Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Почиње гимназија

Датум објаве: петак, јун 4, 2010
Величина слова: A- A+

Прошло је једно лијепо љето у миру и слободи. Било је пуно ситних радости.

Почела је школска година и ускоро сам ја прешао у даруварску Гимназију. Разлог је био конфликт са професором Шмитом, па ми је професорица Лидија препоручила да одем у Дарувар прије наредне сједнице наставног вијећа грубишнопољске Гимназије. Будући да је она била директор, сутрадан сам добио све папире и исписао се. Професор Шмит је био уважени професор математике јер су гимназијалци из Грубишног Поља увијек били хваљени математичари. За разлику од пргавог Шмита, госпођа Милица била је омиљени професор. Окружни просвјетни референт у Дарувару био је професор Момчило Саџак, такођер некадашњи ђак грубишнопољске Гимназије, родом из Мале Барне. Искрено сам му испричао што се догодило и рекао сам му да желим наставити школу у Дарувару ако ми одобре смјештај у интернату. Ту се мало пошалио па рече: „За наше другове мора бити мјеста. Нарочито за овакве који не воле Шмита. Знаш, ни ја га нисам волио“. Дао ми је једну цедуљу за интернат, а другу за гимназију и све је било рјешено. Да не заборавим, двадесет пет година касније уписао сам мога сина Душана у Прву реалну гимназију у Загребу, чији директор је био друг професор Момчило Саџак. Налазили смо се повремено и раније. Назвао бих га телефоном и рекао да сам био у лову, да смо око његове родне куће сједили и на том застанку појели и попили што смо понијели. Посебно бих му нагласио да сам сједио на оном дебелом истуреном кућном подсјеку, на коме је он много пута сједио као дјечак. Онда би тај разговор био повод да се нађемо. Увијек са смислом за шалу, увијек ме је ословљавао са „генерале“. Ја узвратим: „Сад да сам побожан, требао бих рећи: ’Из твојих уста, у Божије уши’“! Тада сам био потпуковник, лијечник специјалиста.

Животом у интернату сам био задовољан. Био сам врло добар ђак. Све ми је било бесплатно, на основу Рјешења, по заслугама из Грубишног Поља. Мама је ипак повремено давала некакав ситни новчани прилог интернату. Суботом послије подне ишао сам кући. Дакако, пјешице. Цестом до гробља, па онда стазом попријеко и избијем близу Шупље Липе, гдје опет скренем према Диошу и спуштам се кроз шуму према рибњацима. Идем бентом уз рибњак са десне стране. Шарани се бацају, искачу из воде и ја стижем до шлајза код Мишкаја. Ту сам много пута пецао рибе још од предшколског узраста. Сад су ливаде све до пољанчанских поља. Пут је лош, изрован дубоким браздама кад је меко, а сада су се осушиле и постале тврде. Уз пут ливадом лијепа је стаза. Уласком у поља стаза нестаје, а прелази се у пут. Пут се лагано уздиже до цесте Грубишно–Д. Рашеница. Кад се пријеђе цеста, опет блатни пут води уз православно гробље. Ту је равница. То су тзв. Савитки одакле пуца поглед преко Шаварница на варош гдје се издижу торњеви цркве Св. Јосипа и Св. Ђурђа . На Савитке излазе многи тзв. кућни путеви. Скоро из сваког дворишта пут води на Савитке. Тако ја идем до Трегнеровог пута, затим улазим у њихово двориште па онда преко пута и ето ме код куће. Прође тих десетак километара као од шале. У недјељу предвечер или у понедјељак рано враћам се натраг. У осам морам бити у школи. Понедјељком ујутро, љети, натраг сам ишао пјешице и бос све до даруварског гробља, у најбољу руку, до цесте код Шупље Липе. Ту сам у нечијем дворишту прао ноге и обувао ципеле.

 

< Сјео сам на своје мјесто за столом                               Садржај                     Правде и неправде, послијератна раскусуравања >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top