Piše nam pismo: Mr Gojko P. Vrzić

Zašto sam tek sada siguran da su mi zlikovci ubili oca u Jadovnu a ne u Jasenovcu? Zato što je logor smrti Jasenovac formiran u avgustu 1941. godine a prve žrtve je primio u septembru 1941. godine. Moj otac i njegovi sapatnici, uhapšeni su 6. maja 1941. godine kad su ustaše u Jadovnu već uveliko izvodile svoj zločinački posao.

Namera mi je da ukažem na neke pogrešne podatke u popisu, kao i molba da se u popis uvrste i druga imena meni poznatih žrtava logora Jadovno. Zatim da nešto kažem o tome koga, gde i kako su hapsili i ubijali zločinci i izrodi hrvatskog naroda ustaše. Time ću, nadam se bar malo pomoći spoznaji istine o ustaškim zločinima.

Radi se o sledećem:

Za moga oca, žrtve logora Jadovno, evidentiran pod brojem 711, greške su sledeće:

1. Piše: Vrzić P. Perica, a treba Vrzić R. Petar – Perica (moj deda se zvao Rade)

2. Piše: Uhapšen u Brlogu, a treba u Vrzićima (detalje oko hapšenja opisati ću naknadno)

Ostali podaci su tačni.

Istovremeno sa mojim ocem uhapšeni, a nema ih u imeničkom popisu su:

1. Brinje, Vrzić J. Đuro, srbin, 60 g. seljak, Vrzići, 6. maj, ubijen u logoru Jadovno.

2. Vrzić Đ. Juka, srbin, 37 g. seljak, Vrzići, 6. maj, ubijen u logoru Jadovno.

Napomene:

1. Vrzić J. Đuro, otac je Vrzić Đ. Milana, evidentiranog u imeničkom popisu pod brojem 709

2. U grupi Vrzićana uhapšenih 6. maja nalazila su se još tri čoveka čijih se imena na žalost ne sećam.

Molim Predsednika udruženja Jadovno 1941. Dr Dušana Bastašića da u okviru svojih mogućnosti pokrene postupak za realizaciju ove intervencije.

Hvala

Na nagovor Predsednika udruženja Jadovno 1941. Dr Dušana Bastašića da uz ovu intervenciju navedem neke karakteristične podatke o životu, zanimanju, načinu i mestu hapšenja i druge karakteristične podatke za navedene žrtve ustaškog progona, pa to sada činim.

Moj otac, ja, kao i sve ličnosti pomenute u ovoj informaciji, rođeni smo u selu Vrzići.

Vrzići su malo ličko srpsko selo smešteno u uskoj žlebi omeđenoj sa južne strane Senjskim Bilom ogrankom planine Velebit, a sa severne strane manjim brdom zvanim Tavan. Sa zapadne strane su hrvatska sela Melnice i Vratnik sa koga se niz Senjsku Dragu spušta u grad Senj. Senj je od Vrzića udaljen oko 8 km vazdušnom linijom. Istočno od Vrzića je hrvatsko selo Crni Kal, nešto dalje je grad Otočac, a još dalje je grad Gospić, udaljen od Vrzića oko 40 km vazdušnom linijom. Vrzići se ne nalaze na magistralnom putu koji vodi sa zapada od Senja  preko Žute Lokve, gde se jednim krakom odvaja južno  prema varošici Brinje, a drugim krakom kroz Gacku Dolinu prema Otočcu i dalje prema Gospiću. Put za Vrziće nastaje kada se sa magistralnog puta Senj – Otočac na Vratniku oštro skrene, južno, padinom Kruščica. Kada je selo nastalo niko ne zna. Pretpostavlja se da je selo Vrzići staro više vekova. Svi Vrzićani u rasejanju vode poreklo iz sela Vrzići. Seljani su se bavili: zemljoradnjom, stočarstvom i eksploatacijom bogate velebitske šume. Bukova velebitska šuma bila je sirovina za rad pilana u Žutoj Lokvi i Brinju. Zašto rekoh da su se bavili, dakle u prošlom vremenu, zato što selo Vrzići „umire“. Umiranje je počelo početkom Drugog svetskog rata, u selu od tridesetak kuća, živelo je preko sto pedeset duša. Danas, početkom 2011. godine u Vrzićima živi, slovom i brojem deset starih žitelja.

Kroz primer ubijanja uglednih domaćina Vrzića 1941. g. i dalje, među njima i moga oca, vide se uzroci umiranja sela Vrzići.

Drugi svetski rat zatekao je moga oca mobilisanog u rezervnom sastavu vojske Kraljevine Jugoslavije. Poznato je kako je ova vojska brzo savladana i prisiljena na kapitulaciju 17. aprila 1941. godine. Već 18. aprila 1941. godine italijanske oružane snage su u Žutoj Lokvi, svega četiri kilometra od Vrzića. Kapitulacijom vojske zarobljeni su moj ujak Jovo i tetak Đuro i kao zarobljenici odvedeni u zarobljeništvo u Italiju. Tetak Đuro je umro u zarobljeništvu.

Moj otac je na neki način izbegao zarobljavanje i vratio se kući u Vrziće.

Dolaskom Italijana počelo je po hrvatskim selima okupljanje i formiranje ustaških  oružanih grupa. Tako je u Brinju formirana ustaška oružana formacija na čelu sa prvim ustaškim logornikom Stipom Javor. Sastav ove formacije je 6. maja 1941. godine iznenada došao u selo Vrziće. Izdajom i na prepad uhapsili su moga oca i još sedam viđenijih ljudi iz sela. Odveli su ih, kako rekoše na „razgovor“ koji se, što sam mnogo kasnije saznao, zove Jadovno i Šaranova jama.

Tada su uhapšeni: Vrzić Đuro – Đuđa Jovanov, Vrzić Mile – Milan Đuđin sin, Vrzić Juka Đurin, Vrzić T. Milan, Vrzić Petar – Perica, moj otac.

Istovremeno su uhapšena još tri čoveka čijih se imena na žalost ne sećam.

Hvatanje i hapšenje nedužnih ljudi odvijalo se na sledeći način. Ustaše iznenada dolaze u selo, verovatno sa unapred pripremljenim spiskom ljudi koje nameravaju pohapsiti. Odmah hapse ljude koji su se zatekli u selu. Dolaze kod samozvanog starešine sela Đure P. sa pitanjem gde je Perica Radičin – moj otac? Otac je u to vreme zajedno sa deda Radom pripremao zemlju za proletnju setvu na njivi udaljenoj oko tri kilometra od sela. Tada Đura izdade moga oca. Umesto da ustašama kaže da ne zna gde je Perica, on dovede ustaše kod bake Milije i direktno je upita: „Milija gde ti Perica ore“? Baka zbunjena, uplašena, nenaviknuta da laže, reče: „u Mačkolovcima“. Đuri i ustašama to je bilo dovoljno. Da bi do kraja ispunio svoju izdajničku ulogu, Đura ponudi zlikovcima kćerku kao vodiča da bi lakše pronašli i uhapsili oca.

Od uhapšenih ljudi, 6. maja 1941. godine vratio se kući samo Vrzić T. Milan. Kako mu je uspelo nisam ni posle rata mogao doznati. Ponašao se čudno. Pred nekim poznanicima spominjao je Gospić i to neodređeno. Tada sam se nadao da je otac živ i da će se jednog dana vratiti kući i pored strahovitog maltretiranja, pljački i ubistava koja su ustaše čitavo vreme rata provodili nad narodom Vrzića. Nada o povratku oca isčezla je nakon što su ustaše, pred sam kraj rata pohapsile drugu grupu ljudi koji nisu uspeli na vreme da se sklone iz sela. Pohapšene ljude nisu stigli pobacati u kraške jame Velebita, već su ih izmasakrirali i pobili u Žutoj Lokvi. Tako im se žurilo da nisu uspeli ukopom sakriti pobijene ljude i time sakriti zločin. Žrtve su pokrili tankim slojem zemlje, tako da su delovi tela pojedinih žrtava ostali otkriveni. Ove žrtve nađene su par dana nakon oslobođenja Žute Lokve i Vratnika.

Time je prestala svaka nada da će se otac odnekud pojaviti. Umesto oca dobio sam 1950-te SPOMENICU uz obrazloženje da je otac stradao kao žrtva fašističkog terora. Spomenica je izdata 29. novembra i nosi broj 5818.

KAKVE LI IRONIJE! U potpisu na spomenici je PREDSJEDNIK SABORA NARODNE REPUBLIKE HRVATSKE K. Mrazović.

Tada a i sada osećam se kao da su oca ubili dva puta.

Žao mi je što tadašnja vlast u Hrvatskoj nije imala hrabrosti da napiše istinu, da mi je otac stradao na način kako je uistinu stradao od zlikovaca, zločinaca i izroda hrvatskog naroda, od ustaša.

Kada se ovome što je dosad rečeno dodaju razne „oluje“ i bez oluja, eto zašto „umire“ selo Vrzići.

Sve do nedavno mislio sam da je otac ubijen u logoru smrti u Jasenovcu. Ovu misao podržavale su priče ljudi iz moje okoline, čak i vaspitači u domu siročadi Drugog svetskog rata, u kome sam se neko vreme nalazio. Nailazio sam i na neke pisane informacije, kao na primer popis žrtava rata Research Instituta iz Sjedinjenih američkih država i drugih, koje su upućivale da je otac ubijen u Jasenovcu.

Međutim, unuke su me upozorile da su na Imeničkom popisu Jadovno 1941. godine na adresi www.jadovno.com za prezime Vrzić, našle ime svoga pradede, moga oca. I zaista na rednom broju 711 imenika nalazi se ime moga oca. Istovremeno sam primetio da se uz ime moga oca, pod rednim brojem 709 nalazi i ime Vrzić Đ. Milana, uhapšenog istovremeno kad i moj otac. Takođe sam primetio da na popisu nema ostalih imena ljudi iz grupe uhapšenih sa mojim ocem. Nema čak ni Đuđe Milanovog oca. Molio sam da se ovaj spisak žrtava ustaškog logora Jadovno dopuni iz ovog napisa.

Zašto sam tek sada siguran da su mi zlikovci ubili oca u Jadovnu a ne u Jasenovcu? Zato što je logor smrti Jasenovac formiran u avgustu 1941. godine a prve žrtve je primio u septembru 1941. godine. Moj otac i njegovi sapatnici, uhapšeni su 6. maja 1941. godine kad su ustaše u Jadovnu već uveliko izvodile svoj zločinački posao. Tako da je logično zaključiti da ustaše nisu negde čuvale moga oca i ostale uhapšene, da bi ih pobili u septembru 1941. godine u logoru Jasenovac.

Oče oprosti što sam ovo tek sada shvatio.

Mir kostima tvojim.

Tvoj sin Mr Gojko P. Vrzić

Dostavljeno: Udruženje Jadovno 1941. Banjaluka, Kralja Alfonsa XIII 49a