Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Последње време за нову српску политику

Датум објаве: субота, септембар 8, 2012
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

Како jе могућа сарадња
две државе када се у jедноj од њих, у овом случаjу Хрватскоj, jавно говори да
припадање мањинском народу, српском, представља поругу и наjтежу увреду, и шта
у том смислу може да уради нова власт у Београду
[nbsp]

Како jе могућа сарадња
две државе када се у jедноj од њих, у овом случаjу Хрватскоj, jавно говори да
припадање мањинском народу, српском, представља поругу и наjтежу увреду, и шта
у том смислу може да уради нова власт у Београду
 

  

Односи Србиjе и Хрватске,
политичка кичма Балкана, после промене власти у Београду налазе се у фокусу
посматрања важних чиниоца међународне политике, у мери коjа jе готово на нивоу
интересовања за односе Београда и Приштине. На основу jавних манифестовања то
се, истина, не би могло рећи, али политика и jесте толико слоjевита, да не
кажем нешто друго, зато што се пре изласка на сунце реализуjе иза затворених
врата. Промену власти у Србиjи службени Загреб примио jе са великим разочарањем,
имаjући у виду чињеницу да
jе
режим Бориса Тадића Загребу давао све, а заузврат ништа ниjе тражио, али се
хрватска политика у тактичком смислу преко ноћи модификовала, кроз оцену да би
нова гарнитура у Београду, „због своjе прошлости“, могла додатно да се
пацификуjе и држи у шах позициjи. Отуда одбиjање Јосиповића да дође Николићу на
инаугурациjу, отуда тврде оцене о Николићу и ултимативан захтев новом
председнику Србиjе да се одрекне раниjих политичких ставова, изjава, убеђења…
То jе, на изненађење многих, jавно изнео загребачки професор Жарко Пуховски,
политички веома близак Јосиповићу и Милановићу, рекавши да са становишта
хрватских интереса промена власти у Београду иде у прилог Загребу, jер нови
режим у Београду, поjашњава Пуховски, има репове из прошлости, што Хрватскоj
даjе инициjативу и предност.
Другим речима, због своjе политичке прошлости Николић, Дачић и Вучић мораће
константно да чине уступке свима у региону, посебно Хрватима и Хрватскоj. Да ли
jе тако? Тачниjе, мора ли тако? Не, наравно. Хрвати само раде оно што су радили
последњих осамдесет година; оптужуjу Србиjу да jе хегемонистичка, ратничка,
склона угњетавању малих и неjаких. Тако jе од првих дана живота Краљевине Срба,
Хрвата и Словенаца, државне склепотине коjа никада ниjе заживела и до последњег
дана у своjим точковима носила клипове малих народа и народа у покушаjу, управо
оних коjих данас не би ни било да Србиjа ниjе прихватила сулуду идеjу стварања
велике jужнословенске државе. Та држава, и Краљевина и Титова Југославиjа, била
jе, да парафразирам Едварда Кардеља, само хаустор у коjи су се склонили мали
народи док не престану велике светске олуjе. Српским елитама, част изузецима,
то никада ниjе било jасно.

ХРВАТСКИ ФАШИЗАМ
Николић, Дачић и Вучић налазе се у прилично повољноj ситуациjи када су односи
са Хрватском у питању. Они су у позициjи, и у обавези, да Јосиповићу и
Милановићу поставе бар десетак врло неугодних питања, чиjи ће одговори подићи
платформу будућих односа на релациjи Београд-Загреб. Ни Тадић, ни они пре њега
нису са државне адресе поставили проблем одрживог повратка Срба протераних из
Хрватске; надокнаду њихове уништене и отете имовине; враћање станарског права,
на простору бивше Југославиjе одузетог jедино Србима из Хрватске; враћање отете
девизне штедње Срба из Хрватске; питање равноправног положаjа Срба коjи jош
живе у Хрватскоj, њихова политичка и грађанска права… Разуме се, у корену овог
посла лежи неминовност редефинициjе хрватског тумачења рата деведесетих,
односно изградње чврсте српске позициjе о карактеру тих сукоба.
Ниjедна досадашња Влада Србиjе – имам у виду ове постоктобарске – ниjе изашла
са ставом коjи jе прихваћен чак и у Хашком трибуналу, да се на простору
Југославиjе, у првоj половини деведесетих, водио грађански рат. Такав став
аутоматски елиминише хрватско тумачење коjе каже да се радило о агресиjи Србиjе
на Хрватску, покушаjу реализациjе великосрпске идеjе. Рат jе – ово истина се
мора стално наглашавати – почео политичком сецесиjом Словениjе и Хрватске,
односно оружаним нападима паравоjних jединица те две републике на касарне ЈНА.
Све остало jе директна последица тих чињења.
Пре неколико дана Милорад Пуповац jе гостовао на „Хрватскоj телевизиjи“, у
емисиjи „Недjељом у 2“, и на питање водитеља да ли он, Пуповац, мисли да jе у
Хрватскоj увреда бити Србин, оваj jе одговорио потврдно. И jедан и други су
навели примере; водитеље jе споменуо капитена ногометног клуба „Динамо“, из
Загреба, Милана Бадеља коjи jе, жалећи се на повремене увреде навиjача, казао
да му наjтеже пада кад га сврставаjу међу Србе, што он, каже, ниjе. Пуповац jе
додао случаj „Динамовог“ директора Здравка Мамића, против кога навиjачи
„Динама“ већ годинама воде вербални рат. Наjпре су га називали демагогом,
преварантом, па лоповом, гробаром хрватске светиње зване НК „Динамо“, да би на
краjу, веруjући да ће га то наjвише погодити „открили“ да jе Мамић Србин. Оваj
jе данима морао да се брани од те „оптужбе“, даjући националистичке изjаве коjе
му, иначе, нису своjствене.
У коjоj jе европскоj држави, осим у Хрватскоj, увреда некога сврстати у ред
мањинског народа? Зар то ниjе фашизам? Ниjе ли на оваj начин – а после
споменуте емисиjе нико се ниjе огласио – та „увреда“ у Хрватскоj добила пун
легитимитет. И зашто jе то тако? Због дефинициjе рата? Ни сам не знам колико
сам текстова написао на ту тему, али одустати се не сме, jер како време пролази
све jе више доказа да се однос државе Хрватске према Србима у Хрватскоj, и
однос према Србиjи као држави, заснива искључиво на дефинициjи рата
деведесетих; Србиjа jе била агресор, напала jе Хрватску, ту агресиjу помагали
су „хрватски Срби“ и ред jе да се сносе санкциjе. Отуда обjашњење Пуховског,
Јосиповићева бахатост према Николићу, другоразредни положаj Срба у Хрватскоj.
За разлику од Пуховског, мислим да нова власт у Београду нема инфериорну
позициjу према Хрватскоj, напротив. Они су у ситуациjи да ураде много, бар у
поређењу са Тадићем, и да однос Загреб-Београд, свакако кључан за регион, поставе
на здраве ноге. Ово што данас имамо поражаваjуће jе за Србиjу. Ово ниjе однос
две равноправне државе, већ ирационално, готово необjашњиво ћутање жртве пред
џелатом. Хрватска jе из Краjине и урбаних делова земље протерала наjмање 400
хиљада Срба и уместо да због тога чини уступке, кад већ не сноси санкциjе, она
jе, због ћутања Београда, а на крилима свог тумачења рата, заменила предзнаке,
прешла у офанзиву и натерала Србиjу да чак и пред међународном заjедницом игра
улогу кривца.

СРПСКИ МАЗОХИЗАМ
Да, знам, ту jе проблем Милошевић, jер супротстављање хрватскоj дефинициjи рата
подразумева и констатациjу да Милошевић ниjе разбио Југославиjу, да jе
сукривац, али не и кривац за jугословенски рат. Ако jе ову муку, због
недостатка онога што нико неће да купи уместо бубрега, у Београду имала свака
владаjућа гарнитура после октобарских промена, а имала jе, сада смо догурали до
зида где ће Срби рећи што се рећи мора или ће бити прилепљена за зид таквом
силином да ће нас са истог шпахтлом скидати.
У робноj размени са Хрватском, Србиjа jе после десет година забележила
позитиван резултат. То jе податак коjи охрабруjе, али само неупућене, оне коjи
не знаjу да су у извозу Србиjе на хрватско тржиште наjзаступљениjе фирме чиjи
су власници хрватски бизнисмени. На челу са Ивицом Тодорићем, власником
„Фрикома“, „Диjаманта“, продаjног ланца „Идеа“, „Кикиндског млина“ и jош
десетак предузећа у Србиjи, као и огромних комплекса ораница, пре свега у
Воjводини. Истовремено, као што jе познато, свега троjици Срба успело jе да покрену
некакав бизнис у Хрватскоj, али су двоjица у међувремену одустала. Као што jе у
Хрватскоj увреда бити Србин, тако jе у Хрватскоj инцидент свако српско улагање,
куповина хрватске фирме, поjава финалног производа из Србиjе на рафовима
хрватских малопродаjних ланаца.
Пуних дванаест година држава Хрватска у програмима „Радио-Телевизиjе Србиjе“
има бољи третман, него Република Српска. Од београдске „октобарске револуциjе“
проблем Срба у Хрватскоj за „РТС“ не постоjи, jер за ту медиjску кућу не
постоjе ни Срби у Хрватскоj. Да ниjе Пуповца необавештени гледаоци „РТС“-а не
би ни знали да у Хрватскоj jош увек има Срба, и да ти Срби имаjу неке проблеме.
Да jе, на пример, њихова национална припадност мера увреде за већински народ –
Хрвате.
Сваки хрватски певач/ица, пре наступа у Београду, а концерте имаjу месечно
неколико пута, наjпре гостуjе на „РТС“-у, углавном у „Јутарњем програму“ и
„Београдскоj хроници“. Од Масима Савића, преко Нине Бадрић, до „Прљавог
казалишта“. Тамо их дочекуjу као род наjрођениjи, са црвеним тепихом. Ништа
страшно, то jе добро позната српска гостољубивост, али ниjе добро што већ
двадесет две године у jутарњем програму „Хрватске телевизиjе“, у „Загребачкоj
кроници“, ниjе гостовао ниjедан певач из Србиjе. Мислим чак ни Ђорђе Балашевић.
Коме jе потребна оваква неуравнотеженост? Откуда таj српски мазохизам, после
свега што се догодило.
На Николићу, Дачићу и Вучићу jе да све ово доведу бар на нулу; како тамо, тако
овамо.
Више него довољно за нови почетак српско-хрватских односа.

 

Пише Ратко Дмитровић 

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top