Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

Ratko Dmitrović prvi put žestoko, bez kočnica, o Teofilu Pančiću!

Datum objave: subota, oktobar 22, 2016
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Ratko Dmitrović - Teofil Pančić

Napalo me ono što se u javnosti pojavljuje kao Teofil Pančić. Nikada se do sada nisam bavio tom jedinstvenom fizičkom i mentalnom pojavom. Zbog gađenja. Pisati o Pančiću zahteva napor, kao da pišeš o prelivanju septičke jame. A i kome je do Teofila Pančića? Ne bih ni sada da me to brdo mesa, u nekakvom sočinjeniju objavljenom na jednom opskurnom antisrpskom vojvođanskom sajtu, nije uzelo u usta braneći Hrvate.

Možeš Pančiću da radiš šta ti je volja, sve će da proguta, osim kritike na račun Hrvata. To mu je gore nego preskakanje obroka. Pre bi se odrekao glave u škembetu i četrdeset ćevapa nego reakcije na kritiku Hrvata i hrvatske države. Radi toga me i napalo. Brani Teofil Hrvate i Krležu od Dmitrovića. Hrvatima se bavim u meri koliko se oni, njihova država, bave Srbima. A bave se dugo i krvavo. Tu sam u debeloj disproporciji, naravno, ali se trudim. Od Krleže mi je važnije ovojesenje lišće sa platana kod Miloševog konaka. To nije vrednosni sud o Kreži, skidam kapu pred njegovom erudicijom i obimnim delom. Talenat, literarni, je nešto drugo, toga kod Krleže nije bilo i zato je isti iz dna duše mrzeo Andrića a Teofil mrzi sve koji ne vole Krležu.

Pančić je u Beograd došao 1991 godine. Iz Zagreba. Tamo je radio kao ulični trgovac, povremeno i na Željezničkom kolodvoru, prodavao je novine, knjige, stripove, upaljače. Onda se uplašio obnovljene ustaške države i pobegao u Srbiju. Ovde je, đavo zna kako, počeo da piše za Vreme. I tu ispoljava neki oblik Stokholmskog sindroma, dopisna varijanta; počinje da iskazuje simpatije prema onima zbog kojih je pobegao iz Hrvatske. Kako onda, tako danas. Mene pokušava da devalvira tvrdnjom da sam bio dopisnik beogradske Politike iz Siska. Tačno, bio sam, malo li je i to, ali Teofilo ne kaže da sam sa tog mesta otišao za dopisnika Politike iz Zagreba, odnosno, da je On nekoliko godina po zagrebačkim ulicama prodavao Politiku i NIN, u kojima behu i zagrebački tekstovi Ratka Dmitrovića. Malo, pizdunsko retuširanje biografije. Kompleksi su teško izlečivi.

U sistemu srušenih vrednosti, preporučen kao dobrano sumanuti borac protiv Miloševića i srpskog nacionalizma, Pančić uspeva da se etablira u sekti poraženih na Osmoj sednici. O svemu je To spremno da piše; o nacionalnim temama, knjigama, izložbama, predstavama, filmu, muzici, sociologiji, smrdljivim nogama..Pročitao sam nekoliko njegovih “kritika” nekih romana, zbirki pripovedaka. I šta je iz toga moglo da se zaključi? Više Mara zna o krivom kurcu nego Pančić o književnosti. Političko određenje autora , antisrpstvo se podrazumeva, po Pančiću je osnovni parametar za procenu i ocenu književnog dela. On drugo i ne ume da proceni. Tragično netalentovan, a svestan tog nedostatka, duboko ogorčen na sve koji ne misle kao on, pokazuje spremnost da suprotno, drugačije mišljenje prelije svim poganima koje u njemu žive.

Ništa Pančić ne zna ni o filmu, a piše o filmu, ni o pozorištu, a piše o pozorištu. Poeziju da ne spominjem a i o njoj piše. Pančić je univerzalna neznalica, predstavnik one vrste kursadžija svesnih da je količina zarađene hrane u direktnoj srazmeri sa količinom donetog đubreta. Više je srpskoj kulturi-kako god tumačili ovaj pojam- doprinela Mica Trofrtaljka nego Teofil Pančić, jer kič sam po sebi ima određeno mesto, čak vrednost, u društvenom diskursu. Ovo što decenijama radi Teofil Pančić, ne vredi pola pizde hladne vode.

Neostvaren pisac, prazan duhom, krcat krastavim frustracijama, sveden na osnovne fiziološke potrebe za koje mu treba sve više novca, Teofil ljubi svako dupe iz kojeg može da kane neki dinar, kuna, marka, evro. Otuda njegovo prisustvo na mestima (listovi, sajtovi, paneli) gde se orgazmira nad srpskim žrtvama, gde se srpska krivica ispija češće od vode a čedna nevinost drugih uzima čvršće od religijskih postavki.

Pančić Teofil je primer duboke, guste mržnje prema Srbima. Njemu je “dobar Srbin” samo onaj Srbin koji je spreman da uvek, na bilo kom mestu, bez ostatka priča o srpskim zločinima, opštoj krivici, genocidnosti Srba…istovremeno vodeći računa da drugu stranu, antisrpsku, amnestira za sve i za sva vremena. Pančiću je nepripadanje srpstvu dovoljno za hvalu. Gde su Srbi žrtve, tu Pančića nema. On stanuje tamo gde se o stradanjima Srba ćuti.

Kako godine prolaze, a uvećava se količina sirovog mesa podvedenog pod ime Teofil Pančić, male sive ćelije unutar lobanje na vrhu tog brda odumiru i Teofilo se pretvara u kotrljajuću masu mozgovnog, jezičkog, logičkog besmisla. Skromnog znanja, koje prikriva galamom i parafraziranjem delića iz knjiga na koje je nabasao i trenutno ih čita, upotrebom stranih reči čije pravo značenje često ne zna, Pančić sve više podseća na Žiku Obretkovića.

Slutim da će ovaj tragikomičan slučaj u srpskoj javnosti okončati Pančićevom kritikom Obretkovićeve poeme: “Oj devojko u zelenoj travi, javi se iz zelene trave”.

Izvor: Intermagazin

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

8 komentara za Ratko Dmitrović prvi put žestoko, bez kočnica, o Teofilu Pančiću!

  1. Rodoljub Kosovac je napisao:

    Za Teofila je u pravu, ali na žalost, i Dmitrović je popu Lažanjskog UČKićev saučesnik.

  2. Zoran Ivanović je napisao:

    Svaka Vam je na mjestu g.Dmitroviću .

  3. Slobodan Radmanović je napisao:

    Moje mišljenje o Teofilu Pančiću bilo je oskudno do ovog sjajnog opisa ličnosti i dela Te masnokose, neuredne, štrokave i nadmene osobe. Vređao me je svojom čvarkovitom pojavom pa sam često pozivao upomoć daljinski upravljač od TV. Razume se da nisam čitao njegova škrabanja jer sam se plašio da ne umastim oči. Sada sam zahvalan Dmitroviću što me je uverio da nisam ništa propustio. Kompleks svog nakaznog bića preneo je na ono što radi. Sve je masno prljavo i neugodno miriše. U svakom alučaju mislim da je gospodin Ratko Dmitrović na vreme, možda i kasno, učinio naj iše za Teofila. Koliko god istina pekla i bolela, ukazivanjem na realnost, otvorena su vrata gnjidi da krene drugim putem. Teofile uzmi ogledalo i priznaj koga vidiš. Ako vidiš ono sto je video Ratko ili bar šta sam video ja, ima šanse.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top