Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

ПАТЊА, СПАС, СЛАВА Британија ће заувек чувати успомену на рагби звезде познате као „СРПСКИ ДЕЧАЦИ“

Датум објаве: субота, јун 4, 2016
Величина слова: A- A+

Након 100 година од када је школа у Единбургу прихватила дечаке из Србије, који су бежали од страхота Првог светског рата, њихови потомци ће се ове недеље састати у том шкотском граду како би им одали почаст.

српски дечаци

Дечаци и младићи, старости између 12 и 27 година, дошли су у школу Џорџ Хериот 1916. године, након што су успели да побегну из Србије која је тада била у рукама непријатељске аустроугарске војске.

Миодраг Мартић, Никола Васић, Димитрије Дулкановић

Неке од избеглица пронашле су уточиште и у Глазгову, Дандију и Абердину. Они су били срећници који су преживели повлачење преко Албаније где је живот изгубило око 8.000 дечака. Умирали су од хладноће, глади, болести, а неке су убили и Албанци, пише Би-Би-Си.

Првих 10 дечака стигли су у единбуршку школу августа 1916. године, пред сам почетак школске године. Историчарка Луиза Милер, која је истраживала “српске дечаке”, рекла је да су ови малишани преживели незамисливе страхоте, као и да нису знали енглески језик. “Ипак, школа их је прихватила, а имали су и подршку великодушних људи из Единбурга током ратних година, све док се нису створиле могућности да се врате у своју домовину”, додала је она.

Дечаци су у школи провели три године, а неки од њих су у међувремену дипломирали. Међутим, терен за рагби је било место где су стекли славу.

Данило Павловић из Прокупља
Данило Павловић

“Ови момци никада раније нису играли рагби, али су прихватили овај спорт и показали неочекивани таленат”, додала је Милерова и истакла да су неки чак играли раме уз раме са будућим светским звездама као што је Данијел Дрисдејл.

Формирали су први српски национални рагби тим, а овај спорт су пренели и у своју земљу. Многи од њих су касније имали успешне каријере и до краја живота су одржавали везе са Шкотском и школом која их је срдачно примила.

Живојин Ковачевић

Живојин Ковачевић
Живојин Ковачевић

Живојин је имао 15 година када је 1916. године стигао у Единбург. Није знао ни реч енглеског. Ипак, дечак који је само неколико месеци раније на својој кожи осетио голготу повлачења преко Албаније, био је добар како у школи, тако и у рагбију.

На Универзитету у Единбурги је завршио грађевину, па је по повратку у Србију помогао при обнови земље након рата.

Његово искуство у Шкотској му је променило живот у потпуности. “Волео је Велику Британију, а нарочито Шкотску колико и Србију. Био је веома захвалан британском народу за све што је учинио за њега”, рекла је Живојинова унука Јелена Станковић, која ће ове недеље допутовати у Едингбург.

Своју кућу у Србији изградио је британском стилу, а својој унуки је певао успаванке на енглеском.

“Поред тога што је добио најбоље образовање, усвојио је и британски начин живота”, истакла је његова унука.

У својој осамдесетој години Живојин се и даље са сетом сећао Единбурга. “Тужан сам јер нисам у стању да видим Единбург и школу још једном. Моје године ми не дозвољавају тако дуго путовање, али често размишљам о Единбургу и мојим пријатељима који тамо живе”, рекао је Живојин 1982. године.

Др Стивен Џорџ ОБЕ

Након што је побегао из Србије на самом почетку Великог рата, Стеван Ђорђевић је најпре стигао до Крфа, а одатле у Велику Британију. Уточиште је нашао у Глазгову, где је похађао средњу школу, да би потом уписао студије медицине. Његова породица каже да је током студија био гладан и да је најчешће јео масти и хлеба. Шкотска му је заувек променила живот, па је решио ту и да остане, а у Србију је одлазио само у посету родбини. Своје име је променио у Стивен Џорџ, а у Глазгову је радио као породични лекар. Оженио је своју љубав, девојку из Шкотске, Маргарет. У року од шест година, добили су троје деце.

Након Другог светског рата постао је доктор на броду, да би се након тога трајно искрцао на Бахамима. Умро је 1967. године у 67. години, а сахрањен је у Насау.

Његова кћерка, која је у Единбург допутовала из Канаде каже да је као његова најмлађа кћерка поносна на оно што је као српски младић њен отац постигао.

Ове недеље 17 потомака ових “српских младића” ће посетити Единбург. Њима ће се придружити и амбасадор Србије у Великој Британији Огњен Прибићевић, као и британски амбасадор у Србији Денис Киф. Поред посете рагби терену, посебан догађај ће бити уприличен у Националној библиотеци Шкотске.

Извор: БЛИЦ

Везане вијести:

Најмлађи војник у Првом светском рату био Србин

ПРИЧА О НАЈМЛАЂЕМ КАПЛАРУ НА СВЕТУ…

НЕВЕРОВАТНА СУДБИНА – Прича о немачком дечаку у српској војсци

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top