Povodom Devetog maja 1945. – Slika epohe iskrivljena „količinom istorije“

Kako se srpski narod odnosi(o) prema danu konačne pobede nad fašizmom i otkuda protivrečja u tumačenju tog istorijskog datuma?

Devetog maja 1945. godine, potpisivanjem akta o bezuslovnoj kapitulaciji nacističke Nemačke, okončan je Drugi svetski rat u Evropi. Tim činom ozvaničena je pobeda nad fašizmom i nacizmom i zaključeno jedno od najtragičnijih poglavlja u istoriji evropskog kontinenta. Utihnula je artiljerijska vatra, prestala su bombardovanja, raspušteni su logori, otpočelo je suočavanje sa posledicama sukoba koji je podelio svet, zahvatio 61 državu, rasprostro se na četiri kontinenta, izložio stradanju preko 1,3 milijarde stanovnika planete Zemlje, pod oružje stavio skoro 110 miliona vojnika, oduzeo preko 50 miliona ljudskih života, učinio trajnim invalidima oko 35 miliona ljudi, ostavio nesagledive posledice. Među narodima koji su u Drugom svetskom ratu najviše stradali od nacizma i fašizma bio je i srpski narod.

REVIDIRANjE SLIKE RATA

Devetog maja 1945. otpočeo je život ispunjen svakodnevnim suočavanjem sa posledicama rata. Antifašistička koalicija nije nadživela kapitulaciju Nemačke. Nagrižena brojnim protivurečnostima, sukobima interesa, uzajamnim sumnjičenjima, ideološkim i sistemskim razlikama, ona je ubrzano počela da se raspada. Kraj rata nije značio da se svet našao na pragu „čvrstog mira“. Podele uticaja, pitanja granica, politika interesnih sfera, različita viđenja uređenja posleratnog sveta i shvatanja demokratije bili su deo nasleđa koje je rat ostavio čovečanstvu. Deo zajedničkog nasleđa bio je i Deveti maj, dan kada je šest godina dugi rat okončan.

U vremenu u kojem je izbačena krilatica o „gvozdenoj zavesi“, tumačenja tog datuma velike simbolike i njegovo obeležavanje bili su različiti, u skladu sa političkim i ideološkim uverenjima dojučerašnjih saveznika, a zatim ljutih protivnika u Hladnom ratu. Za jedne je, počev od 1945. pa do danas, to bio i ostao Dan pobede nad fašizmom i sećanja na žrtve rata i oslobodilačku misiju boraca Crvene armije, koji su presudno doprineli da se nad Berlinom 9. maja 1945. godine zavijori zastava slobode. Za druge je, opet, počev od 1951, Deveti maj kao dan započinjanja evropskih integracija i prevladavanja podela na pobednike i poražene u Drugom svetskom ratu dobio i dodatnu simboliku – postao je simbol rađanja nove Evrope i označen Danom Evrope. Antifašizam, shvaćen kao duboko ljudsko opredeljenje za život u slobodi i miru, a protiv svega što su simbolizovali nacizam i fašizam, bio je „uzidan“ u temelje poretka uspostavljenog na kraju Drugog svetskog rata. Sa protokom vremena i jačanjem hladnoratovskih sučeljavanja, politički pragmatizam Istoka i Zapada i oprečna ideološka uverenja delom su revidirala sliku rata kao i značenje, tumačenje i obeležavanje datuma njegovog završetka.

KOBNE PODELE

Kako se srpski narod odnosio prema danu konačne pobede nad fašizmom? Rat koji je istovremeno bio narodnooslobodilački, antifašistički i građanski za sobom je ostavio velike žrtve pred kojima se trebalo pokloniti, ali i dodatno zaoštrio sve vidove podela koje su postojale unutar srpskog naroda u predvečerje njegovog izbijanja. Tokom rata izvršena je revolucionarna smena vlasti, što je za posledicu imalo uspostavljanje sasvim novog društvenog, političkog i ekonomskog sistema. Monarhistički pokret srpskog građanstva smatran je osnovnim protivnikom revolucije i kao takav likvidiran je u jesen 1944. na tlu Srbije. Eliminisan je propagandni uticaj srpske političke emigracije i obesmišljena suština britanske politike koja je Srbiju predstavljala kao uporište antikomunizma. Pogubne posledice ostavio je izvršeni genocid nad srpskim narodom i partijska tendencija da se u ime zajedničke budućnosti jugoslovenskih naroda o njemu ćuti. Svemoć KPJ se osećala na svakom koraku. Njen uticaj na pravce društvenog razvoja bio je apsolutan. Država je u sve većoj meri postajala partijska i jednopartijska. Personalna sraslost državnih i partijskih organa najdirektnije je uticala da državna tela predstavljaju izvršioce partijskih direktiva. Ideologija je postala najviši kriterijum vrednosti. Nekadašnje vrednosti građanskog društva potisnute su normama ponašanja i obrascima koje je nametao revolucionarni subjekt. Podele na pobednike i pobeđene, partizane i četnike, patriote i kvislinge, antifašiste i kolaboracioniste, republikance i monarhiste, ateiste i vernike, internacionaliste i nacionaliste žilavo su opstajale i najdirektnije određivale odnos prema prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Pokret koji je iz narodnooslobodilačkog i građanskog rata izašao kao pobednik smatrao je da „istoriju pravi u hodu“ i da samo on ima pravo da je tumači. U mitologizovanoj slici rata postojao je samo komunistički pokret, njegova borba, njegove žrtve, njegove pobede. Negativno u jugoslovenskom iskustvu je nekritički potiskivano i brisano. Podjednako kao 27. mart, Šestoaprilski rat ili Dan ustanka, tako je i Dan pobede nad fašizmom, nezavisno od toga što je srpski narod imao dva antifašistička pokreta, dobio svoje isključivo ideološko tumačenje i postao „vlasništvo“ samo jedne od strana sukobljenih u ratu.

IDEOLOŠKA BOJA

Posle 1945. godine jugoslovenski komunisti nisu imali dilemu kojoj se strani u započetom Hladnom ratu treba prikloniti. Procenjivali su da „reakcija“ teži da ojača svoje pozicije, izoluje i oslabi pozicije „naprednih, revolucionarnih, demokratskih zemalja“, povede „krstaški rat“ protiv komunizma i u njemu angažuje nekadašnje fašiste, izvrši reviziju istoriografske slike rata, amnestira vinovnike rata i njihova nedela. U takvim okolnostima iskustvo koje je imao sa nacizmom i fašizmom i ideološka bliskost sa Sovjetskim Savezom najdirektnije su opredelili jugoslovenski državni i partijski vrh da se dosledno zalaže za vojno, političko, ekonomsko, duhovno „razoružanje“ poraženog nacizma i fašizma. Otuda je i obeležavanje Dana pobede u prvim posleratnim godinama imalo izrazitu političku i ideološku boju. Budući istomišljenici sovjetskog rukovodstva, jugoslovenski komunisti su sve do 1948. godine, podjednako kao i Sovjeti, obeležavali Deveti maj. Posle sukoba sa Informbiroom afirmisana je činjenica da je Jugoslovenska revolucija izvedena u „strateškom okruženju“ i uz isključivi oslon na sopstvene snage, a rat u Jugoslaviji trajao je „jednu nedelju duže“. Tako je 9. maju kao Danu pobede priključen i 15. maj 1945. Uporedno obeležavanje dva datuma, uz navođenje istih simbola i atributa, bilo je u funkciji isticanja posebnosti Jugoslovenske revolucije, ukazivanja na vojni značaj NOP-a, težinu borbi vođenih na jugoslovenskom ratištu i oslobođenja izvojevanog sopstvenim snagama.

PROMENA ISTORIOGRAFSKE SLIKE

Tokom vremena, istraživanja istoričara, čiji je cilj bio da se prošlost sazna, razume i saopšti, presudno su doprinela bogaćenju naučnih znanja o epohi završenoj i na jugoslovenskom prostoru 9. maja 1945. godine. O „zapaljivim temama“ prošlosti počelo se raspravljati bez političkih strasti, ideoloških tvrdnji, stereotipa i predubeđenja, a na osnovu nespornih istorijskih činjenica i pouzdanih naučnih istraživanja. Stručna preciznost počela je da odnosi prevagu nad relativizacijama pojava, kritička analiza se suprotstavljala unapred stvorenim ideološkim ubeđenjima, nova istraživanja pratilo je temeljno preispitivanje i „novo čitanje“ već istraženog i napisanog. Naučna istoriografija počela je da potiskuje ukorenjene ideološke mitove koji su srpskom društvu decenijama uskraćivali mogućnost racionalnog sagledavanja prošlosti i tako mu, posredno, ukidali budućnost.

Trojaki slom jugoslovenske države (slom društvenopolitičkog sistema, međunacionalnih odnosa i Jugoslavije kao države) najdirektnije je uticao na promenu istoriografske slike epohe, a samim tim i na vrednovanje datuma kakav je, uz ostalo, i 9. maj. Jednu mitologiju, koja je svojim sadržajima iskrivljavala percepciju prošlosti, počela je da zamenjuje nova, podjednako lažna i pogubna. Sve je to uticalo na formiranje, oblikovanje i razvoj društvene i istorijske svesti stanovništva. Uticaj neistorijskog i istorijskog u istorijskoj svesti osećao se u svakodnevnom tumačenju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, iskazivao kroz predstave o prošlosti „stvorene“ bez delimičnog oslonca na znanje ili uz njega, uz sučeljavanje emocija i razuma, nametanje klišea, „modernizovanje“ slike prošlosti, nedopustiva uprošćavanja, sumnjive analogije, ponovno apsolutizovanje političkih i ideoloških interesa i motiva. Promene nastale u sferi politike najdirektnije su se odrazile u istoriografiji. Istorija, koja ima moć da slabi ili snaži političku legitimnost vlasti, rušila je devedesetih godina 20. veka režim uspostavljen 1945. godine tako što je menjala sliku prošlosti. Promena slike prošlosti nije bila naučna, već ideološka, motivisana politikom, i u sebi je sadržala novu mitologiju. Nekritički su rehabilitovani svi ideološki protivnici komunizma. Redizajnirana je, uz ostalo, slika fašizma i antifašizma. Vannaučna revizija istorije je bila usmerena ka obesmišljavanju istorijskih činjenica, a time i događaja, pojava i procesa o kojima one govore. Na udaru se našao metod istorijske nauke. Odbacivanjem postojećeg istoriografskog nasleđa brisano je društveno sećanje na rat, njegove aktere, žrtve, prelomne događaje i važne datume. Ulogu istoričara koji kritički sudi o prošlosti preuzeli su političari, propagandisti, stručnjaci „sumnjivih znanja“, partijski odbori, skupštinska tela, tribunali… Politika, a ne nauka, prevrednovala je prošlost i ponudila novu sliku ratova, dovela u pitanje smisao žrtava, vrednost ideja, generacijska pregnuća. U celom postupku bila je vidna bezobzirna jednostranost, selektivnost, tendencioznost, prednost koja se umesto činjenicama daje njihovom tumačenju.

Srpski narod, suočen sa brzinom i dramatičnošću promena, kao i „količinom istorije“ koju je sam stvarao u 20. veku, prinuđen je da iznova preispita sopstvenu prošlost. U tim nastojanjima imaće uspeha jedino ukoliko se osloni na pouzdano znanje koje nudi istorijska nauka. A istraživanja govore da su njegov doprinos borbi protiv fašizma i položene žrtve višestruko veće od njegove brojnosti. Samim tim promenu će doživeti i odnos prema istorijskom značaju datuma kakav je 9. maj 1945, Dan pobede nad fašizmom. Srbi su imali dva antifašistička pokreta, a dovedeni su u situaciju da se gotovo stide svoje antifašističke prošlosti, dok je većina naroda u okruženju izmišlja. Zaboravlja se i da je antifašizam ugrađen u temelje ujedinjene Evrope kojoj politički težimo, a sam 9. maj dan koji Evropa simbolično obeležava kao Dan Evrope.

Piše: Ljubodrag Dimić, autor je istaknuti srpski istoričar, dopisni član SANU i profesor BU

Izvor: PEČAT

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 10. maja 2014. godine.