Preživeo likvidaciju u Jasenovcu maja 1945.

Datum objave: petak, novembar 30, 2018
Veličina slova: A- A+

Pokolj četnika iz uže pratnje vojvode Pavla Đurišića preživio je Mane-Manojlo Veković, rodom od Mojkovca.

Mane je uspio da dođe kod četnika kolašinske brigade i da opiše svoju tragediju i tragediju ostalih četnika koji su spaljeni u krematorijumu koncem aprila mjeseca 1945. godine.

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 4. februara  2018. godine.

„Kada su hrvatske ustaše spalile vojvodu Pavla Đurišića sa ostalih 32 četnika i intelektualaca iz Crne Gore, tada su doveli i 20 četnika iz Pavlove uže pratnje da i njih bace žive u krematorijum. Ustaše su prvo povezali sve četnike sa rukama na leđima i tako ih privodili krematorijumu koji je bio u podrumu zgrade. Sjećam se da sam izbrojio 10 stepenica kada sam se popeo na prvi sprat zgrade i da sam iza toga ušao u jednu veliku prostoriju. Na sredini ove prostorije bila je velika gvozdena ploča, oko 3 metra dužine i oko 2 metra širine. Ova ploča na dve suprotne strane bila je vezana čeličnim konopima koji su se namotavali preko dva gvozdena točka koje su okretali po dva ustaška vojnika.

Ustaše su uveli u zgradu grupu od 6 četnika. Bio sam u ovoj grupi peti u redu. Kada smo ušli na prvi sprat ove zgrade i ušli u dvoranu gde je bio krematorijum, ustaški vojnici su povukli na jednu stranu veliku gvozdenu ploču i tako otvorili vrata od podruma gde je gorela velika vatra, čula se velika buka, od gasova ili nafte koji su goreli pod velikim pritiskom, u isti mah kroz otvor u patosu iz podruma je udarila velika vrućina. Ustaše su tada bacili u vatru kroz ovaj otvor prva dva četnika, treći se četnik odupirao i borio onako svezan sa svom svojom snagom da ga ne bace živa u vatru, tada priskočiše sa strane nekoliko ustaša i survaše ga živa u krematorijum. Četvrti četnik bio se odvezao ali je držao svoje ruke na leđima kao da je svezan. Kada je ovaj četnik prišao otvoru krematorijuma iznenada je zgrabio svojim rukama dva ustaška vojnika koji su njega privodili prema otvoru krematorijuma i ovaj je četnik tada sa sobom srušio u vatru krematorijuma oba ova ustaška vojnika. Kada je ovaj četnik padao sa ustašama u vatru, kliknuo je dubokim glasom crnogorskog gorštaka „Glava za Glavu“.

Kod ustaša tada je nastala velika pometnja, jedni su pokušavali da izvade iz krematorijuma ustaše, dok su drugi ustaše vratili ostale četnike u dvorište. Čuo sam da je četnik srušio sa sobom u krematorijum ustaše Gutića i Omeragića.

Iza toga je nastalo pucanje po logoru. Veliki broj Srba, zatvorenika, bio je navalio na vrata logora da bježi iz logora. Četnici su se tada iz dvorišta razbježali sa nekim Srbima i sakrili se u porušene zgrade logora.

Sutradan posle ove pucnjave i bježanja nekih Srba iz Logora, došla je jugoslovenska komunistička vojska i preuzela logor Jasenovac. Oko 30 ustaša sa dva ustaška visoka oficira sačekali su komuniste i predali im logor. Komunističkom vojskom je komandovao general Nenezić rodom iz Crne Gore.

Ustaše i komunisti su tada našli u porušenim zgradama 15 iznemoglih četnika vojvode Pavla Đurišića. General Nenezić je tada naredio da sve ove četnike povežu i da ih poubijaju. Vojnici jugoslovenske komunističke vojske tada su privodili četnike sve jednog po jednog, svezanog sa rukama na leđima, a jedan ih je ustaša ubijao sjekirom u glavu.

Kako sam bio zadnji u ovome redu rekoh jednom ustaši koji me je držao za svezane ruke: „Nemoj me ubiti Dina ti tvoga.“ Ustaša zapita da li sam musliman, ja odgovorih da jesam. Ovaj ustaša tada pođe kod ustaškog visokog oficira, kojega su tada ustaše zvali „Drug Bojnik“ i saopšti mu da se među četnicima nalazi i jedan musliman. Ustaški bojnik tada dođe kod mene i zapita me da mu rečem, nešto iz muslimanske religije. Kao dijete išao sam u školu u Bijelom Polju i živio blizu džamije i slušao svaki dan kako islamski odža zavija.

Tada odgovorih ustaškom bojnilu, „Besmelah, Rahman al rahil…“ Ustaški bojnik tada pođe kod generala Nenezića koji je sa nekoliko komunističkih oficira pratio ova ubijanja. Ustaški bojnik tada reče generalu Neneziću, da je religiozan čovjek i da tvrdo vjeruje u Alaha. Tada ustaški bojnik dodade: „Dozvolite mi, druže generale, da ovoga zadnjeg utopim u rijeku Savu da rijeka Sava očisti moje grijehe i da moja duša izađe čista ispred Alaha.

Bajazit je nakon boja na Kosovu polju osjekao glavu srpskom knezu Lazaru i tada je bacio Lazarevu glavu u jedan bunar i tako, voda je ovoga bunara očistila Bajazitovu dušu i Bajazitova duša izašla je čista ispred Alaha. Tada general Nenezić reče ovome ustaškom bojniku i velikom savezniku komunista Jugoslavije: „Možeš ga ubiti sjekirom, klati oštrom kamom, daviti rukama, goreti u vatri ili utopiti u rijeku, ali znaj jedno da se sve direktive druga Tita moraju izvršiti, drug je Tito naredio da se svi četnici poubijaju, ne samo četnici već da se poubijaju i svi sinovi četničkih oficira, sinovi četničkih trgovaca i sinovi četničkih učitelja.“

Kada je došao red da ustaša ubije sjekirom u glavu mene, ustaški bojnik tada reče da je ovoga zadnjega njemu poklonio general, drug Nenezić da ga bojnik utopi u rijeku Savu. Ustaški bojnik tada sa još dva ustaška vojnika odvedu me blizu obale rijeke Save gde me odvezaše i tada sva tri ustaše zavikaše u isti mah „Beži glavom bez obzira, Alah je moćan i veliki on će te čuvati i spasiti.“ Tada i ja nekoliko puta zavikah „Alah je veliki“ i iza toga stadoh bježati pored rijeke Save prema zapadu.

Uspio sam da prođem kroz ustaški front kod Banove Jaruge i nakon bježanja oko 12 sati odlučih da svratim u jedno selo. Odabrah jednu ponajveću kuću i zakucah na vrata, vrata otvori jedna žena a iza nje su stajala dva Slavonca. Rekoh im tada da sam rodom iz Crne Gore i da sam pobjegao iz logora Jasenovca. „Ako vjerujete u Boga i u pravdu, pomozite mi da nekako dođem do crnogorskih četnika.“ Nakon kratkog dogovora ova me žena uvede u štalu iza kuće i donese mi dosta hrane i jedno staro civilno odijelo; muž ove žene iza toga dođe sa dvokolicom i konjem i doveze me na železničku stanicu Kutina gde se pozdravi sa mnom i poželi mi svaku sreću. Tada skočih na jedan teretni voz i uputih se prema Zagrebu. Na prolazu kroz Dugo Selo primijetio sam četničku kolonu koja je išla prema zapadu. Skočih sa voza i doznadoh da su ovo četnici iz Kolašinske brigade. Tada sam ispričao svojim žalosnim slušaocima o svojoj odiseji i tragediji Vojvode Pavla Đurišića i ostalih četnika koji su na divljački način izgubili svoje živote u hrvatskom logoru Jasenovcu.“

Mane se nikako nije mogao sjetiti imena četnika koji je povukao i sa sobom srušio dva ustaška vojnika te su pali u vatru i tako sva tri zajedno izgoreli u krematorijumu. Mane se čudio da se nijedan čovek iz kolašinske brigade nije mogao setiti imena ovog mitraljesca iz Pavlove pratnje iako je bilo samo 10 ovih nosilaca mitraljesca. Mane je samo znao da je ovaj četnik bio Vasojević i da je bio rodom od Andrijevice.

Mane je kasnije ubijen u Kočevju sa ostalih 5.000 četnika.

B. M. Zečević

GLASNIK »NjEGOŠ«, SVESKA ŠEZDESET SEDMA, JUNI 1992. (NjUJORK)

Priredio: Nikola Milovančev

Izvor: SRPSKA ISTORIJA

Vezane vijesti:

Nikola Milovančev: Srpski književnici Dalmacije postradali …

Nikola Milovančev: Za Sajmište kriv Pavelić, a ne Nedić …

Nikola Milovančev: O Srbima i pravoslavnoj veri na …


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top