Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала вама који сте били са нама код Шаранове јаме, на Јадовну, у Теслином Смиљану и Медку 30. јуна 2018. Свједочили смо да нисмо заборавили.

‘Сада се спремамо за Божић један, а ускоро ћемо за други’

Датум објаве: субота, децембар 30, 2017
Објављено у Лика
Величина слова: A- A+

Спуштамо се са старе ријечке цесте у котлину која с ријеком Добром и жељезничком пругом дијели два брда по којима су разбацана 24 насеља. Пред подручном школом Николе Тесле у средишту парка је споменик палим борцима НОБ-а и жртвама фашизма, и баш тим ријечима то тако пише на ћириличној, али нетакнутој плочи.

Протојереј Јеленко Стојаковић Фото: Robert Fajt / CROPIX
Протојереј Јеленко Стојаковић Фото: Robert Fajt / CROPIX

Мало даље је биста Марка Вучковића, горанског првоборца, која није ишарана спрејем. У самом средишту су четири кафића, из једног гласно трешти партизанска корачница “По шумама и горама”, али се нитко од оно мало пјешака који силазе с нетом пристиглог воза из Ријеке на колодвор на којему пише “Моравице” на то не обазире.

Овдје чак није било ни рата, иако је сваки трећи становник Врбовског, чије су Моравице мјесни одбор – Србин, јер није било заинтересираних ни с једне стране. А били су наоружани, једнима је пушке подијелила ЈНА, а другима хрватска полиција. Они, међутим, села нису чували једни од других, већ од оних “са стране”. Сасвим погрешно би било закључити да је ово горанско мјесто у себи очувало Југославију, но да ови људи не знају мрзити једни друге по националном кључу и да се дубоко поштују, жива је истина.

Консензус о плочама

До 1919. године звале су се Коморске Моравице, до 1991. године Српске Моравице. Дале су прослављеног глумца Перу Квргића и брончану олимпијску Сњежану Пејчић, а историја памти да се тамо родио и Славко Кватерник, хрватски политичар и усташки крилник. Ако и постоји носталгија за прошлим временима, онда је то сјећање на 650 жељезничких радника који су прије 50 година радили на овом некад важном жељезничком чворишту, што је више него што је данас у мјесту становника. Прије 100 година имали су средњу Жељезничку школу, она се сада зове Жељезничко-техничка, а ове школске године није уписала ниједног жељезничара. У основној школи седамдесетих година било је 67 осмаша, а данас је 53 ђака у свих осам разреда, у првом разреду двоје или троје. Овдје је вјеројатно најмања стопа исељавања младих у земље Еуропске уније, јер се нема више тко исељавати. Изумирање Горског котара започело је давно прије него што се то догодило у остатку Хрватске.

– Град Врбовско има више од 35 посто представника српске националне мањине. Ми смо у потпуности имплементирали Закон о правима националних мањина у наш Статут. Договорили смо се с представницима Вијећа српске националне мањине да оне двојезичне плоче иду само тамо гдје су Срби у већини, а то су, уз Моравице, још Гомирје и Љубошина, те одређене улице. Сматрали смо једни и други да нема потребе таквим плочама покривати друга насеља, поготово она у којима Хрвати живе у стопостотној већини – прича нам градоначелник Дражен Муфић, који је до мандата дошао са својом независном листом.

Фото: Robert Fajt / CROPIX
Фото: Robert Fajt / CROPIX

Исти услови, исте могућности

Оба замјеника су му из редова српске националне мањине, Анђелка Мамула као представница с мањинске листе, те Боривоје Докмановић, као кандидат с градоначелникове независне листе.

– Људи овдје имају исте услове и исте могућности, а разлике не правимо ни у чему, најмање у националности. Дијелимо посљедице тешког живота. Овдје, срећом, није било рата, па смо се некако раније окренули послу и инвеститорима. Увијек има појединачних испада, али могу рећи да је ситуација поводом тог питања врло добра. Сарадња је видљива на сваком кораку, а највећи заједнички пројект је заправо наш прорачун који не искључује никога, финанцирамо бројна културна удружења, манифестације, програме. Дијелимо добро и лоше, а највећи нам је проблем то што нам села постају празна. Имамо 63 насеља на чак 270 квадратних километара, а у њима живи само 5000 људи. Бринути о бројним неразврстаним цестама, организацији одвоза смећа и другим комуналијама, прави је изазов – каже градоначелник Дражен Муфић.

За Новицу Вучинића, професора исрорије и географије, сликара и предсједника Српског културног друштва “Просвјета”, ријеч “суживот” је без везе, јер као да говори да мораш с неким живјети, а не што би хтио, што у Моравицама никако није случај.

– Нисмо ми измислили ништа ново, ми смо само наставили онако како су то радили прије нас. Када је све кренуло почетком деведесетих, ми смо видјели да не ваља, имали смо, додуше, сватко својих будала, које смо морали “ишамарати”. Погодиле су се добре генерације Хрвата и Срба које су се трудиле. Било је битно да никоме не падне глава, и у томе смо успјели. Није на локалној разини никада било проблема, на разини Града још мање, а сарадња са Жупанијом је изврсна. Но, тако није на националној разини. Ми се не бавимо политиком, али она нама итекако да. Ми се одупиремо, али како дође с врха, тако мора бити – каже проф. Вучинић.

Ови Горани нису се дијелили према националности, нити су се искључивали у поштивању обичаја.

– За благдане би се свештеници са жупљанима измјењивали, ишли би једни другима честитати. Ја водим црквени збор у православној цркви, а мој колега с посла, професор музичког, у католичкој. Српски ђаци похађају допунску наставу из српског језика и књижевности те похађају вјеронаук. Придруже им се често и католици и муслимани јер желе научити ћирилицу. На школске екскурзије дјеца која похађају вјеронаук заједнички су ишла у Трст, гдје смо посјетили православну и католичку цркву, па се са животом монаха упознавали у манастиру Крка те животом редовника у самостану Висовац. Код нас је то тако, влада заједништво. Проблема дакако има, као и у остатку Хрватске, јер изумиремо. Но, невоља нормалне људе може само зближити, а не раздвојити – закључује проф. Вучинић.

Жупник из Врбовског, патер Иван Андроић, духовни пастир двјестотињак католика у Моравицама, каже нам, никада Kаритасове пакете није дијелио ни према националном, ни према вјерском кључу, а протојереј-ставрофор Јеленко Стојановић за прославе Светога Саве дарове дијели и хрватској и муслиманској дјеци.  Он је босански Србин који се школовао у Београду, а већ 33 године службује у Моравицама. Филозофија којом се руководи не може бити једноставнија.

– Када је Бог створио првог човјека, видио је како није добро да је човјек сам, и даде му жену. Бог је одредио да је човјек биће заједнице, као што је и Бог биће заједнице. Сам тај почетак упућује нас једне на друге, ми кад некога волимо, требамо се за њега борити и требамо живјети једни с другима јер Господ каже: “Што учините једноме од најмање браће моје, мени сте учинили”. Хришћанство почива на томе, на љубави. Оно нас упућује на љубав према ближњима и Богу. То је суживот који морамо живјети, то је заједница, нема силе – каже протојереј Стојановић.

Он сматра да се суживот нарушава тамо гдје су се људи удаљили од духовних вриједности, више се “приземљили”, окренули материјалноме и себичности, што у Моравицама није случај.

– Овдје код нас живе православци, католици и муслимани, и нитко никога не тјера на суживот. Ми сви живимо заједно и сватко са својим проблемима. Можда је ово чак и јединствен примјер таквог суживота. У сваком сјемену има кукоља, није идилично, и Господин је имао 12 апостола, па га је један издао, али ипак је то на овом подручју остало некако неискварено – каже свештеник.

Оно што овдје угрожава живот су, слаже се и он, економски проблеми.

– Људи одлазе, ја сам у овој години имао 36 сахрана, а родило се само двоје дјеце. То је врло поражавајуће. То није само проблем Моравица, већ мислим да су исте бројке у цијелом Горском котару. О томе бригу морају повести градски, локални оци. Жеља је свакако да се млади људи задрже, па да Горски котар живи даље – поручује протојереј Јеленко.

Фото: Robert Fajt / CROPIX
Фото: Robert Fajt / CROPIX

Уразумите се, народи

Иако није значајнији од Ускрса, Божић је, наглашава, темељ свих празника.

– Када разговарам с дјецом, а често то буде и с католичким вјероучитељем, с радошћу га очекујемо, јер је он измирење Бога и човјека. Бог постаје човјек, да би човјек постао Бог, по благодати, не природи. Бог нас позива, не тражи ништа него да уживамо у радости. Зато је Божић темељ, сви му се радују и славе га, у породици, међу пријатељима, комшијама и мјестима, иако ми се чини да га посљедњих година краде комерцијализам, но доћи ће то једном све на своје.

Код сваког човјека постоје искушења, али овдје се због више фактора, народа, представника власти, свештенства – мир сачувао. Послије рата је овдје било лакше него тамо гдје није био мир. То је бисер који требамо чувати за будуће нараштаје – поручује овај православни свештеник, па користи прилику да Божић сретним зажели свима, поготово католицима који ће га прославити прије.

– Свима желим сретне божићне и новогодишње благдане, уз ријечи пророка Исаија: “Бог је с нама, уразумите се, народи”. Нека се уразуме народи, онда ће све бити добро. Мир Божји. Христос се роди – поручује протојереј-ставрофор Јеленко Стојановић.

Поподневни сати једнога петка нису најсретније вријеме за пропитивање међу грађанима у успаваном и напола исељеном горанском мјесташцу. Гласна глазба из споменутог кафића звучала је као позивница. Како смо се приближавали, ријечи су постајале све јасније и невјеројатније: “По шумама и горама”. Прије тога ударала је Тхомпсонова “Бојна Чавоглаве”, а послије нека комбинација екавице и хармонике. Улазимо с опрезом. За шанком су тројица, а само један од њих је сумњичав.

– Тко вас је послао? – пита.

– Сами смо дошли – кажемо, па објашњавамо којим поводом.

– Чекај, пусти дечке. Ја сам Србин, а њих двојица Хрвати. Рећи ћу ти све што те занима, само не пиши нам имена, јер сам власник кафића, па да немам проблема, не у Моравицама, него даље, каже нам газда.

Нема добра искуства, вјерујемо му кад из спремишта вади СТ (Слободни тједник) Маринка Божића из 1992. године, у којему су га оптужили да је антидржавни елемент и да је палио хрватску заставу.

Србин драговољац

– Замисли, а ја Србин – драговољац Домовинског рата, пријавио се у домобране у Огулину, прво одмах 1990. године, а онда сам постао први хрватски редарственик, школовао се у Пули, њих 369 Хрвата и ја, једини Србин. Постројавали нас Туђман, Шушак и Морић. Четири и пол године ратног стажа имам, но морао сам се повући због пријетњи мојој породици. Тада сам се запослио у ХЖ-у, и тамо радимо заједно нас тројица – каже нам суговорник.

Не воли политичаре без обзира којег националног предзнака били, нису му баш драги ни свештеници, али би зато руку у ватру ставио за обичног поштеног човјека. И сам је такав, присежу двојица крај њега.

– Имао сам проблема с плаћањем струје, и – тко ми је дао 1500 куна? Ево га, ту је – показује на њега један од Хрвата.

Онај други је сумњичав, али је, прича нам Србин, душа од човјека, а отац му у ХДЗ-у од 91.

Фото: Robert Fajt / CROPIX
Фото: Robert Fajt / CROPIX

– Генерални проблем је демографска ситуација. Још раде вртић, основна и средња школа. Када то затворе, тада ћемо изумријети. Што се осталога тиче, никада није било проблема, имамо ми овдје и муслимана и Рома и нема проблема. Ма, овдје не да нема проблема, него нико никада никоме није рекао једне ружне ријечи. Код мене у кафићу десет година је била музика, не да није било туче, него ни свађе.

Овдје се не закључавају врата куће ни бицикли. Нема крађа, нема криминала. Овдје се живи типично братство и јединство. Ма и боље од тога, ево сада се спремамо за Божић један, и сви ћемо пјевати Тхомпсона, за други ће свирати Баја Мали Книнџа, и сви ће га пјевати, и Хрвати и Срби. Код нас је то нормално. Реци ми једно мјесто на свијету у којем је тако нешто могуће. Као ово што смо неки дан имали, да Хрват на хармонику пјева Тхомпсона, а с њиме га пјевају и Срби – пита се наш домаћин.

Аутор: Маријо Пушић

Извор: jutarnji.hr


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top