Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Dan sećanja na Jadovno 1941-2019. biće obeležen u subotu 15. juna ove godine na Velebitu, Smiljanu i u Medku. Uskoro sledi više informacija.

Šalju me u Gimnaziju

Datum objave: četvrtak, jun 3, 2010
Veličina slova: A- A+

Već negdje polovinom novembra donio je on meni papir, otpusnicu iz Baze. Na papiru piše da sam upućen u Gimnaziju u Grubišnom Polju. Otpusna lista važi do prijave prosvjetnim vlastima u Grubišnom Polju, najkasnije 30. novembra 1944. godine. Mati sam ostavio lonac. Ništa drugo nisam ni imao. Sa svima sam se pozdravio i krenuo kući. Osnovni orijentir je crkva Sv. Stevana u Djakovcu, a onda se treba propitati za stazu koja vodi prečicom preko Turčević Polja prema Rašenici.

Sustignem usput postarijeg čovjeka pa mi on reče da navratimo u prolaznu kuhinju. Kaže da će tu upravo biti pečeno prase. Zna, jer je otuda došao prije dva sata. Tamo smo našli neke ljude kako jedu. Ražanj je osovljen uz šljivu. Moj znanac izvadi nož iz džepa i odreza meni dobar komad tople prasetine i dok sam uzimao kruh sa stola, on već dođe, baš sa povelikim komadom mesa, i pozva me da sjednemo na drva. On ide nekuda za Koreničane, pa će meni pokazati gdje da skrenem desno, da ne idem kroz Ivanovo Selo, Pemiju. Rukujemo se, zaželim mu sretan put i odosmo svaki svojim pravcem. Vrijeme je lijepo, staza suha i u prvo vrijeme je „pod nogu“. Kad sam presjekao Gornju Rašenicu, odakle puca pogled na Luke, vide se obje crkve i gornji kraj Grubišnog Polja. Svratim u jednu kuću gdje sam se napio vode pa prosto letim stazom prema prelazu na rijeci Peratovici. Tu mi je sve poznato. Tu smo dolazili da se kupamo, a gore po strništima smo i krave čuvali. Preskačem kanal i staza me vodi na poljski put kojim ću izaći na Savitke, a onda Tregnerovim putem u njihovo dvorište i preko puta u moje. Uzbrdo je pa sam usporio, a i znatiželjan sam ovog krajolika. Promatram svaku među, svaku parcelu… Sa Savitaka prepoznajem sve kuće – od križanja pa do Romića sokaka. Stižem u Tregnerovu ogradu i vidim u dvorištu kako teta Anka u štalu nosi naramak sijena. Iznenadila se kad sam je pozdravio, pa veli da malo sačekam. Unijela je naramak u štalu i odmah se vratila. Pita otkuda idem i da li znam išta o Lojzi. Ukratko joj ispričam o sebi i kažem da su Lojzo i još neki odmah iz Gakova nekuda otišli, ali da ne znam kamo. Jovanka me opazila kroz prozor i, eto, ide preko puta pred mene. Trčimo jedno drugom, grlimo se i ljubimo. Mama izađe do plota. Obje plaču od sreće, a i meni je tako. „Ajde u kuću, izuj se, ofriškaj se hladnom vodom pa ćeš jesti. Sigurno si gladan“, govore uglas. „Nisam gladan, a popio bih vode. Poslali su me da idem u gimnaziju i više se ne moram nikuda vraćati“, kažem. „E, baš lijepo“ rekoše one, a mama me još jednom poljubi.

Sutradan sam otišao u varoš gdje sam saznao da je đački internat u kući Đurice Pejnovića. Tamo sam našao profesora Klinca, Slovenca koji je ranije navraćao kod Jere Golštajna. Poznavali smo se. On me upoznao sa odgojiteljom Stevom Labantom. Rekoše da tu već ima dosta đaka iz okolnih sela i da će svi ići u prvi razred kao i ja. Vratio sam s kući za ručak. Tu je bila Tina. Ona i Jovanka mi pričaju da će večeras biti nekakav miting u Sokolani. Kažu da će neki drug držati govor, a onda će biti ples. Vele da trebam i ja ići sa njima, na što sam pristao. Poslije mi Jovanka reče da Tina ima dečka partizana i da je on narodni sudija. Na plesu je stalno s njim. To se kumi Milki baš ne sviđa, pa je teško pušta na igranke. „Zato ona tebe tako i zove. Lakše će dobiti dozvolu“, reče mi Jovanka. Na mitingu se našao i Klinc sa ženom pa me je upoznao sa nekim dečkima iz internata. Cure su plesale. Uočio sam Tininog sudiju. Ja sam razgovarao sa novim poznanicima. Tako sam saznao da su se oni već upisali i da i ja trebam otići u zbornicu Gimnazije. Poslije mi je Jovanka objasnila šta je to zbornica (ona je prije rata išla u Građansku gimnaziju).

Budući da je bila vrijedan đak i učila pri petrolejki dugo uvečer, otac je bio zabrinut za njezino zdravlje i nije dozvolio da nastavi školu. U zbornici sam predao moju cedulju iz Baze i oni me upisaše. Rekli su to prvog dana nastave i naglasili da sat počinje u osam i da nema kašnjenja. Razred je bio pun, sve klupe popunjene. Tu je i nekoliko profesora. Poznam samo Klinca, a od đaka one sa mitinga. Prozivali su nas po abecedi, tako da sam bio prvi prozvan. Svakome su postavili po nekoliko pitanja. Na pitanja smo odgovarali stojeći. Predstavljeni su nastavnici po predmetima. Razrednik je bila Lidija. Sad su profesori otišli, a ona nam je izdiktirala raspored sati za cijelu sedmicu. Budući da smo po godinama nešto stariji, a i zna što smo sve preživjeli, izrazila je nadu u naše dobro vladanje i marljivost u učenju. Tako je prošao prvi dan. Sutra ćemo po rasporedu.

Kad smo došli do križanja, pred Kuzlovom birtijom vidimo nekoliko kola iz kojih iznose ranjenike. Neke nose na nosilima, a druge nose po dvojica partizana. Drže ih ispod pazuha i ispod koljena. Neki poskakuju na jednoj nozi i oslanjaju se na pratioca. Oni sa zavijenim rukama, glavom i ramenima idu sami. Isti je prizor pred Ćopovom birtijom. Tamo ima još više kola. Saznajemo da se u Podravini vode žestoke borbe sa Nijemcima, ustašama i domobranima. Priča se da su Rusi kroz Mađarsku prošli mimo Virovitice i da su pod Budimpeštom. Negdje u Srijemu Švabe su uspostavile front između Drave i Save i ne daju partizanima dalje. Tamo šalju pojačanja, a ovdje ih partizani ometaju, trgaju prugu, ruše mostove, napadaju kolone… Kad naši krenu na taj front u Srijemu, ubrzo će i ovo ovdje biti oslobođeno. Poslije par dana, opet su sve ranjenike utovarili u kola i odvezli prema Peratovici. Nastava je lijepo tekla. Disciplinirano smo slušali i pisali, a kad su počela propitivanja, već smo se nekako međusobno razlikovali. Neki su znali i odgovarali, a pojedini ili nisu naučili, ili nisu mogli naučiti. Počela su izostajanja. Neki su napustili internat, a time i Gimnaziju.

 

< Učim za šnajdera                                                                 Sadržaj                                                            Jutrenja i ferije >

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top