Pečati hrvatske Udbe na telu teroriste Barešića

Datum objave: sreda, april 11, 2018
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Jedan lokalni događaj, polaganje venca ispod spomen-ploče u znak sećanja na pogibiju četvorice hrvatskih dragovoljaca, 1991. godine, podigao je ovih dana u Hrvatskoj skramu sa već pomalo zaboravljene priče o tome ko je i zašto likvidirao ubicu jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića

Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Poslednjeg dana jula, ove godine, u selo Miranje Donje, nedaleko od Benkovca, ušla je crna limuzina i zaustavila se ispred kuće na čijem zidu je okačena spomen-ploča, u znak sećanja na grupu hrvatskih specijalaca koja je tu nastradala u borbi sa lokalnim Srbima, istoga dana 1991. godine.

NIŠTA POSEBNO, REKLO BI SE

Iz limuzine su izašla četvorica ljudi, među njima Tomislav Karmarko, doskora ministar unutrašnjih poslova Republike Hrvatske, jedan od važnijih obaveštajaca novostvorene hrvatske države. Karamarko je i vođa parlamentarne opozicije u Hrvatskoj, ključna ličnost HDZ-a na čijem je vrhu nedavno zamenio Jadranku Kosor. U prisustvu nekoliko okupljenih meštana Karamarko je položio venac na spomen-ploču, poklonio se, ćutao tridesetak sekundi, proveo neko vreme u razgovoru sa okupljenima, seo u kola i otišao put Zadra. Ništa posebno, reklo bi se, Hrvatska je preplavljena spomenicima i spomen-pločama koje čuvaju sećanje na „Domovinski rat“, uvek neko obilazi ta mesta, polaže cveće i vence, pa zbog čega bi Karamarkov gest trebalo izdvojiti. Zbog jednog od četiri imena uklesana na komadu mermera. To ime je –Miro Barešić. Da, onaj Barešić, ustaški terorista, atentator, ubica jugoslovenskog ambasadora u Švedskoj, Vladimira Rolovića. Atentat se dogodio sedmog aprila 1971. godine. Rolović je od zadobijenih rana umro pet dana kasnije.

Sve što se potom događalo u životu Miroslava Mire Barešića – uključujući vreo julski dan 1991. godine, kada je po njega došla smrt u kamenjaru dalmatinskog zaleđa, našavši ga u uniformi sa hrvatskim znamenjem, „odelu“ koje je sanjao decenijama -samo je uvećavalo mit o beskompromisnom borcu za hrvatsku stvar. Barešić je u krugovima ustaške, hrvatske, emigracije, širom sveta, predstavljao ikonu, uzor, primer žrtvovanja za nacionalni cilj, herojstvo za večnost, a tako su ga, ispostaviće se kasnije, doživljavali i mnogi Hrvati u Hrvatskoj. Ne znam da li je među ovima, u „strašnim, jugoslovenskim vremenima“ bio i Tomislav Karamarko ali se iz njegovog dolaska u Miranje Donje, i klanjanje uspomeni na ustaškog ubicu, svašta može zaključiti. Pre svega, kuda će Hrvatska krenuti ako se na sledećem parlamentarnom biranju u Hrvatskoj HDZ vrati na vlast.

Karamarkovo iskazivanje poštovanja Miru Barešiću prilično je uzburkalo hrvatsku javnost i na površinu izbacilo dve decenije staru polemiku o tome kako je ustaški terorista izgubio život. Ovoga puta javilo se nekoliko osoba, među kojima i Barešićeva supruga, svi su oni sve ove godine ćutali zbog raznih strahova.

Kako su u međuvremenu za Barešićem, večnim drumovima, na onaj svet otišli Tuđman i Gojko Šušak, bez čije se saglasnosti i zaštite Barešić sigurno nije mogao vratiti u Hrvatsku, breše su popustile i hrvatska javnost je saznala, ako je to istina, da je ubica ambasadora Rolovića likvidiran od hrvatske ruke.

Godinama je na snazi bila verzija da je metak došao iz srpske puške, da se zna ko je pucao te da taj čovek, pripadnik Vojske Republike Srpske Krajine danas živi u Beogradu. Ali, pre nego što iznesemo detalje o tom unutarhrvatskom sukobu, da vidimo šta se sa Barešićem događalo posle atentata i kako je on uopšte stigao u „slobodnu Hrvatsku“.

AKCIJA OSLOBAĐANjA

Posle ubistva ambasadora Rolovića Barešić završava u švedskom zatvoru, skupa sa dvojicom pomagača u atentatu; Anđelkom Brajkovićem i Antom Stojanovim. Nemojte da vas zamaraju ova dva prezimena, naravno da su srpska, ali to je stara priča, mnogo puta, u raznim verzijama, ponovljena na stranicama „Pečata“. Sva trojica osuđena su na dugogodišnje zatvorske kazne i kada je slučaj već počeo da se zaboravlja, dvojica hercegovačkih Hrvata, pripadnika ustaške emigracije, Rudolf Prskalo i Nikola Lisac, sledeće 1972. godine, izvela su spektakularnu akciju oslobađanja Barešića i njegove grupe. Prskalo i Lisac su oteli avion kompanije SAS, sa 108 putnika, prisilno ga spustili u Malme, postavili ultimatum da se iz zatvora odmah pusti Barešićeva grupu ili će početi sa likvidacijom taoca, i naterali vladu u Stokholmu da ispuni sve njihove zahteve. Švedska policija helikopterom prebacuje Barešića, Brajkovića i Stojanova do aerodroma i otetog aviona, oni ulaze unutra, avion uzleće i po naređenju Prskala i Lisca uzima kurs prema Parizu. Pilot uspostavlja kontakt sa tehničkom službom na aerodromu  „Orli“, ovi mu javljaju da je sve spremno za sletanje. Politički vrh Francuske, u to vreme u odličnim odnosima sa Jugoslavijom, donosi odluku da reaguje; munjevito se organizuje antiteroristička jedinica francuske vojske sa ciljem da odmah po spuštanju aviona interveniše i oslobodi taoce ali…

Kada se Pariz iz otetog aviona već mogao videti golim okom hrvatski teroristi naređuju pilotu da podignu letelicu na veću visinu i krene prema Madridu. Sleću na pistu vojnog aerodroma u glavnom gradu Španije, tamo je na vlasti još uvek profašistički general Franko, i svi skupa traže politički azil. Španija tada nije imala diplomatske odnose sa Titovom Jugoslavijom i znalo se da od izručenja nema ništa. Zbog toga su ustaše i odabrale Španiju kao krajnju destinaciju, a vrlo su realne pretpostavke da je nekoliko meseci pre akcije postignut dogovor ustaša u Španiji sa tamošnjim vlastima. U ovoj priči valja imati na umu da su živote u Španiji, kao slobodni građani, okončali i Ante Pavelić i Maks Luburić.

POVRATAK U HRVATSKU

Utanačena je i farsa od suđenja pa su Barešić, Brajković i Stojanov posle pritvora koji je trajao 18 meseci pušteni da odlete u Paragvaj dok je Prskalu i Liscu suđeno. Dobili su po deset godina zatvora ali ih je Franko posle dve godine pre bi se reklo kućnog pritvora nego zatvora, pomilovao. Ostali su da žive u Madridu, odnosno, Valensiji. I njih dvojica su dočekala nezavisnu i međunarodno priznatu Hrvatsku. Vratili su se u Zagreb, Lisac je preko Gojka Šuška dobio značajnu poziciju u Ministarstvu odbrane dok se Prskalo zbog lošeg zdravlja nije mogao aktivirati ni na frontu ni u administraciji.

Barešić je u Paragvaju živeo pod imenom Toni Šarić i sigurno bi tamo ostao sve do „oslobađanja Hrvatske“ , kao visokocenjeni instruktor u vrhu vojske Paragvaja da ga sasvim slučajno, na snimku sa vojne parade, nije prepoznao operativac jugoslovenske tajne policije. Barešić dobija informaciju da je lociran, da prema njemu već leti metak ispaljen iz oružja Udbe, uspostavlja kontakt sa Dinkom Šakićem, bivšim upravnikom logora Jasenovac, koji živi u Americi, i beži u tu zemlju gde se zapošljava kao telohranitelj ambasadora Paragvaja. I dalje ima pasoš sa imenom Toni Šarić, a njegov pravi identitet otkriven je, navodno, kada je na jednom karate takmičenju, posle osvajanja prvog mesta, tražio da se intonira hrvatska himna. Amerikanci ga hapse i šalju u Stokholm. Tamo je robijao sve do 1988. godine kada izlazi na slobodu. Vraća se u Paragvaj a u Hrvatsku dolazi 1991.

ODABRANICA PO MERI UDBE

Ima u svemu ovom još mnogo interesantnih detalja, ali nema prostora da ih iznosim, pa ću se zadržati samo na jednoj epizodi koja je dostojna najmaštovitijih filmskih zapleta holivudske produkcije. U pitanju je Barešićeva ženidba. Ta priča kaže da je jugoslovenska tajna policija, u vreme Barešićevog tamnovanja u Švedskoj, u Vinkovcima uhapsila neku Slavicu, na lokalu poznatu po tome što se divila Barešiću i veličala ga kod komšija i prijatelja. Angažovana je žena agent koja je uspostavila kontakt, a onda ostvarila česta druženja i na kraju veliko prijateljstvo sa Slavicom. I tu, po zamislima Udbe, počinje pacifikacija Barešića koji u percepciji hrvatske emigraciji raste do mitoloških razmera. Prijateljica nagovara Slavicu da Barešiću piše pisma, ova to i čini a Udba pre toga priprema švedske kolege koje pristaju na saradnju, doturaju Barešiću pisma iz Vinkovaca u kojima se nalazilo ono što je Udba htela da Barešić pročita i sve se okončava odlaskom Slavice u posetu svom idolu. Posete su sve češće, razvija se ljubav i njih dvoje se žene. Iz tog braka ostalo je troje dece a Miro Barešić nikada nije saznao, Slavica jeste, da ga je oženila Udba.

E, ta Slavica iz ove priče, za koju više i nije važno koliko odgovara istini, oglasila se 2001. godine rekavši za „Večernji list“ da njenog supruga nisu ubili Srbi već Hrvati, oni sa kojima je išao u akciju, po naređenju sa najvišeg mesta u Hrvatskoj. Taj njen iskaz objavljen je samo nekoliko meseci posle Tuđmanove smrti ali nije imao očekivani odjek. Sve je obnovljeno ovih dana, povodom saznanja da je mesto pogibije Mira Barešića posetio i Tomislav Karamarko.

KO JE USMERIO METAK?

Ova verzija nema betoniran stav o tome čiji je metak, srpski ili hrvatski, prekinuo život ustaškog teroriste, iz razloga što se smatra da je mnogo važnije ko je taj metak usmerio. U Zagrebu kažu, Josip Perković. Ko je on? Jedan od najboljih operativaca Udbe, sve do poslednjih dana velike Jugoslavije. Rođen je 1945. godine, u Ličkom Novom Selu. Bio je zadužen za hrvatsku političku emigraciju, svoj posao radio je besprekorno, to će reći svaki bolje upućeni pripadnik tajne službe bivše Jugoslavije, uz dodatak da je rukovodio likvidacijom dvadesetak ustaških i ekstremnih hrvatskih političkih emigranata, boraca protiv Jugoslavije. Među njima i čuvenog Stjepana Đurekovića. Perković je u Nemačkoj optužen za tu likvidaciju, zatraženo je njegovo izručenje ali službeni Zagreb i danas se opire tvrdnji da to ne dozvoljava Ustav Hrvatske.

Zbog čega bi Perković likvidirao Barešića, ako je istina da on stoji iza te pogibije. Ustaška emigracija koja se vratila u Hrvatsku, kao i simpatizeri ustaštva, tvrde da je u pitanju zavera većeg  broja ljudi, na čelu sa Perkovićem, da se listom radi o nekada značajnim igračima jugoslavenskih tajnih i javnih službi koji su se plašili da bi po okončanju rata Franjo Tuđman mogao da okrene list, zaboravi da su prešli na hrvatsku stranu, odrekne se njihovih usluga i državu napravi sa hrvatskom emigracijom iz koje su došli i postali ministri, na primer: Gojko Šušak, Ivan Milas, Perica Jurić…A kako je Perković sve ovo izveo? Jednostavno, aktivirao je svoje stare veze na srpskoj strani, obavestio Srbe u Kninu da im dolazi Miro Barešić i ta priča je okončana sa nekoliko metaka. Barešićevo telo je ležalo pet dana na liniji razdvajanja. Našla ga je jedna žena koja je tu čuvala koze.

Josip Perković danas živi u Zagrebu, odbija intervjue i tek s vremena na vreme, dozirano, udbaški, izjavi nešto za javnost. Njegov sin Saša bio je savetnik za bezbednost Stipe Mesića, dok je ovaj službovao na mestu predsednika Hrvatske.

Piše Ratko Dmitrović

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 19. avgusta 2012. godine.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top