Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Поново у Билогори

Датум објаве: четвртак, јун 3, 2010
Величина слова: A- A+

Гледамо из влака околину – куће, дворишта, њиве… Истини за вољу, не познамо их, али све је некако наше, особито све оно што погледом у даљини докучујемо. Ето, близу смо родном крају, па је и овај предио, са кога гледамо према тамо гдје смо рођени, на неки начин наш. Као да нам се кроз поглед улијева нека снага, као да нешто зрачи па нас већ сада чини некако другачијима, својима, онаквима какви смо били прије прошле зиме. Сирена локомотиве најављује Вировитицу! Скачемо од радости, сви смо на прозорима. Машемо пролазницима које не познајемо. Није важно што они не знају тко смо, ми се веселимо на свој начин и са пуно разлога. За разлику од Слатине, овдје има само неколико људи пред станицом, нема никаквог дочека. То нас некако примири, као изненади, јер у ова два дана свуда је било испраћаја и дочека, а овдје ништа! Нетко се о томе и гласно изјасни: „Па нисмо ми из Вировитице. Нас чекају код куће, а можда и не знају да управо данас стижемо“. Наста граја одобравања и међусобног охрабрења, у смислу – нисмо ми изгубљени, знамо ми куда ћемо, главно да смо до овдје стигли. „Јеби га“, упаде Сукнајић, „важно је да нас Вировитица није зимус испратила, а за дочек и није важно“. „Тако је“, издера се из неколико грла и почесмо пљескати. Зацвилише точкови вагона, поче лагано дрмање и влак стаде. „Три пута ’ура за побједу“, надјачава нечији глас грају. Из свих грла загрми: „Уррааа, уррааа, уррааа“! Излазимо из влака. Стево нас опет сврстава у некакав строј, у двије врсте. Са њим су још два човјека и двије жене. Објашњава нам да ће сутра доћи по нас из Грубишног, а у Вировитици је осигурана храна и спавање. Предлаже да сви ту преспавамо и сачекамо превоз. Нас неколико је дигло руке са два испружена прста. „Ајде, да чујем. Шта ти мислиш Крста“, даде он ријеч Лужајићу. „Нас неколико“, поче Крста, „из Давчевице и Мале Ператовице, ишли бисмо одмах кући пјешице. Са нама иде и Басташић. Пут познамо, а ако нас у’вати мрак, преспават ћемо у Лончарици или Давчевици“. Није дуго двоумио. Нешто поприча са оним људима и каже нам да одмах кренемо, да не дангубимо. Изашли смо и Крста предложи да идемо попријеко, он зна пут према Шареним мостовима. Туда је пуно ближе него да идемо кроз град. Држали смо добар корак, нисмо оклијевали и стигосмо у ливаде крај рибњака. На почетку шуме угледали смо неколико људи који иду у нашем правцу, сигурно су се упутили у Вировитицу. „Ваљда није нека банда“, рече сумњичави Свето Јездић. Будући да су нормално ишли према нама, као и ми према њима, нисмо више о њима расправљали иако смо некако одједном зашутили. У пролазу смо их поздравили, а Гојко Радаковић ослови једног од њих и поздравише се. То нам је повратило пријашњу сигурност па продужимо уз разговор. Кад смо стигли на врх Лончарице, већ се мрак лијепо спустио. Идемо уз грабу један за другим. Углавном шутимо, сватко размишља на свој начин. Ја немам што да кажем, јер они су сви ту ближе, а од њихових кућа ја имам још добрих пет ноћних километара до моје куће, сам. Стигосмо тако и до звоника у Давчевици. Огласи се Стево Радаковић и предложи да сви преспавамо код њега и код Гојка, евентуално код Стојана. Крста и Свето кажу да ће они продужити кући јер није далеко. Ми остали идемо до Стевине куће. Зове он и Стојана и Гојка да сврате иако им куће нису далеко. Кућа је пуна радости. Послије толико времена, опет сви на окупу. Вечерали смо сви скупа, а онда Стојан и Гојко одоше кући. Остали смо само Перо Кашић из Велике Ператовице и ја. За наше уморне ноге добили смо млаке воде да их оперемо и освјежимо. Брзо смо заспали, али смо и рано устали. Треба што прије кренути кући и коначно пресјећи ту вишемјесечну чежњу и жељу да се сретнем са својима у својој кући. Сачекали смо доручак, а и укућани нам никако нису дали да одемо без њега. Срдачно смо се опростили па Перо и ја кренусмо кући. На крижању путева Мала Ператовица–Рашеница и Грубишно Поље–Брђани, Перо оде десно према Ператовици, а ја право према Грубишном. Он повремено погледа овамо на лијеву страну и маше ми руком, а ја одздрављам. Коначно он замакну иза високе брине дубоког пута. Идем уједначеним кораком, можда мало бржим, прелазим мостић на ријечици Ператовици и ускоро пут води узбрдо. Премећем разне мисли, помало је досадна та самоћа и тишина на које нисам навикао. Од зимус је око мене увијек била граја, смијех, дозивање, пјесма… Тишина је била на школском сату, па ни онда, једино је била на спавању. Пролазим мимо прве куће у Грубишном. Гледам у Јагодића штагаљ гдје сам оне септембарске ноћи 1944. године добро озебао. Нетко хода по дворишту, то ме не занима, али у сјећање ми долази повратак протјераних у Србију августа 1941. године. Сад размишљам о Савки и Данку Ђукића, то су дјеца од мог ујака. Затим о Бобићима – тетак Павле, па Љубан, Стево, Пава, Даница и њезин супруг Адам Вурунић. То су дјеца мамине сестре Саве за коју смо чули да је умрла у Србији. Видим Данка на дворишту, јављам му се и идем према њему. Из куће излази и Савка. Плачемо од радости. Задржавају ме, али мени се жури кући. Бобићи су чули да се нешто гласно догађа код Ђукића, па је Стево кренуо према нама. Враћам га натраг и скрећемо у њихово двориште. Радости нигдје краја, а суза радосница на претек. Ваљда у тим сузама има и оних које се лију за мртвима. Мртве не спомињем, али у нашим главама присутна је свијест о овим осакаћеним породицама. Ђукићима је убијен ујак Стево и његов син Живко, а Савки је убијен супруг Гојко. Бобићима су убијени Дане, Илија и Милан, синови тетке Саве, и тетка Павла. Убијена је и Миланова супруга Мара, а тетка Сава оставила је своје кости у интернацији у Србији. Растајем се од Бобића, видим још повратника из Србије у њиховим двориштима, али се не задржавам, шутке журим. У дворишту мога ђеда Миле видим њега и стрину Љубицу. Сека је ваљда у кући. Из ђедове куће убијен је чича Раде, а његов син Душан је као малодобан интерниран у Србију. Тамо је отишао у четнике и не знају гдје је. Баја Стана умрла је у интернацији у Србији и сахрањена у Породину. Не скрећем у двориште, журим кући.

 

< Трипут „ура“ за Слатинчане                                                Садржај                                        Сјео сам на своје мјесто за столом >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top