Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Покрштавање

Датум објаве: понедељак, мај 31, 2010
Величина слова: A- A+

Недуго послије тих догађања, дође неки службеник и каже да пописује православце који желе да се покрсте у католичку вјеру, „па ће бити мирнији, неће их никуда тјерати”. Мајка пристаде. Не знам да ли је одмах нешто платила или је касније то урадила. Настаде додатни страх. Ето, и Сингерови су се покрстили, па што урадише с њима?! Раније се причало да је нашим људима у Копривници нуђено да се покрсте, па да су то одбили. Сада ми то коментирамо: „Зашто да ми пристанемо, а отац и брат нису пристали”? Свјесни смо да су убијени, можда и зато, али ми сад немамо избора. Ускоро дође дан покрштавања, а у међувремену смо морали наћи кума. Одабрали смо Лојзу Рингла, Чеха-Швабу, узорног домаћина и поштеног човјека. Живио је ту, недалеко од нас. Он је на то пристао. Међутим, на дан покрштења, кад смо требали кренути у католичку цркву, у ишчекивању да наиђе наш кум, ја побјегнем код госпође Анке Басташић и њезиних цура. Јадна мати претпостави гдје бих могао бити јер избор пријатеља је био врло мали. Дође уз плач и упозорења на посљедице. Удобровоље мене да идемо у католичку цркву. Покрштење је било масовно, заједничко, било нас је много у цркви. Покрштење је обавио жупник Перо Сивјановић, онај што је прије годину дана организирао хапшење и депортацију у смрт преко пет стотина наших мушкараца. Није покрштавао сваког посебно. Знам да смо клечали.

Догађања у чијој основи је геноцид и погром над Србима на Билогори и у Грубишном Пољу прве двије године рата на свој начин је описао Звонко Бркић, у то вријеме главна фигура Комунистичке партије на котару Грубишно Поље (Билогорска сјећања).

Шеф порезног уреда у Грубишном Пољу, велики пријатељ мога покојног ујака дошао је са једним младим човјеком који је распоређен код њега на посао. То је добар младић, Далматинац, поштен Хрват и препоручује га мами да га узме на стан. „Бит ћете, госпођо, сигурнији кад имате Хрвата у кући”, рекао је. Мајка је одлуку о томе одгодила на пар дана, док нисмо уредили „собицу”, просторију из које се ишло на таван, а служила је и као остава. Коначно је дошао тај човјек са својим кофером. Звао се Маријан Андријашевић. Сјећам се да је замолио маму да му, ако има, да неки већи лонац у коме би он прокухавао воду за пиће. То је нама било чудно, али он рече да је то ради тифуса. Често је преко плота разговарао са неким Далматинцима, муж и жена, становали су у преуређеном објекту (раније штали мога дједа) као подстанари досељених Петровића. Обоје су били Далматинци па су имали заједничких тема о Далмацији. Маријан је ту комшиницу означавао као „госпођа из Басташића штале”, а ми смо се томе кришом смијали. Он нам је ускоро испричао да су Нијемци, усташе и домобрани опколили партизане на Козари и да их сада убијају, а да пуно народа са Козаре тјерају у логоре.

 

< Трагична судбина комшија Жидова                                Садржај                        Дотјерују жене и дјецу са Козаре >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top