Savo Štrbac: Psi rata

Datum objave: četvrtak, oktobar 18, 2018
Objavljeno u Slavonija i Baranja
Veličina slova: A- A+

Veritas.jpgPriču o animirano-dokumentarističkom filmu “Chris The Swiss” ,  debitantsko dugometražnom ostvarenju  Švajcarkinje Anje Kofmel (režija i scenarij), nastao u švajcarsko-hrvatsko-njemačko-finskoj koprodukciji, o kojem bruji cela Evropa, intenzivno pratim od proleća ove godine.

Film je premijerno prikazan u Kanu u maju ove godine, u sklopu programa “Nedelja kritike”, a publika ga je imala prilike videti i na Animafestu, u Motovunu i u Opatiji, u Annecyu, Karlovim Varima, Lokarnu, Sarajevu, Melburnu,  Prizrenu. U septembru je prikazan i na Evropskom festivalu fantastičnog filma u Strazburu, gde je osvojio nagradu “Zlatna roda” za najbolji animirani film.

Septembra ove godine počeo se prikazivati i u bioskopima širom Švajcarske, a uskoro će se početi prikazivati i širom Evrope.

 

Film je priča o autorkinom rođaku, švajcarskom novinaru Kristijanu  Virtenbergu, koji u oktobru 1991. dolazi  u Hrvatsku s namerom da izveštava o ratu. Tri meseca kasnije, 6. januara 1992. njegov leš je pronađen u blizini Osijeka, nekoliko kilometara iza borbene linije. U trenutku smrti bio je pripadnik Prvog internacionalnog voda (PIV), u sastavu hrvatske vojske. Prema službenoj verziji, ubili su ga “četnici metkom u glavu”, iako je obdukcija pokazala da je zadavljen rukama i kanapom.

U jednom intervjuu autorka kaže da je imala devet godina kada je Kris umro, a 27 kada je počela snimati ovaj film, tačno onoliko koliko je imao Kris u vreme smrti. Njegov ubica još uvek nije pronađen i još se uvek pita zašto je morao umreti tako mlad i zašto je morao ići u rat? Ova pitanja su je, kaže,  20 godina posle ujakove smrti i odvela u Hrvatsku.

Uz pomoć tadašnjih svedoka, Krisovih novinskih članaka i njegova dnevnika pokušala je odgonetnuti njegove poslednje trenutke pre ubistva, kako se osećao, s kim se susretao i, ono najvažnije, koji je bio njegov razlog da se pridruži PIV-u, sastavljenom od dobrovoljaca, čije je sedište bilo u Osijeku 1991.

Film je napravljen u kooprodukciji s hrvatskom firmom “Nukleus film”, zbog čega je kao jedini  hrvatski dugometražni film i prikazan  u Kanu. Inače film je sufinansirao Hrvatski audiovizualni centar (HAVC) sa oko 100.000 evra, koji sada odbija da ga odobri zbog toga što je, navodno, završni scenario bitno izmenjen od onog kojeg je blagoslovio kada ga je odlučio finansirati.

Poznavaoci kažu da je problem  u tome što se u filmu tvrdi kako je Hrvatska plaćala strane dobrovoljce koji su se borili u njenim uniformama i koji su smeli krijumčariti drogu i oružje, a deo tih poslova da je finansirao Opus Dei kako bi se u Hrvatskoj raspirivao verski rat i što se Domovinski rat naziva građanskim. Zbog toga se cela priča našla  i u Državnom odvjetništvu (tužilaštvu) jer u Koordinaciji saveza hrvatskih veterana i stradalnika Domovinskog rata smatraju kako se u sinopsisu koji je odobrio HAVC Hrvatska izvrgava “ruglu, preziru i grubom omalovažavanju”, kako su povređene “izvorne osnove Ustava RH i Deklaracije o Domovinskom ratu” i što su  hrvatski vojnici prikazani kao “psi rata”.

Uz to je i jedan od glavnih likova koji se u filmu spominje, komadant PIV-a, Eduardo Roska-Flores zv. Čiko, koji u Hrvatskoj slovi kao jedan od junaka Domovinskog rata, u filmu prikazan kao nalogodavac Krisovog ubistva. Inače, Čiko je ubijen  u Boliviji u aprilu 2009., gde je bio među urotnicima koji su nameravali ubiti tamošnjeg predsednika Eva Moralesa.

U maju 1992., pojavio se Bi-Bi-Sijev dokumentarni film “Psi rata”, u kojem je značajna uloga posvećena grupi stranaca iz PIV-a,  koji ih je prikazao u posve drugačijem svetlu od slike kakvu su o toj vojnoj jedinici, koja je na uniformama imala oznake Hrvatske vojske, širili domaći mediji.

Pre ubistva Kris je dvojici stranih novinara izjavio:  “Došao sam ovamo s namerom da razumem rat, ali ovde su dobri – loši, a loši – dobri” te da će uskoro napustiti Hrvatsku. Vrlo  brzo nakon Krisove smrti  u Osijek stiže i britanski novinar Paul Jenks s namerom da istraži njegovu smrt. Uskoro je i on ubijen na izlazu iz Osijeka. Službena verzija je glasila da je poginuo od srpskog snajpera, da je pogođen “točno među oči” s udaljenosti od 900 metara, iako je toga dana duvao vrlo jak vetar i padala susnežica, što je sa te udaljenosti, prema izveštaju Reportera bez granica, onemogućavalo tako precizan pogodak.

Poznaovaci prilika u Hrvatskoj, među kojima  i osječki novinar Drago Hedl, smatraju da je vrlo moguće da ovaj film doživi sve ono što je doživeo i danski dokumentarac “15 minuta: Masakr u Dvoru”, a to znači da nikada neće biti prikazan na HRT-u.

Politika, 15. oktobra 2018, štampano izdanje

Izvor: VERITAS




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top