Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

ПОКОЉ У СЕЛУ КРЕМНА КОД ПРЊАВОРА 16. децембра 1941. – Пише: Бојан Милијашевић

Датум објаве: уторак, септембар 21, 2010
Објављено у Прњавор
Величина слова: A- A+

ПОКОЉ У СЕЛУ КРЕМНА КОД ПРЊАВОРА 16. децембра 1941.

Злочин коjи jе у сjећању народа нашег краjа скоро изблиjедио, злочин коjи памти jош само неколицина. Први штури записи о овом злочину су се поjавили тек 40 година послиjе покоља и о њему су знали само мjештани. Данас, 69 година послиjе, ово jе тек други помен злочина. Ово jе наш допринос да се овакве ствари не забораве и да се не понове. То дугуjемо свим нашим мученицима.

16. децембра 1941. године, два дана пред Никољдан, усташе из Прњавора долазе на Вучиjак и уз помоћ Мађара, коjи су тада насељавали Вучиjак и ту држали положаjе, почињу пљачку и зулум по селу Кремна коjе jе удаљено неких 5 км од Прњавора.

Вучиjачки вод устаника под командом Тривуна Боjановића jе штитио Кремну од упада усташа из Прњавора, Мађара из Вучиjака и фолксдоjчера из Глоговца. Дан раниjе вод jе добио наређење да се поjави на врху планине Љубић ради полагања устаничке заклетве. У зору 16.децембра устаници су се запутили на Свињар, о чему jе одмах неко обавиjестио Звонимира Жнидаршића, трговца и велепосjедника из Вучиjака, а оваj одмах усташе у Прњавору коjи су одмах са неколико камиона пристигли у Кремну.

Кренувши са Вучиjака око 8 часова, усташе почињу да пуцаjу по кућама, да премлаћуjу људе и да их опкољаваjу и сакупљаjу. Већина народа jе побjегла пут планине Љубић чим jе чула пуцњаву, али сви коjи су се задесили у засеоку Петровићи су опкољени. Међу предводницима прњаворских усташа били су Брекало и Ћосић и комшиjе са Вучиjака, Иљко Хемун и Алекса Микитишин, Украjинци, као и комшиjе Мађари. Главни организатор овог покоља био jе Звонимир Жнидаршић. Истога дана када су побиjени Срби у Кремни, Звонимир jе побjегао у Прњавор, а одатле у Воjводину, па у Мађарску.

Стака Петровић о томе свjедочи:

„… У том сатнику сам препознала Иљку Хемуна по његовим сребрним зубима, па му снажно довикнух: „Иља, брате, не даj нас!“ Ниjе се хтио ни окренути… покоjи пуцањ одjекне и нама се следи срце… У дворишту угледах снаху Милицу, наjстариjу jетрву, сву крваву. Крв jоj jе текла и на уста и на нос. Тек тада схватих да нам приjети права невоља. Пођошмо до куће мог свекра Антониjа Петровића. Пред кућом jе стаjао наш комшиjа Алекса Микитишин. Ја му се обратих: „Немоj Алекса да нам зграда изгори, то су боjе за вуну циjелог села. Милица боjи вуну и тако зарадjуjе динар. Не даj нас Алекса, дjеце ти!“ Он ме крвнички погледа и повика: „Ма, сунце ти српско, зар се за боjе боjиш? Знаш ли да ће вам и главе отићи?“ Тада замахну на онако крваву Милицу и удари jе пушком иза врата, она паде а крв jоj jош више поче тећи на нос и уста. Погледа ме и издера се: „Марш кући и гледаj своjу копиладиjу! Доћи ће и на тебе ред!…“

У дворишту Антониjа Петровића, старца преко 80 година, усташе га премлаћуjу док он виче: „Куда ћете са нама и нашом дjецом? Ми ништа нисмо криви. Оставите нас код куће!“ Ударали су га свим и свачим, док jе старац сав крвав понављао: „Оставите дjецу, ми нисмо ништа криви“.

Тада усташе сакупљаjу све коjе су нашли у Петровићима. Дотjерали су Антониjеву, Теодорову, Игњину, Лазину и Бранкову породицу и тjераjу их према Вучиjаку до цесте Прњавор-Кулаши. Када су их дотjерали до цесте, усташа коjи jе ту стражарио се обрати усташама коjи су их тjерали риjечима:

„Газда Звонимир jе рекао да их не гоните у логор, већ у поток и да их поубиjате маљем!“

Усташе тада, уз стално премлаћивање, поново враћаjу народ у Петровиће и утjеруjу их у зграду Антониjевог сина Лазе и кућу Теодора Петровића.

Старац Антониjе ниjе могао да хода, па су га усташе униjели у зграду и бацили на под посљедњег, а он jе и даље запомагао да не дираjу дjецу. Један усташа му jе пришао, наслонио пушку на њега и смиjући се опалио. Услиjедила jе општа вриска жена и дjеце и тада jе почео покољ. Усташе су пуцале по народу и згради из пушака и митраљеза.  Кад су жене и дjеца попадали мртви, дониjели су кукурузовину да их спале. О тим догађаjима свjедочи преживjела Стака: “… Било нас jе ту десеторо. Наjедном извана кроз брвна почеше тући из пушака и митраљеза, а у згради само повике: „Јооооj! Куку маjко! Не даj ме тата! Убише ме!“ Не знам у ком сам се положаjу нашла кад чух глас: „Понесите шеварику!“ Нисам ни знала шта jе шеварика, док нисам зачула шуштање, тек тад ми jе било jасно да доносе кукурузовину. Почеше jе бацати по нама. Осjетих смрад гаса. Полише зграду. Опет чух како неко повика: „Даj кресу!“
Шибица плану, а наша зграда букну у пламен! Осjети се мирис паљевине. Дим поче да гуши, а jа закуках и повиках: „Јоооj, дjецо моjа,погорjешмо живи!“
„Диjете jоj jебем српско, ова jе жива!“повика jедан усташа и удари ме по глави и jа падох у несвиjест. (Стака jе тада добила ударац сjекиром по глави од чега jоj jе глава била расjечена 14 центиметара – п.а.)

Поново сам дошла себи кад ме jе почело пржити по ногама. Ватра jе буктала. Сви смо тада били на ломачи. Покушах да отворим очи али ништа не видим. Дим гризе а ватра пече. Удари ме неко снажно по леђима и зачух кркљање. Неко jе од наших умирао. Утом зачух дjечиjи глас како виче: „Тата, не даj ме!“ Не видим, али осjетим гдjе се чуjе таj глас. Напипам ногице и привучем себи. Осjећам под руком да jе диjете живо, али не може ни да се jави. Помислих: или jе моjе, или jетрве Милке. Напипах десном руком и свог малог Томислава. И он jе жив. Покушавам да се снађем у пламену, али никако да нађем излаз. Глава ме боли и стално привлачи поду. Дрвена зграда гори као лучевина…. бацам око себе кукурузовину и одjедном се у мени jави нека невиђена снага. Узех у зубе малог Томислава, а друго диjете не знаjући коjе jе и нађох се на вратима. Као да ме неко избацио, чини ми се да сам искочила далеко од зграде и пала поново у несвиjест. Кад се прибрах, видим мали Томислав врти ногицама, а мало даље jе моjа мала Милосава, стара свега двиjе године. Погледах jе и дах ми стаде. Сво лице jоj jе било у пликовима. Наjвећи су били на очима. Додирнух jе и повиках: „Милосава, сине, jел’ видиш своjу маму?“ „Видим,видим…“ Диjете говори, али не отвара очи. Ја jоj отворим капке и угледам очи – биле су неоштећене. Пликови пуцаjу под моjим прстима, а мала Милосава лежи на хладноj зимскоj земљи. Као да jоj годи. Опекотине су тешке. Поново падох у несвиjест…“

Кад jе дошла до свиjести Стака jе узела зубима за кошуљицу малог Томислава коjи jе имао само три недjеље, а у десну руку двогодишњу Милосаву и на кољенима отпузала до куће гдjе су jе затекли устаници и одниjели у партизанску болницу на Љубић.
( п.а. лиjева Стакина рука jе била тешко повриjеђена и кости смрскане тако да jе само висила на мишићима. Остала jе тешки инвалид циjели живот)

У згради Лазиноj су убиjени и запаљени:

1. Антониjе Петровић, 1852-1941.
2. Милица Петровић, 1890-1941.
3. Милка Петровић, 1917-1941.
4. Боро Петровић, 1921-1941.
5. Деса Петровић, 1898-1941.
6. Новак Петровић, 1931-1941.
7. Љепосава Петровић, 1934-1941.

Остале ухваћене Србе усташе су утjерали у кућу Теодора Петровића, већину поклали и спалили. Успjела се спасити само дjевоjчица Душанка, кћи Бранка Петровића, кога су десетак дана раниjе заклале усташе у Гачића потоку.
Бранковог сина, седмомjесечног Воjислава, усташе су набиjале на баjонете и добацивали jедан другом по сjећању Драгутина Миланковића, кога су усташе успут ухватили при чему га jе jедан натjерао да носи ранац са мунициjом.

Драгутин свjедочи: „… Прво су убиjени у шуми на имању Петар Миланковић и Ђурађ Марковић од стране jедне групе усташа, док jе друга пљачкала и дошла до наших кућа. Ја сам се направио хром и шепао на jедну ногу…jедан усташа виче: „Потjераj тог малог овамо са осталима!“ „Не може, боли га нога“ одговори други усташа.

„Што га не убиjеш, маjку му српску jебем!“  „Треба ми да ми носи мунициjу“ рече усташа и даде ми ранац. Крећући се поред Лазине зграде-амбара, jедан усташа отвори врата, а унутра жене и дjеца на камари искасапљени. У чошку угледам малог Новака, глава размрскана и мозак исцурио. Стигли смо до куће Теодорове гдjе су доносили кукурузовину неке усташе, а кад погледах унутра, све побиjено и поклано. Убацише унутра кукурузовину, полише гасом и запалише. Ћерка Теодорова jе била прикована на зиду. Стоjа jе била привезана за дрво и заклана…

Носио сам ранац и слушао приче усташа коjи су се окупили на мjесту поред Жунића млина. Одатле се распоредише и кренуше пут Прњавора. Негдjе уз брдо на Бабовцу усташа ми рече: „Даj ми таj ранац и бjежи кући. То горе су вам урадиле ваше комшиjе Брекало, Ћосић и Жнидаршић…“

У Теодоровоj кући су тада убиjени и спаљени:

1. Даница Петровић
2. Воjислав Петровић, 7 мjесеци
3. Стоjа Петровић, 1909-1941.
4. Драгиња Петровић, 1925-1941.
5. Зорица Петровић
6. Миленко Петровић, 1923-1941.
7. Милан Петровић, 1922-1941.
8. Момир Петровић
9. Душанка Петровић
10. Добривоj Петровић, 1921-1941.
11. Милена Петровић, 1935-1941.
12. Василиjа Биjелић
13. Глиго Остоjић

Према свjедочењу устаника Стоjана Домуза, када су стигли у Петровиће наишли су на страшан призор у Теодоровоj кући. Теодорова седамнаестогодишња кћи jе била силована, а потом разапета и закуцана великим ексерима на зид. Руке су jоj биле приковане, а ноге и прса угљенисани. Једва су успjели да jе скину. Поред куће за дрво jе била свезана Стоjа Петровић, коjа jе била силована а гркљан jоj пререзан. Испод ње су се налазила два снопа кукурузовине, потпаљени са намjером да леш изгори.

Када су устаници стигли до стратишта, усташе су већ били стигли до Прњавора. Мађарско живље jе у страху од одмазде већ сутрадан напустило терен Вучиjака и отишло у Прњавор, а одатле у Мађарску. Алекса Микитишин jе након рата осуђен на 12 година затвора и живио jе у Инђиjи код Руме. О Иљку Хемуну се ништа не зна, као ни о осталим усташама коjи су учествовали у покољу. Након овог покоља услиjедио jе покољ у сусjедном селу Штрпцима 7. фебруара 1942. године, када jе поклано 24 Срба, углавном жена и дjеце, те покољ у Прњавору када су побиjени Срби на Зиховом имању и jош неким мjестима.

 

Да се не заборави – да се не понови!

Боjан Милиjашевић
Светосавска Омладинска Заjедница Прњавор

 

Светосавска омладинска заjедница Прњавор jе приступила истраживању, лоцирању и чишћењу гробница и спомен обиљежjа коjа су у протеклом периоду од неких двадесет и више година заборављена и запуштена.

Да се злочин коjи се десио над Србима у периду Другог свjетског рата не би заборавио, а самим тим и страдање народа прњаворског краjа, Светосавска омладинска заjедница Прњавор jе приступила истраживању, лоцирању и чишћењу гробница и спомен обиљежjа коjа су у протеклом периоду од неких двадесет и више година заборављена и запуштена. Прва акциjа jе поведена у селу Кремна, чишћењем и уређивањем спомен плоче и локациjе гдjе су сахрањени посмртни остаци углавном жена и дjеце коjе су усташе побили а потом и спалили 16.децембра 1941.године у засеоку Петровићи. Спомен плоче су подигнуте 33 године послиjе овог злочина, тек 1974.године, и од тада jе ова гробница препуштена забораву као и поменути злочин. Тек недавно, обjављивањем текста о Покољу у селу Кремна, аутора Боjана Милиjашевића, поново се jавност заинтересовала о овом злочину коjи jе био заборављен и за коjи jе већина нашег становништва по први пут чула. То jе тек био други пут у 69 година да се о томе писало.

„Иако су страдања народа прњаворског краjа била далеко мања у односу на мjеста гдjе jе српски народ доживио тотални геноцид, не смиjемо заборавити да jе српски народ и на овим теренима уништаван само jер jе припадао православном пуку. Не смиjемо заборавити покоље у Прњавору и одвођење Срба у jасеновачки комплекс логора, покољ жена и дjеце у Штрпцима, спаљивање жена и дjеце у Кремни као и друга стратишта. Наша дужност и обавеза jе да се овакви догађаjи не забораве и да опомињу младе генерациjе на оно што се десило њиховим прецима. Ево данас, овом акциjом, прњаворски Светосавци враћаjу жртвама оно наjважниjе а то jе достоjанство. Ова акциjа подгриjева свиjест свима нама да заборавити не смиjемо, jер народу коjи заборавља своjе жртве приjети опасност да му се историjа понови.“ рекао jе Боjан Милиjашевић, секретар Светосавске омладинске заjеднице Прњавор и аутор књиге „Геноцид над Србима у НДХ“

Одjељење за информисање

СОЗ Прњавор
http://www.facebook.com/notes/boky-milijasevic/pokolj-u-selu-kremna-kod-prnjavora-16-decembar-1941/427219253207#!/album.php?aid=83048[&]id=1082115483

 

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top