоном“, дедине су речи. Доживео је дубоку старост, умро је у 81. години, и до краја је остао скроман.

Учествовао је у борбама и када је био оболео од жутице, три пута је могао да изгуби живот, био је тешко рањен 1916, прошао је албанску голготу, а од пролећа 1917. одређен је да ради на организацији инвалидског логора у Микри код Солуна.

Касније је по наредби отишао у Рим да настави студије – каже Зорана Пећинар Ћирјанић, једна од пет унука које чувају успомену на славног ратника, доживотног председника Друштва српских ратника и иницијатора да се на Рајцу капларима подигне споменик.

Да би се подигао морал напаћеном народу и војсци, ђачки батаљон је и послат на фронт. Равнодушно су их старији војници прихватили, понављали “Што су вас послали да узалуд изгинете“, али су ђаци врло брзо показали шта могу.

– Ушли су у историју као легенда. Стали су под заставу отаџбине када је она то од њих тражила.

Одазвали су се позиву и раме уз раме стали и синови сељака, занатлија, као и деца министара, официра, професора, свештеника… – каже пуковник у пензији Љубомир Марковић, председник Савеза потомака ратника Србије од 1912. до 1920.

А у луци Гувија на Крфу, Миладин Пећинар се обавезао да прикупи и попише све саборце батаљона 1.300 каплара.

“Није му било лако“, забележио је Станислав Винавер, један од каплара из славног батаљона.

“Трећина их је пала на Колубари, многи заувек остали у албанским беспућима, многи испод потопљених лађа на путу према острву спаса.“

(Српска Босна)

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Арчибалд Рајс: Српска војска на „Капији слободе“

102 године од говора мајора Гавриловића! (ВИДЕО)

Кад птице утихну: Подсећање на хероје битке на Мачковом камену

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: