Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала вама који сте били са нама код Шаранове јаме, на Јадовну, у Теслином Смиљану и Медку 30. јуна 2018. Свједочили смо да нисмо заборавили.

Потресан апел логорашице из „Јасеновца“: Све су ми побили, бар ми брата нађите

Датум објаве: уторак, март 6, 2018
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

Јелена Бухач-Радојчић (82) преживела је голготу у логору Јасеновац. Усташе су 1942. године у јасеновачком логору заклале четворогодишњег брата Душана, бабу и деду, зато што нису желели да се раздвајају.

Логор смрти у Јасеновцу Фото: wikipedia.org
Логор смрти у Јасеновцу Фото: wikipedia.org

Оца Божу су јој убили маљем након што су га претходно натерали да, заједно са групом заробљеника, ископа јаму у којој ће бити сахрањен. Сећање на ужас који је преживела не може да избледи, као ни слика њеног двогодишњег брата Илије којег је последњи пут видела у августу 1942. године. Од тада Јелена покушава да нађе брата, а сада је помоћ тражила и од читалаца „Вести“.

Црвени белег

Јелена Бухач-Радојчић замолила је све читаоце „Вести“ који би евентуално могли да јој пруже неку информацију о брату Илији, да то доставе редакцији „Вести“. Она је још рекла да је Илија имао црвени белег, али се не сећа да ли је то било с леве или десне стране тела.

– Са мајком Аном и браћом Живком (9) и Илијом (2) стигла сам у априлу 1942. године у логор Стара Градишка. Тада сам имала само седам година. Претходно смо из нашег села Јабланца прешли у Босну и ту су нас усташе ухватиле у време треће офанзиве и довеле нас у Јасеновац. Из логора нас је спасла Диана Будисављевић. Довела нас је у Загреб где су нас сместили у једно купатило. Мене су тамо ошишали, а Илију је окупала часна сестра. После тога сам прва изашла из купатила, а затим сам видела како Илију с осталом децом износе на носилима. То се све дешавало 17. августа 1942. године. Тог дана сам последњи пут видела Илију и од тада га, ево већ деценијама, тражим без успеха. Његово име је Илија Бухач, то је моје девојачко презиме. Можда ће неко од читалаца „Вести“ моћи да ми каже неке информације о брату којег нећу да престанем да тражим док сам жива – рекла је Јелена Бухач-Радојчић.

Она додаје да је претражила све по Хрватској не би ли нашла било који траг о брату, али без успеха.

– Не знам да ли је жив, можда је и усвојен, али нико о њему ништа није могао да ми каже, или нису знали, или нису хели – објашњава наша саговорница.

Са сузама у очима Јелена каже да никада неће заборавити тешке дане у логору.

– Још чујем вриску деце и мајки које су усташе раздвајале. Стално смо били гладни, није било ни соли ни хлеба, а вода коју смо пили из бунара мешала се са фекалијама јер су око бунара вршили нужду. Била сам гладна, а мајка ми је стално говорила да смо у логору да и да нема хлеба. Сећам се да сам вадила мрвице из њеног џепа како бих бар на тренутак утолила глад. То су слике које не бледе… Још видим оца како одлази, видим мајку која се растаје са мном. Видим баку која глође кости, децу која плачу док их раздвајају од родитеља, то је оно што никада, и да хоћу, не могу да заборавим – рекла је на крају разговора са сузама у очима Јелена Бухач-Радојчић.

Сусрет са мајком

Јелена Бухач-Радојчић (82) преживела је голготу у логору Јасеновац. Усташе су 1942. године у јасеновачком логору заклале четворогодишњег брата Душана, бабу и деду, зато што нису желели да се раздвајају.

Жена која је спасла 12.000 српске деце

Јелена Бухач-Радојчић посебно је истакла Диану Будисављевић која је њу и двојицу њене браће извукла из логора Јасеновац. Диана је рођена 1891. године у аустријском Инзбруку као Диана Обексер. Након средње школе удала се за доктора Јулија Будисављевића с којим се 1919. преселила у Загреб. Сазнавши за страдање српских жена и деце у усташком логору Лоборград, у јесен 1941. године, Диана је са сарадницима организовала прикупљање и слање помоћи у новцу, храни, одећи и лековима заточеним женама и деци у логорима Лоборград, Горња Ријека, Стара Градишка, Јасеновац, Млака и Јабланац.

Диана је, такође, извлачила мајке и децу из логора, удомљвала незбринуту логорашку децу, а водила је и систематску евиденцију деце што је касније омогућило њихово поновно спајање с родитељима који су били упућивани на присилни рад у Немачку. Током Другог светског рата спасла је, збринула и водила податке о око 12.000 углавном српске деце и њихових мајки са подручја Кордуна и Козаре.

После рата Диана Будисављевић се вратила у Инзбрук, где је умрла 1978. заборављена готово од свих. Пре три године, поглавар Српске православне цркве патријарх Иринеј саопштио је да је Синод СПЦ постхумно одликовао Диану за „херојско, бесмртно дело љубави“ орденом Царице Милице јер је, спасла 12.000 српске деце из усташких логора.

Извор: Вести онлине

 

Везане вијести:

Зверства које су чиниле усташе да су их чак и нацисти хапсили због ратних злочина

Најтужнија страница геноцида

Владимир Димитријевић о Јасеновцу (видео)




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top