Ратко Дмитровић: Уместо да одговара за злочин, Хрватска оптужује

Пошто нико одавно државу Хрватску нити прозива нити пита за протеривање више од 400 хиљада Срба, службени Загреб jе решио да ради оно што њему, том Загребу, ниjе радила друга страна: на случаjу Буњеваца кренуо jе с оптужбама на рачун Србиjе, отвараjући „проблем“ положаjа Хрвата у Србиjи, и то на међунарoдноj сцени

Не памти се да jе скоро, ако jе уопште, неко из Србиjе у Европском парламенту, на седници Савета Европе или сличноj адреси изнео проблем положаjа Срба у Хрватскоj. Док удруга добро организованих вуковарских фашиста дивља по граду, ево већ друга година, концентришући мржњу на ћирилицу (тако jе почело и 1990. године) уз нескривену подршку из других делова Хрватске, ништа не подузимаjу ни Београд ни Загреб. Истина, хрватска власт повремено приведе на „обавjесни разговор“ неког од локалних усташа али га брзо пушта и таj, ово jе постало правило, одмах избиjа у први ред мирнодопских хрватских хероjа у одбрани домовине од Српства и jугословенства. Разлика између доброг и лошег Хрвата и даље jе на линиjи односа према Србима.

ШТА КАЖУ БУЊЕВЦИ

Локална власт у Вуковару одскора jе у рукама ХДЗ-а и ту не може да буде ни минимум побољшања за Србе и њихово писмо. Пре неки дан скинуте су у том граду све табле с ћириличним писмом, постављене од стране државе, у глуво доба ноћи, као да се ради нечастан, прљав посао. Група поштовалаца Анте Павелића кренула jе градом, поскидала и разбила све табле да би − то им jе ваљда чинило посебно задовољство − на краjу разбили ону на станици милициjе. С дистанце, пошто нису могли да приђу. Гађали су jе као на „Сињскоj алки“. Полициjа jе привела шесторо учесника тог антисрпског дивљања, и пустила их након процедуралног разговора, а већ сутрадан из „Стожера за одбрану хрватског Вуковара“ (тако им се зове организациjа) стигла jе наjава да би, пазите сада, централна управа свих удруга хрватских бранитеља могла донети одлуку о непожељности представника републичке власти у Вуковару. Ако то ниjе претња држави, шта jе претња?

Некако у исто време горе у Загребу расправља се о положаjу Хрвата у Србиjи. Председнику Николићу замерено jе што jе Буњевцима у Воjводини доставио уџбенике на ћирилици. Буњевци су Хрвати, тврде сви у Загребу, од усташке снаjке Руже Томашић до председника Јосиповића. Николић се невешто бранио, остали у Србиjи су ћутали. Чак ни српски медиjи, осим „Вечерњих новости“, нису сматрали за потребно да обjасне ко су Буњевци, односно, да даjу реч Буњевцима. И шта кажу Буњевци? Оно што, мученици, говоре вековима: да су Буњевци, да с Хрватима немаjу ништа и да им ћирилица уопште не смета, напротив.

Познато jе, али како Срби заборављаjу рекордном брзином, а други систематски, проjектовано, плански, само оно што им не одговара, ваља подсетити да су Буњевци у Титовоj Југославиjи постали Хрвати одлуком врховног тела Комунистичке партиjе. У првим месецима након Другог светског рата активисти народних одбора разносили су по Воjводини одлуку, у писаноj форми, по коjоj се сви Буњевци и Шокци имаjу сматрати Хрватима. Без обзира како се изjашњаваjу. Тих докумената има у Архиву Воjводине, по разним архивима у Београду, али шта вреди. Хрватима то ништа не значи а у Србиjи jе комунизам и даље помало жив. То су они делови комунистичке свести коjа се у животу одржава на свакоj дистанци према Српству, на резерви према свему што може да иде у корист интереса Срба.

ХРВАТИМА НИ ТРАГА

Постоjе у овоj причи и странице коjе можда и ниjе упутно отварати, посебно у оваквим околностима и временима, али истини ваља пружити руку, каква год та истина била. Србима у буњевачком случаjу шкодити неће.
Дакле, о Хрватима, као народу, етничкоj групи, нациjи, у Воjводини нема помена све до тридесетих година двадесетог века. Бачка, Барања, Банат, као део мађарске круне, били су насељени Мађарима, Словацима, Србима, Румунима, Буњевцима, Шокцима… У писаним изворима и литератури коjа се односи на другу половину деветнаестог и почетак двадесетог века Хрвата нема.

Према тим изворима, тек почетком треће децениjе двадесетог века неки хрватски кругови, пре свега црквени, почињу да шире причу о Буњевцима као делу хрватског бића. У посматраном времену, Буњевци и Шокци нису дозвољавали ни наjтању могућу везу са Хрватима. Из тог времена (1904. година) остао jе часопис „Дом“, броj 19 и 20, у коjем jе сведочење Антуна Радића, хрватског политичара, рођеног брата Стjепана Радића, с коjим jе основао Хрватску сељачку странку, и данас постоjећу, где Радић, наводећи речи Хрвата са коjима се сусреће, исте цитира на следећи начин:

„Лако вама данас говорити моj господине. Али да сте ви jош пред 20 година дошли тамо даље у Хрватску, на примjер у Винковце, па да сте рекли да сте Хрват и да су они људи тамо Хрвати ви бисте сретни били кад би вам се сав свиjет смиjао jер бисте лако били добили и батина. А ниjе тако било само међу господом, него jош више међу сељацима, и то су били Раци и Шокци, а Хрватима каковим ни трага. А тко jе то учинио да су и господа по Славониjи данас већином Хрвати те има и сељака коjи поносно кажу да су Хрвати, хрватски сељаци? Тко jе то учинио? Тко jе Хрвате такорећи створио? То jе учинила Странка права. Наука Анте Старчевића, она jе од несвjесне масе створила Хрвате. Тако jе то моj господине а лако вама данас говорити.“

Хрватска jе положаj Хрвата у Србиjи, а повод су били Буњевци, отворила у Европском парламенту. Кад Србиjа нема храбрости да тамо стално отвореним држи проблем положаjа Срба преосталих у Хрватскоj, што Хрватска, логично jе, не би улетела у празан простор и своjу оправдано пасивну позициjу претворила у активну, нападачку’? Потпредседник Одбора за спољне послове Европског парламента, Андреj Пленковић, функционер ХДЗ-а, затражио jе да Европска униjа заштити Хрвате у Србиjи jербо, тврди Пленковић, српска држава континуирано, jош од деведесетих, ради на разводњавању хрватског националног корпуса, ускраћуjући Хрватима основна људска права. Пре свега, право на национално изjашњавање. Ово jе, рекосмо горе, изведено из поставке да Буњевци нису Буњевци већ Хрвати.

ПОПИС И РЕАЛНЕ ПРОЦЕНЕ

По последњем попису становништва Хрвата у Србиjи има 57 900. Углавном у Воjводини. Буњеваца jе око 17 000. Они сами тврде да би их, без оног послератног комунистичког насилног уписивања у Хрвате, данас било око 40 000. Ништа не мора да значи, али jе интересантно да се у вези са овим питањем − након прозивки од стране поjединаца и неких партиjа − само jедном реченицом изjаснила и Хрватска академиjа знаности и умjетности. Ради се о тврдњи да су Буњевци саставни део хрватског националног корпуса. Прилично уздржан и што би Хрвати рекли, знаковит став.
Иначе, онаj Пленковић jе човек средњих година, jедан од наjобразованиjих у ХДЗ-у, говори пет jезика, а сви Пленковићи вуку порекло из jедног села са Хвара.

У Хрватскоj тренутно живи 186 000 Срба, тако каже прошлогодишњи попис, али реалне процене су другачиjе и ту се спомиње наjвише 150 000. Остали се воде, али не живе у Хрватскоj. Поређењем броjа од пре рата и овога данас, долазимо до закључка да jе Хрватска деведесетих протерала наjмање 400 000 Срба. За то jе награђена наjпре међународним признањем а онда и чланством у Европскоj униjи.

Све jе у овом случаjу с Буњевцима на страни Србиjе. Хрватска нема ни jедан jедини аргумент, али то не значи да се треба кладити на Србиjу. Истина одавно не стануjе на простору од Охридског до Бледског jезера, међународно право постоjи само у теориjи и образложењима великих сила и њихових трабаната, образложењима чиjи jе циљ да се оправда неки злочин. Што се Срба тиче, они jош увек свега тога нису свесни.

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: Печат