Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Правде и неправде, послијератна раскусуравања

Датум објаве: петак, јун 4, 2010
Величина слова: A- A+

Једног таквог викенда сазнао сам да је пред парком о бандеру објешен Лујо Стахуљак, један од одговорних за хапшење Срба 26. и 27. априла 1941. године и за њихову смрт на Јадовну. Вјећање је било јавно, а кад је столица била макнута, Вено Цабрња га је заљуљао као љуљачку на штрику. Мама ми прича да је у Озну дотјеран Вилим Голштајн (Готтстеин), гестаповац, Јерин син, и да су је звали на свједочење. Рекла је да не зна за ништа лоше да је учинио. Он је био преводилац у команди чете гестаповаца и не зна камо је послије отишао. Подсјетили су је да он није 26. априла 1941. године упозорио своје комшије да усташе хапсе Србе. Он је те вечери ишао од Цаплове куће гдје му је била дјевојка Анћика. Па, он је то сам касније рекао, а, ето, требао је рећи комшијама. Дозволили су мами да га посјети у подруму Озне. Кад је ушла у ту просторију, он је прао ноге. Кад ју је угледао, почео је да плаче. „Тето Евице, једино ме ви можете спасити, вама вјерују“, рекао је. „Ниси ти, Вилиме, овдје зато што ја знам да ништа лоше нашем свијету ниси учинио. За даље ја не знам“, рекла му је мама. Истог дана обавијестила је Јеру и Фану да је Вилим жив.

Исто тако сам сазнао да је убијен чича Лука Врзић. Убијен је у своме дворишту на прагу штале. Догађај је унио немир међу Србе, јер се радило о старијем човјеку, узорном домаћину и угледном грађанину. Говоркало се да је он политички припадао „борбашима“, да није хтио у Партију и да је то политичко убиство. Нитко се о томе није усудио јавно распитивати и расправљати, па је све брзо утишано, али не и заборављено. Убише Врзића, као оне наше 1942. године, на прагу, и никоме ништа. Тридесетак година касније један од тадашњих чланова Озне испричао ми је да за то убиство није ни Озна знала. Пошто је то и њих збунило, почели су водити истрагу, а онда је из Комитета Партије саопћено да се у то не мијешају. Како наређено, тако поступљено. Остаде тајна до данас. Будући да се разговор водио о таквим садржајима, било је разних питања и одговора, а неки случајеви су искрсавали сами. За Матака ми рече да је у мукама, са смрдљивим ранама на рањеним ногама данима лежао у подруму предстојниковог стана, док вишедневна истрага није завршена и одлука о погубљењу донесена. Прича о убиству Луке Пејашиновића такођер је нешто другачија. Говорило се да је свезаним рукама у ланцима ударио пратиоца на путу у суд и покушао побјећи, па га је овај убио. Један од сталних спроводника је огребан по лицу, што је требало бити као доказ ударца, а Пејашиновић је убијен у дворишту предстојниковог стана, са леђа, као у покушају бијега.

Тих година, или касније, из другог уваженог извора сазнао сам да је једна ухапшена жена, да ли партизанка или сурадница партизана, располагала са много података о партизанским сурадницима. Била је затворена у предстојниковом стану. То је сазнао и домобрански официр који је сурађивао са партизанима. Оцијенио је да постоји ризик за организацију и тражио да је доведу њему на испитивање. На испитивању ју је убио из свог пиштоља. Разлог – она га је напала. Њено потомство је послије рата добило сва признања, помоћ у школовању и животу.

У вријеме мог боравка у Дарувару на смрт је био осуђен и Перо Сивјановић, грубишнопољски жупник. Сахрањен је на гробљу. Нас неколико сазнали смо за гроб и, међу осталима, тркнуо сам му са гроба некакву кутију од конзерве са цвијећем. Можда би требао Бог да ми опрости то дјело, али то је било једино што сам му могао учинити за оно зло што нам га је он донио 26. и 27. априла 1941. године. Свјесно сам то учинио, у бијесу и јаду свог непунољетства, њему, монструму који се у људској сподоби крио под узусима еванђеоског милосрђа и мантије католичког свећеника. Кад сам то првом приликом испричао мами, само је рекла: „Враг с њим. Нека га тамо гдје је“.

Она ми се жали како сва домаћинства плаћају порез по катастру. „Једнако плаћају те осакаћене српске породице, које су у рату изгубиле и по два-три члана породице (а редовно, свака и главу породице па је остала само нејач), као и чешка, мађарска и хрватска домаћинства, којима у рату није ни штрањга пофалила. За разлику од њих, ми смо два пута опљачкани и два пута се опорављали. Опоравак и сада траје. Разрезан је и кулук за изградњу пруге према Бастајима. Они одрађују форингама, а јадне Српкиње и дјеца одрађују лопатама и тачкама. Кулучимо и Јованка и ја. Исто је и са откупом вишка. Већ двије године ми очисте готово сав таван. А ђе је месо и маст? Откуда? Стари Миле Амиџић супроставио се, није им дао у амбар, па му је Мартин Смолчић упро летву од плота у бркове и уста. Раскрварио га. Још гори је некакав Озрен који иде уз вршалицу и код сваке куће записује колико је тко извршио жита. Ми га, јадне, молимо да пропусти коју врећу, али он ни да чује. Само пућка ону своју лулу“, прича ми мама.

У интернату и гимназији активан сам као скојевац. Четврти разред и малу матуру положио сам са врло добрим успјехом. На радну акцију омладине Југославије, пругу Шамац–Сарајево, отишао сам као командир даруварске чете. Радили смо близу нове жељезничке станице Сарајево. Ту су нам нудили конкурсе за војне официрске школе. Пријавио сам се за Санитетску официрску школу у Београду. Школа је почела првог септембра 1947. године у баракама недалеко Партизановог новог стадиона. Послије резолуције Информбироа, преселили су школу у Шент Вид код Љубљане. Кад сам долазио на ферије, тета Ана Попара молила ме да наговорим њезиног Предрага, Баћу, да иде са мном у Академију. Жали се да је напустио Препарандију (учитељску школу) и само „јури лопту“ са млађом браћом Јовом и Ранком. Баћо за школу ни да чује.

 

< Почиње гимназија                                                         Садржај                                                     Период између два рата >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top