Rusko oružje nam je neophodno!

Datum objave: subota, oktobar 31, 2015
Veličina slova: A- A+
Željko Cvijanović
Željko Cvijanović

Piše: Željko Cvijanović
1.
Nikad Aleksandar Vučić na neki put nije otišao praćen tolikom količinom isfolirane brige kao ove nedelje u Moskvu. Strane diplomate, lokalni novinari, ideolozi diletanti, čak i poneki saradnik, u horu su ga podsećali da je Rusija s one strane istorije, kanibalsko pleme sa krstarećim raketama. A on je nešto drugo, Evropejac i reformator koji će Rusima uvesti sankcije jer hoće u EU; on, koji je usvojio aksiom Latinke Perović i ovdašnje idiotske elite kako je odricanje od državnih i nacionalnih interesa uslov modernizacije zemlje; on, koji je, pisali su, u SNS upravo završio svoju Osmu sednicu, pokazujući koliko je „naš“, a ne „njihov“, „svetlosnim godinama udaljen, ne od svoje stranke, nego od Srbije“.
Računajući da je trenutak kritičan, da ceo svet zna da u ovoj generaciji zapadnih političara Srbija neće omirisati EU; da je za to ništa već počela da stenje pod teretima koji su joj nametnuti i da je za to isto ništa najgore tek očekuje, taj brižni svet je Vučiću zapravo pretio, a zabrinut bio za sebe, svoje briselske mantre, svoje lokalne pozicije i svoje univerzalne pare, koje su sve to pratile.
2.
I u Moskvi se dogodilo upravo ono od čega su strahovali: ništa posebno, posle čega ništa neće ostati isto. Vučić je ostao prozapadni državnik, koji to nije po izboru duha, već po najmanjem sadržiocu svojih birača i elita; Rusija nije Srbiji dala novu ponudu koja se ne može odbiti, već onu koja je na stolu gotovo deset godina, doduše uz mali dodatak da je povela glavnu reč na Bliskom istoku u momentu kad su mnogi shvatili da je Balkan mesto na kome se rešava hoće li i on sam i Evropa narednih godina postati Bliski istok. Nisu se mnogo promenile ni prilike, sve je to u svom barem desetogodišnjem kontinuitetu, samo što je sve došlo do kraja, do svojih rubnih drastičnih konsekvenci, kao stvar koja je započela glavoboljom, a završila giljotinom.
Ameri su, po svoj prilici, rešili da otvore balkansko žarište, i to se vidi po tome što polako destabilizuju sve – od Makedonije i Crne Gore do Bosne i Srbije – sve sem svojih albanskih i hrvatskih klijenata. Sličan je i model, raspakovan letos, kad je Viktorija Nuland, izvođačica majdanskih radova, u Skoplje donela ideju o formiranju prelazne vlade, kojoj će prethoditi ostavka Gruevskog. Potom slede vanredni izbori, na kojima neće biti jakog unutrašnjeg stabilizatora, što će ojačati faktore spoljnog uticaja. Sličan scenario kupila je zatim Crna Gora, gde nam je američko-britanski rad i sa vlašću i sa opozicijom pokazao da cilj „Balkanskog proleća“ nije puka smena vlasti, već kompletna destabilizacija regiona. Sjajnu ideju zatim je prihvatila i opozicija u RS, koja je, gle čuda, zahtevala od Dodika formiranje prelazne vlade i vanredne izbore. Naravno, isti zahtevi za nekoliko nedelja postaće aktuelni u Srbiji.
Novina u tim operacijama na srpskom prostoru jeste činjenica da je u izvođenju radova mobilisano manje osvedočenih pripadnika pete kolone i zapadnih agentura. Inicijativa je predata korisnim idiotima nacionalnog usmerenja kao potvrda prastare istine da srpske nacionaliste niko ne ume tako efikasno da upregne za svoje ciljeve kao Englezi. Uostalom, nije li previše srpskih zastava u Crnoj Gori razmahano i glava slupano da bi iz svega, kao centralni faktor, ojačan izašao Ranko Krivokapić, koji bi se, ako među Crnogorcima uopšte ima ustaša, mogao opisati baš tako.
3.
Elem, ono što se dogodilo u Moskvi nije delo Vučićevog političkog genija, već deo prilika i procesa koje smo mesecima odbijali da razumemo, opredeljeni isključivo svojim odnosom prema Vučiću, od koga nismo videli ni drvo ni šumu. Istina, iako su odluku donele prilike, Vučić je onaj ko će morati da je iznese i da joj pun politički smisao.
Šta se dakle desilo u Moskvi? Kad je Vučić prepoznao pravilnosti u događanjima u Makedoniji i Crnoj Gori, kad mu je postalo jasno da Albanci na Kosovu odbijaju da provedu Briselski sporazum, apsolutno povoljan za njih, i to ne po svojoj pameti, već po američkoj potrebi kompletne destabilizacije, kad je u Hrvatskoj (pro)nemačku ekipu na vlasti počela da smenjuje američka, na čelu sa Kolindom Grabar Kitarović, i kad su se Hrvati pohvalili da su dobili rakete koje imaju „doseg do Niša“ (ah, taj hrvatski merni sistem!) – šta je mogao da kaže Putinu? Da nije vreme? Da će zatražiti pomoć od Nemačke i Evrope, koje ne mogu da se nose ni sa svojim problemima, poput migrantskih, nego i njih izvoze na Balkan, bez obzira što su životno zainteresovane za balkanski mir, jer je to i njihov mir, danas više nego ikad?
Šta je Vučić mogao i trebao da uradi nego da bezbednost Srbije zaštiti ruskim oružjem, bez obzira što već vidim zapadne ambasadore koji ga uveravaju da će Hrvati raketama sa „dosegom do Niša“ zapravo rešavati probleme koje imaju oko migranata sa Orbanom, ili će ih ispaliti na Piranski zaliv. Naravno, o geopolitičkim implikacijama ruskog oružja u Srbiji ne treba posebno govoriti, osim da ono srpsko-ruske odnose diže na nivo koji nismo imali od Nikolaja Drugog.
Šta je drugo mogao nego da – drugo – Srbija, zajedno sa Rusijom, proširi svoja gasna spremišta i svoju energetsku bezbednost veže za ruski gas. Tako su u drugi plan pala sva rešenja koja su nudile SAD, uključujući i ono preko hrvatskog ostrva Krk. Geopolitička vrednost te odluke nije u tome što se Srbija između dve ponude opredelila za jednu, već u tome što su sve gasne ponude SAD, teško ostvarive i preskupe, više radile na tome da Srbi odustanu od ruskog gasa nego da im obezbede energiju. Treće, Vučić je bio izričit o tome da Srbija neće uvoditi sankcije Rusiji, da bi Medvedev, dva dana pošto se video s njim, rekao kako Evropska komisija pritiska Srbiju da raskine trgovinski sporazum sa Rusijom. Četvrto, Srbija će širiti svoju ekonomsku saradnju sa Rusijom, ovaj put manje brinući hoće li nekog u EU time naljutiti. Peto, Vučić je u Moskvi – ponavljam: u Moskvi – izgovorio da zna ko destabilizuje Balkan i potom nacrtao Amere iako ih nije imenovao. Šesto, takođe u Moskvi, prvi put otkad vlada, stavio je pod znak pitanja opredeljenje za EU, rekavši kako su se pred Srbijom otvorila „brojna i široka pitanja od suštinskog i strateškog značaja”. Šesto, dobar deo svog razgovora sa Putinom posvetio je albanskom rušenju Briselskog sporazuma i dobio podršku ruskog predsednika.
4.
Naravno, sad će se postaviti pitanje da li je Vučić blefirao Ruse, tražeći njihovo oružje bez stvarne namere da ga i uzme. Isključeno, Putina danas ne pokušava da blefira ni Obama. Osim toga, Srbi su u Moskvi morali da polože garancije upisane u kamenu, i ta stvar nije završena preko noći, već se na njoj radilo najmanje godinu dana. Koliko su Rusi ozbiljno shvatili taj posao, pokazuje i to što će operativni deo naoružavanja Srbije preuzeti jedan najjačih Putinovih ljudi Dmitrij Rogozin, uz ruskog predsednika i Vladimira Jakunjina, najveći zagovornik zaštite srpskih interesa u ruskom vođstvu, inače dosta blizak sa Vučićem.
Naravno, oštrog političkog zaokreta i otvaranja suvišnih frontova neće biti – Beograd će i dalje biti opredeljen ka EU, i dalje će se poštovati rđavi memorandum sa MMF, Ameri i Britanci i dalje će se nazivati našim dragim prijateljima. Ali drugačije i ne treba da bude: Srbija je u Moskvi zagrizla zalogaj veoma blizu njenih krajnjih mogućnosti, i biće najvažnije da ga dobro sažvaće i proguta.
5.
Mnogo važnije pitanje je hoće li Srbija imati snage da tu stvar dovede do kraja. Ameri i Britanci nastaviće sa destabilizacijom Balkana, utoliko pre što se radi o poslu u kome i dalje nema boljih na svetu. Elem, krenuće pritisci, dići će se lokalne zapadne agenture, upregnuti sav medijski ološ, mobilisati svi raspoloživi korisni idioti, obaveštajne i psihološke operacije postaće deo srpske svakodnevice. Naravno, nije isključena ni upotreba klasičnog terorizma.
Da bi se oduprla tome, Srbija će iznutra morati da se menja. Da bi se odbranila, biće joj neophodna neka vrsta nacionalne i građanske mobilizacije, a toga opet neće biti bez postepenog stvaranja jednog drugačijeg kulturnog modela i državne ideje, koji bi bili u stanju da podupru odbranu zemlje, bez sklizavanja u jeftini folklorni ura-patriotizam i agresivnost. To, naravno, nije posao ni za jednog čoveka ni za jednu stranku, već za mnogo šire društveno kretanje.
6.
Pošto je prihvatio rusko oružje i stavio prst u oko Amerima i Britancima, Vučić se u osnovi našao u situaciji svakog od svojih prethodnika na vlasti od 2000. godine. Jer svaki od njih započinjao je mandat sa jasnom podrškom zapadnih sila i svaki je vladavinu završavao posle sukoba s njima. Taj sukob neće izbeći ni Vučić, s tim što valja imati u vidu dve značajne razlike u odnosu na prethodnike. Prvo, svaki sledeći posle Zorana Đinđića u svoj sukob sa zapadnim silama, osim sudbine svoje vlade, unosio je više sudbinu zemlje u stepenu u kome su se trošili njeni resursi i trpila. Vučić u svoj sukob sudbinu zemlje unosi više od svih svojih prethodnika, i zato rusko oružje nije nikakav zaokret, već logičan sled događanja u jednoj zemlji koja se našla na ivici i, bez ikakve svoje krivice, veoma blizu novog sukoba. Zato je sa pozicije Srbije izlišno pitanje da li je ovo najbolji ili poslednji trenutak za otpor. Boljeg sigurno neće biti, a možda ni „poslednjijeg“.
Sa samim Vučićem, međutim, stvar je malo drugačija, i to je druga bitna razlika u odnosu na njegove prethodnike. Naime, nijedan od njih nije birao trenutak sukoba sa strancima, već oni, i zato su redovno birali trenutak kad je njihov protivnik najslabiji. Vučić je prvi koji ima priliku da pruži otpor kad je najjači. Za tako nešto biće mu potrebno da još jednom razmisli o vanrednim izborima, na kojima će legitimisati svoju poziciju, ojačati tim i jedan politički stav konvertovati u društveno kretanje. Utoliko pre što ga već s početka sledeće godine čeka raspakivanje svega – od Srpske i Vojvodine, do novog raspakivanja Kosova, pa i ostatka Srbije.
Jer pristanak na rusko oružje mnoge stvari o kojima se juče nije smelo misliti danas čini ne samo mogućim već i neophodnim. U tome i jeste najvaća snaga tog oružja, možda i veća od njegove ubojitosti. Zgusnulo se nad Srbijom.

 

Izvor: Intermagazin

 

Vezane vijesti:

Srbija nema para da kupi rusko oružje

Željko Cvijanović: Hrvati i mi Srbi

Željko Cvijanović: Posle šetnje zahvalnosti ili četiri slike i jedan zaključak

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top