Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Отворено писмо Његовом Преосвештенству епископу славонском г. Јовану

Датум објаве: недеља, септембар 6, 2015
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

 Јован Ћулибрк

Јован Ћулибрк

Ваше преосвештенство,

Обраћам Вам се поводом интервjуа коjи сте 27. aвгуста ове године дали часопису Недељник. Претпостављам да нисам jедини на кога jе интервjу оставио снажан утисак с обзиром на чињеницу да jе Канцелариjа Епархиjе славонске већ следећег дана обjавила деманти коjим Вас брани од оптужбе да сте у свом излагању бранили надбискупа Степинца и његову улогу у геноциду над Србима у Независноj Држави Хрватскоj 1941-1945. Као стручњак за питања холокауста и челник Одбора за Јасеновац Српске Православне Цркве, Ви сте у изванредном положаjу не само да сагледате неизмерну страхоту геноцида над српским народом коjи jе у НДХ извршен што уз отворену што прећутну подршку (jа бих рекао благослов) Ватикана, већ и да достоjно и принципиjелно заступате стотине хиљада Срба коjи су недужни изгубили животе под србосjецима, тестерама, маљевима и секирама Павелићевих кољача само зато што су били православне вере, као и да се свим силама борите против ревизиjа, дисторзиjа и политиком мотивисаних покушаjа рехабилитациjе усташтва и његовог „духовног“ врела. Из овога сам изузео стотине хиљада српских жртава коjе су завршиле на вешалима и баjонетима католичких аустро-угарских штраф експедициjа из Првог светског рата, као и стотине хиљада изгнаника  из Туђманове зербенфраj нео-Ендехазиjе.

Утолико више ме jе изненадио Ваш интервjу у коме на суптилан начин умањуjете кривицу и одговорност Степинца и Ватикана за страшне злочине коjи и по изjавама покоjног Симона Визентала немаjу пандана у модерноj историjи. Деманти коjи jе Ваша канцелариjа исхитрено обjавила даjе утисак да су Ваше изjаве погрешно схваћене. Оно што деманти не успева да сакриjе jе чињеница да сте селективним избором литературе и реторичким интервенциjама у свом интервjуу покушали да релативизуjете одговорност Степинца и његових налогодаваца у Риму и да успут обезвредите рад прегалаца као што jе професор Виктор Новак. Ово jе утолико значаjниjе што ове ставове нисте изнели као приватно лице, већ као црквени великодостоjник и стручњак за питања холокауста. Свестан сам да jе ово озбиљна оптужба, али прочитавши Ваш интервjу више пута, нисам у стању да донесем другачиjи закључак. У писму ћу се углавном бавити само деловима интервjуа коjи се директно односе на улогу Римокатоличке цркве и Степинца у геноциду над Србима, мада и други привидно нерелевантни делови интервjуа доприносе општем негативном утиску.

Ваша крипто-апологиjа Степинца превазилази све норме дипломатске уздржаности коjа jе свакако неопходна у односима са jедном тако моћном институциjом као што jе Ватикан и доводи у питање Вашу спремност да у име истине браните интересе српских (и свих других) жртава геноцида. Јер овде ниjе реч о национализму—то Вам jе jасно као познаваоцу jевреjског страдања за коjе показуjете изузетну и примерену емпатиjу. Оно што прво упада у очи jе одсуство те исте емпатиjе за народ коjи као епископ славонски заступате пред Богом. У остатку писма ћу се позабавити анализом Ваших конкретних одговора на поjедина питања господина Миладиновића.

У одговору на прво питање Ви се бавите судбином прогнаника из Хрватске и описуjете проблеме с коjима сте се суочили у покушаjима да их пребаците на безбедну териториjу. Читавим пасусом провеjава критика српског „режима“ коjи jе своjом небригом допринео патњи ових несрећних људи. Но, Ви се ниjедном речjу не обазирете на страшан злочин почињен од стране Туђманових боjовника потпомогнутих америчким плаћеницима. Стиче се утисак како су се ти људи ту нашли случаjно—захваљуjући некоj природноj непогоди. По Вама, за патње Краjишника су одговорне српске власти (коjе су и поред свих своjих мана и промашаjа ипак прихватиле више од 250000 изгнаника у тренутку када jе Србиjа грцала под међународним санкциjама и блокадом) а нигде не помињете творце наjвеће епизоде етничког чишћења у Европи од другог светског рата до данас. Опростите ми што овакав Ваш став доживљавам као покушаj да се кривица са злочинаца пребаци на жртве. Морално, такав Ваш став jе дегутантан.

Ваша харанга против Милошевића и његовог режима се наставља пошто сад и експлицитно изjедначавате незнане „неприjатеље“ и српске политичаре. Да цитирам: „Апсолутно. To je страдање у континуитету, али се не може избjећи ни чињеница да су људи страдали како од своjих неприjатеља, тако и од манипулациjа сопствених политичара коjи су вољели да се називаjу вођама.“ Ово jе пример историjског ревизионизма коjи подсећа на покушаjе да се нацистичка Немачка изjедначи са Совjетским Савезом. Подjеднака jе кривица клеро-фашистичког хрватског режима коjи jе за краjњи циљ имао етничко чишћење Хрватске и Милошевића коjи jе колико-толико, потпуно изолован и окружен агентима страних служби покушао да помогне—бар у почетку ратних сукоба. Чињеница да су Хрвати своj план остварили, а да jе Милошевић завршио у Хагу потцртава гротескност оваквог поређења.

Иако jе Ваша горчина према Србима коjи су игнорисали годишњицу „Бљеска“ разумљива, она и сама оставља горак укус у устима. Зар нису ти исти блазирани хедонистички „Србиjанци“ 20 година проживљавали санкциjе, блокаде, несташице, психолошки рат невиђених размера, бомбардовање, отимање териториjе, прогоне сународника и много тога другог? Зар они не заслужуjу бар мало разумевања? Уосталом, зар ниjе главни разлог таквог њиховог понашања чињеница да су све пост-Милошевићевске владе по налогу Запада чиниле све да се страдање Срба у Хрватскоj умањи и заборави? Имате ли конкретан предлог како би се ово брисање историjе могло зауставити и преокренути? Или ћете се, као и другосрбиjанци, задовољити блаћењем Милошевића и његове политике?

Ваше (на тренутке мучно) излагање се наставља дискусиjом о рушењу српских светиња коjе како и сами признаjете, и дан данас траjе у Хрватскоj и на Косову и Метохиjи. Какав закључак Ви извлачите из овога? „E сад, таj вандализам сам по себи ниjе проблем. Проблем jе сличан као и на Косову и Метохиjи – да ли се вандализам санкционише.“ Дакле чињеница да су у Хрватскоj срушене неброjене цркве—а о Косову и Метохиjи да и не говорим—за Вас не представља проблем. Проблем jе да пошто jе црква већ уништена или оскрнављена, за то нико не одговара. Зар Ви, Ваше преосвештенство, не уочавате спрегу између починилаца ових злочина и власти коjе их у томе не само не спречаваjу већ често и подржаваjу? Зашто бар jедном реченицом не осудите вандализам коjи би се у свакоj цивилизованоj земљи сматрао тешким кривичним делом, поготову што jе директно усмерен ка уништењу културе чиjи сте Ви и Српска православна црква баштиници?

Иако сте као великодостоjник СПЦ по образовању теолог, као и стручњак за савремену историjу  упознати (бар начелно) са политичком идеологиjом Ватикана, Ви у следећем пасусу изjављуjете нешто што jе у наjмању руку неразумљиво: Коначно, суштински ме занима у Медарима jедна ствар: ко jе у стању да у име хришћанства насрне на крст? На коме крсту или око кога нема ништа што би неког изазивало и узнемирило, jер jе он подигнут да благосиља све нас и сву твар? На крст, свjетило васељене? Какво jе то хришћанство онога ко насрће на крст? Нема сумње да су то ствари коjе мораjу да се дубоко промисле. На свим сттранама има много дубоко рањених људи коjи делаjу из те ране, безумно. А наjчешће из изгубљеног смисла, из бола и безнађа. Какве су то теолошке дубине у коjе ми лаици треба да уронимо да бисмо схватили о чему jе реч? Хоћете рећи да крстове и манастире руше ментално поремећене особе? Као психолог, могао бих Вам дати за право да у Вашоj изjави не видим суптилан покушаj да се jедноj антихришћанскоj идеологиjи расрбљивања, коjа jе у своjоj наjсвежиjоj инкарнациjи рођена почетком прошлог века[1],  омогући да индивидуализуjе одговорност за непрекинуту кампању надирања на исток, то jест да са своjих политичких, а понекад и верских, вођа и инспиратора ту одговорност пребаци на тзв. индивидуалне извршиоце прљавих послова. Нико не спори да jе рат изнедрио злочинце на свим зараћеним странама, но историjско искуство нас учи да нису Хрвати и Муслимани ти коjи су систематски потискивани са своjих већинских териториjа већ вековима, већ Срби коjи су (уз изузетак Републике Српске) активно брисани и као народ и као култура од стране jедне те исте спреге—Ватикана и његових световних савезника (Аустроугарске, Немачке и сада САД). То се наjбоље види из чињенице да jе данашња мапа Балкана врло слична оноj коjу су Хитлерови стратези цртали 1941. године.

Одговор коjи сте дали на питања господина Миладиновића у вези са Јасеновцем потврђуjе утисак да Ви из разлога знаних само Вама не желите да проговорите о страхотама хрватских злочина. Отпочињете изjавом да вас jе страх од броjева и настављате наводећи општа места, да би се Ваш одговор убрзо окренуо разликама између Есеса и Вермахта. Поред тога што jе одговор очигледно некохерентан и углавном невезан за питање, он поново указуjе на Вашу невољност да се суочите са суштином питања, наиме са страховитим „учинком“ усташког геноцида. Говорите о немачким злочинима у Банату коjи, уз све дужно поштовање према жртвама, бледе пред страхотама коjе су над Србима починили Хрвати.[2] Ни речи о крвништву, садизму, систему логора смрти коjи се протезао од Пага до Земуна, патњи деце коjу су ножем и отровом убиjале чак и неке католичке часне сестре, о безброjним jамама у Херцеговини и Далмациjи, стотинама покланих православних свештеника… Ни слова о кохортама фрањеваца, доминиканаца и jезуита коjи су од 10. априла  1941. свесрдно спроводили диктум Мила Будака: трећину побити, трећину иселити, трећину покрстити. Комунисти коjе презирете су користили сличну тактику—крили су и умањивали одговорност Римокатоличке цркве за геноцид—нарочито после 1966. када jе Тито успоставио дипломатске односе са Ватиканом. Не могу а да се не упитам шта Вас наводи на таj исти пут.

При краjу пасуса долазимо до кључне тачке коjа jасно осветљава Вашу позициjу: Но, да се вратимо питању броjа жртава: резултати коjи су изнесени краjем осамдесетих су негде потврдили броj жртава, негде показали да jе он већи или мањи у односу на првобитне процjене. Парадигматичан jе примjер Аушвица: поратне процjене су биле да jе у њему страдало око четири милиона људи, да би се дуготраjним истраживањем у коjе су уложена огромна средства, дошло до броjа коjи jе данас прихваћен, а коjи се креће између милион и сто хиљада и милион и по жртава. Ради се о полуприкривеноj аналогиjи. Као што jе на краjу доказано да jе у Аушвицу убиjено четири пута мање логораша него што се претходно претпостављало, слична нивелациjа ће вероватно превладати у случаjу Јасеновца и довести до броjа жртава коjи jе прихватљив западним историчарима и политичарима. Ово могу само да назовем реторичким триком коjи инсинуира да историчари коjи већ децениjама говоре и доказуjу да jе у Јасеновцу побиjено 700000 људи (да не говорим о осталим стратиштима) претеруjу и да ће се с временом те процене свести на неку „разумну“ цифру (по рецепту Туђмана и његових хисторичара). Нигде не споменусте Владимира Дедиjера, Србољуба Живановића, Милана Булаjића, Милорада Екмечића, Василиjа Крестића, Богдана Кризмана и велики броj других. Ово превазилази позициjу „обjективне дистанце“ и почиње да личи на полуотворено лобирање за интересе хрватског шовинизма. На краjу, ипак признаjете да се радило о геноциду али то звучи као afterthought—накнадна идеjа од секундарне важности коjа не нарушава главни наратив.

На питање „A дa ли у тоj паралели страдање Срба у НДХ можемо да посматрамо као последицу ”нормалног” историjског тока у Хрватскоj?“ одговорили сте опет на начин коjи се може протумачити само као избегавање суштине. Иако нико не доводи у питање коначну одговорност нацистичке Немачке за рат, Ваше инсистирање на њеноj одговорности за злочине у НДХ нема основа у историjским чињеницама. Немци су као окупатори у Србиjи починили броj jезивих злочина али ништа (чак ни ноторни указ 100 за jеднога) не може да се упореди са ужасима коjе су Срби претрпели у НДХ. Немцима jе одговарало да се устанички покрет у Хрватскоj и Босни неутрализуjе, и премда претежно потпуно равнодушни према страдању Срба, и сами су бивали згрожени крволочним атавизмом и бруталношу своjих „кршћанских“ савезника. Иако сурови, Немци су ретко користили хладно оружjе у обрачуну са жртвама.[3] Ваш одговор се опет завршава „дриблингом“ коjи се усредсређуjе на судбину Јевреjа у НДХ. Иако важан, оваj проблем одвлачи пажњу са питања на коjе свако ко макар и површно познаjе историjу српско-хрватских односа може дати jасан и недвосмислен одговор.

Затим се суочавамо са кључним питањем: „A oткуд та идеjа у хрватском народу о потреби да се истребе Срби у Другом светском рату?“ на коjе би свако иоле упознат са идеологиjом праваштва, хрватског клерикализма и шовинизма лако одговорио. Нашироко су познате идеjе Анте Старчевића и Joсипа Франка коjи су у духу католичке реакциjе активно радили на кидању веза између Срба и Хрвата. Масовно католичење и похрваћивање Срба, коjе jе било спровођено jош у време Мариjе Терезиjе, узело jе маха почетком 20. века под окриљем надбискупа Штадлера у оквиру Католичке акциjе. Слободарска стремљења jугословенске омладине (Срба, Хрвата и Словенаца) гушена су, уз истовремено jачања клерикалне политике коjа jе имала пуну подршку хабсбуршког двора и нарочито надвоjводе Франца Фердинанда. Римокатолизациjа Далмациjе jе на пример била довела до потпуне промене етничке слике—велики броj православних Срба jе под притиском власти прелазио у католицизам да би затим прихватио хрватство.[4] Униjатство—таj посебан вид инфилтрациjе у православље коjи тренутно предводи и подржава проjект дерусификациjе Украjине— пустио jе корење у областима око Жумберка. Активност Фрањеваца и Језуита у Босни се убрзано развиjала.

Експлозиjу хрватског шовинизма из 1914. године jе заменио период инкубациjе током 20-их година прошлог века, но он jе убрзо био замењен интензивирањем хрватског иредентизма и jачањем прото-усташтва у форми Мачекове Хрватске сељачке странке и домобранства, као и Чисте католичке акциjе под диригентском палицом бискупа Степинца.[5] Историчари често греше када почетак погрома над Србима везуjу за 1941. годину. Терор у виду прогона, убистава и малтретирања jе почео одмах по оснивању Хрватске бановине 1939. године. За све то време, клерикалне снаге у Хрватскоj су jачале своjе позициjе и преузимале све већи удео у обликовању државне политике. Додатни стимулус њиховом деловању дала jе конкордатска криза из 1937. године, када се Српска православна црква супротставила продору римокатолицизма у Србиjу. Страшну судбину коjа jе очекивала Србе предсказао jе Пиjе ХI коjи jе недуго после изjавио (парафразирам): „Зажалиће Срби што нису прихватили дарежљиву понуду Светог Оца.“[6] Дакле, србофобиjа и мржња према православљу су дуго гаjене у Хрватскоj и Босни као примарно оружjе за продор на исток и евентуалну конверзиjу православног живља источно од Дрине.[7]

Уместо jедноставног одговора (о коjем се може дискутовати), Ви храбро спекулишете да за страдање Срба у Хрватскоj нису биле криве само усташе, већ и… неко други, нека мистериозна групациjа коjу jе тешко именовати, запостављаjући притом очигледну чињеницу да jе проjект НДХ као Civitas Dei де факто испуњење плана Ватикана о експанзиjи ултрамонтанског католицизма до самог Београда. И онда се, из незнаних разлога, изненада пребацуjете на Жака Маритена и његове медитациjе о Јевреjима и нацизму. Немоjте ме погрешно схватити—патње Јевреjа су нешто што стално треба имати на уму—али ко ће са истим жаром и убеђењем стати у одбрану Срба? Чему позивање на тангентне примере и алегориjе? Зар ниjе лакше и за душу боље рећи истину без страха и увиjања?

Игра сенки се наставља у вези са питањем г. Миладиновића о улози католичког свештенства у хрватском геноциду. Уместо да прокоментаришете велики броj католичких свештеника коjи не само што су организовали покоље Срба већ су и лично учествовали у њима, Ви скрећете тему на пар књига од коjих jе само Фридлендерова позната широj jавности и опет не износите никакав став у вези с тим. Литература о улози Ватикана у другом светском рату jе веома обимна (у шта сам имао прилике да се лично уверим као редовни гост Винер библиотеке у Лондону). Ви жалите што jе мали броj релевантних књига преведен, што нас онемогућава да сагледамо проблем хрватског геноцида у ширем геополитичком контексту.

Као добре примере непреведених књига коjе даjу бољу слику о широj улози цркве и Степинца Ви наводите књиге Маjкла Фаjера[8] и Пола О Шеjа.[9] У ситуациjи у коjоj како сами кажете српска jавност нема приступ већем делу релевантне литературе, занимљиво jе да препоручуjете (да не кажем рекламирате) две књиге коjе се релативно позитивно односе према Степинцу док у исти мах Ривелиjа[10] и Корнвела[11] коjи се према њему односе много критичниjе, смештате у категориjу слабиjих експерата и притом потпуно игноришете броj српских историчара и стручњака. Oво jе утолико сумњивиjе ако се узме у обзир да сам Сол Фридлендер—светски ауторитет—xвали и препоручуjе Корнвелову књигу.  A да видимо шта „друголигаш“ Ривели каже о будућем свецу: „Судjеловао jе jош од првих дана нацифашистичке инвазиjе у акредитациjи усташког режима, често присуствуjући манифестациjама режима: члан jе Павелићеве марионетске владе, одобравао jе ултранацизам антисрпски те шутио о прогонима (изузевши—чини се—неке хомилиjе коjе нису оставиле трага ни у каквом писаном документу или у упутама за своj клер): био jе на линиjи присилног преобраћења изузев расправе са усташама тко би их требао прихватити и извршити. Познати повjесничар народних демокрациjа Франсоа Феjто окарактеризирао jе Степинца као „озлоjеђен симбол хрватског католичког шовинизма.““[12]Пошто сам прочитао све три књиге (осим Ривелиjеве), приметио сам да О Шеj упућуjе критике на рачун Корнвела (коjе не поткрепљуjе jасним примерима), што ме наводи на помисао да сте се некритички повели за његовим судом. Можете ме одмах разуверити тако што ћете навести грешке и дисторзиjе у Корнвеловоj књизи. Дакле, шта Вас jе навело да О Шеjа и Фаjера претпоставите Ривелиjу, Корнвелу или броjу угледних домаћих историчара и да их препоручите домаћоj читалачкоj публици?

Кад смо код О Шеjа, читаjући поглавље о Пачелиjевоj нунциjатури у Минхену, нема помена о jедном веома битном догађаjу. Наиме, по исказу Пачелиjеве дружбенице сестре Паскалине Ленерт, Пачели jе 1919. у своj дом више пута примио младог баварског сепаратисту и уделио му новчану помоћ. Име овог младића jе било Адолф Хитлер.[13] Даље, О Шеj говори о страху Ватикана од бољшевизма као о лаjтмотиву његове политике а пренебрегава чињеницу да jе Ватикан са радошћу и надом гледао на победу бољшевика коjа jе уништила утицаj православне цркве и оставила Русиjу беспомоћном пред налетом римокатолицизма. Познати историчар Хансjакоб Штеле детаљно описуjе ентузиjазам са коjим jе Ватикан пратио слом руске империjе, као и период „меденог месеца“ између Ватикана и нове совjетске власти коjи jе траjао све до 1927.[14] На краjу, као и за Степинца, О Шеj има речи хвале за епископа грко-католичке украjинске цркве (униjатске). Рођењем пољски племић, Андреj Шептицки jе први пут ушао у Русиjу 1908. године као аустроугарски агент.[15] Поставши црквени поглавар галициjских униjата, он jе усрдно радио на стварању украjинске нациjе засноване на католицизму и русофобиjи. И поред свих покушаjа ватиканских апологета да од Шептицког направе мученика, нико до сада ниjе обjаснио каква га jе мука натерала да 1944. године  благослови формирање злогласне 23. Waffen SS дивизиjе Galizien чиjи потомци данас у Канади настављаjу његов крсташки рат против Русиjе. Иначе, заменик Шептицког и воjни викар дивизиjе, бискуп Иван Бучко jе 1942. године путовао у НДХ да би обавио рукоположење униjатског бискупа Јанка Шимрака у Крижевцима.[16]

Нарочито упада у очи Ваше ограђивање од дела „Магнум Кримен“ Виктора Новака. Магнум опус од више хиљада страница коjи jе Новак грозничаво писао под сталном претњом по живот и некако спасао од спаљивања jе нешто што наши римокатолички „партнери“ виде као памфлет те се стога чека њихов „темељити одговор“. Ви опет не даjете своj став по питању вредности ове књиге коjа садржи велики броj примарних извора и одлично документованих референци. Ако ме не вара памћење, Магнум Кримен jе одмах по обjављивању 1948. године био ставњен на Index librorum prohibitorum. Зашто очекуjете да ће нове ватиканске власти покушати да демантуjу нешто што тако jасно инкриминише њихове претходнике? Ви дакле, неповољно поредите jедно магистрално историjско дело и сведочанство коjе нико до сада ниjе озбиљно критиковао са две књиге у коjима Степинац фигурише на неколико страница и то само као минорна фигура у начелном контексту односа Ватикана према Јевреjима у Другом светском рату. Како jе уопште могуће поредити такве две категориjе? Говорите о Новаковом анти-католичком набоjу. Уколико сте прочитали Магнум Кримен, биће Вам jасно да Новак ниjе анти-католик—напротив. Он често даjе примере католичких свештеника и великодостоjника коjи су своjим моралним ставом и одбиjањем да се одрекну своjих корена на себе навлачили гнев ултрамонтанских зилота (на пример бискуп Франо Учелини Тице, монсињор Светозар Ритиг и многи други).[17] Оно што одређене кругове у Ватикану очигледно иритира jе опширна документациjа коjу садржи Магнум Кримен, и коjа се не може оповргнути. И на краjу, шта Ви чекате? Да Ватикан детаљном историjском анализом демантуjе Новака? Ваша завршница одаjе утисак фрустрациjе и разочарења. Сматрате ли да jе популарност Магнум Кримена опасна или непожељна?

У последњем делу писма желим да се позабавим Вашим ставовима у вези са тзв. канонизациjом надбискупа Степинца. Иако jе Степинац само део геноцидне хрватске саге, изгледа да су Ваше изjаве у вези с њим изазвале бурна реаговања у средствима информисања—нарочито следећа:Мислим да ћемо сви ми морати да добрано одвагнемо сваку риjеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца. Оно око чега ћемо се сигурно сложити то jе да комунистички процес и комунистичка оптужба не могу да представљаjу полазиште за разговор о Степинцу. На том процесу и уопште пред комунистима он jе показао храброст, и несумњиво jе да jе таj елеменат исповjедништва пресудан у процесу беатификациjе и канонизациjе. Но, управо одатле полазе и они коjи Степинцу приговараjу да исту храброст ниjе показао и пред Павелићем када jе требало осудити и сприjечити усташка злодjела. Ви се овде постављате као дипломата или арбитар коjи са безбедне удаљености сагледава комплексност ситуациjе и опомиње „обе стране“ да буду пажљиве у вагању аргумената про ет контра, како би на краjу истина—превагнула. Ниjе jасно зашто jе ово вагање толико важно. Да бих избегао ситничарење, послужићу се апсурдом. Замислите Ваше преосвештенство да jе за време рата у Србиjи настрадало скоро милион Хрвата у наjстрашниjим мукама и да jе Патриjарх Гаврило свесрдно подржавао крвави режим коjи jе извршио геноцид.[18] Какво би било Ваше мишљење о таквом „свецу“ и о цркви коjа захтева његову канонизациjу? Да ли бисте покушавали да Хрвате убедите у исправност ове одлуке?

Како било, Ви и даље инсистирате на балансу: Но, ништа ниjе jедноставно: замислите да су и Степинцу и Патриjарху Павлу усташе убиле брата – Павлов брат Душан jе погинуо у партизанима у Сирачу 1942, а Степинчевог брата Миjу су одвели и убили наредне, 1943. године. Коjа jе поента ове опаске? Да су ето чудом провиђења Патриjарх Павле (кога многи сматраjу свецем и без имприматура фабрике за штанцовање светаца—да парафразирам покоjног професора Екмечића) и надбискуп Степинац (коjи у наjмању руку сноси велику одговорност за стварање геноцидне НДХ) сличне судбине—па онда ваљда и сличних заслуга? Опростите, али ако постоjи другачиjе обjашњење, jа га заиста не видим. Што jе jош горе, Ваш покушаj изjедначавања патриjарха Павла са Степинцем по судбинскоj линиjи доживљава потпуни крах кад се схвати да Степинчевог брата Миjу нису убиле усташе него Немци.[19]

За краj, молим Вас да ово разумете као глас констернираног поjединца коjи већ дуго година немоћно посматра блатантно и наизглед незаустављиво прекраjање историjе на штету српског народа. Док год су виновници ревизионизма политичари и интелектуалци коjи су за своjе штеточинство плаћени, унутрашњи глас нам говори да jе то нешто што jе на краjу краjева неизбежно или бар разумљиво. Када се у коло еквивокациjе и трговине жртвама укључи и високо свештено лице, коjе jе притом и познавалац холокауста, не преостаjе нам свима заjедно ништа друго него да почнемо колективно и са зебњом да сумњамо и у саму могућност пуког биолошког опстанка многострадалног српског народа.

С поштовањем,

Александар Аксентиjевић


[1] Први хрватски католички концил у Загребу, 1900.

[2] И где исправно повезуjете злочине Вермахта са аустроугарском казненом експедициjом из 1914., Ви игноришете чињеницу да jе Ватикан и овде одиграо важну улогу—да jе идеологиjу коjа jе инспирисала католичке пукове наjбоље уоквирила ноторна песма „Србе на врбе“ словеначког клерикалног политичара Марка Натлачена, као и да се сам папа Пиjе Х залагао за кажњавање непоћудних Срба.

[3] Један од изузетака jе био Густав Вагнер, Аустриjанац и управник логора Собибор коjи jе у кажњавању логораша користио усташке методе као што jе кидање новорођенчади на комаде и убиjање логораша лопатама и секирама. Наравно, и њега jе као и велики броj нациста и усташа Ватикан после рата „спровео“ у Јужну Америку. Правда у виду атентаторског ножа га jе достигла тек 1980. године.

[4] Никодим Милаш: Православна Далмациjа: Историjски преглед. Нови Сад, А. Паjевић, 1901.

[5] Поруке Милорада Екмечића. Стандард, 1. септембар 2015. Обjављено на http://goo.gl/qixobx

[6] Пун цитат гласи: „Доћи ће дан—а волео бих да то не морам казати, али сам дубоко уверен—доћи ће дан када неће бити мали броj душа, коjе ће зажалити што нису широкогрудо, и активно примили тако велико добро као што jе оно коjе jе заступник Исуса Христа нудио њиховоj земљи и то само ради црквене, верске слоге нациjе, већ и ради њене социjалне и политичке слоге, ма да одлучно одбиjамо да политика буде наша ствар, наш посао.“ Сима Симић: Ватикан против Југославиjе. Београд, Култура, 1990. стр. 22.

[7] Виктор Новак: Магнум Кримен: Пола виjека клерикализма у Хрватскоj. Загреб, 1948.

[8] Michael Phаyer: The Catholic Church and the Holocaust 1930-1965. Bloomington and Indianapolis, Indiana University Press, 2000.

[9] Paul O’Shea: A Cross too Heavy: Pope Pius XII and the Jews of Europe. New York, Palgrave Macmillan, 2011.

[10] Marco Aurelio Rivelli: L’arcivescovo del genocidio: monsignor Stepinac, il Vaticano e la dittatura ustascia in Croazia, 1941-1945. Kaos Edizioni, 1999.

[11] John Cornwell: Hitler’s Pope: The Secret History of Pius XII. London, Penguin, 1999.

[12] Из интервjуа Марка Ривелиjа датом Виториjу Белавитеу. Доступно на http://www.nasa-jugoslavija.org/Stepinac%20genocid.pdf

[13] Oваj догађаj се помиње у бар три књиге: Edmond Paris: Vatican against Europe, str. 88; Paul I. Murphy: La Popessa, str. 54; Mark Aarons & John Loftus: The Secret War against the Jews, str. 84.

[14] Hansjakob Stehle: Die Ostpolitik der Vatikans 1917-1975. R. Piper & Co. Verlag, München, 1975. str. 16-69.

[15] Штеле, стр. 19. Шептицки jе од папе исте године добио „таjна пуномоћjа“ и инструкциjе за случаj слома руске империjе.

[16] Новак, стр. 980.

[17] Новак, стр. 42.

[18] Степинац jе 1944. пред сам краj рата jедно од наjвиших одликовање НДХ (Ред за заслуге-Велеред са звездом; Католички лист, бр. 5, стр. 46, 1945, Загреб).

[19] Овде наводим само jедан извор, наиме, загребачки Вечерњи Лист (http://www.vecernji.hr/alojzije-stepinac-propovijedao-protiv-ustasa-ne-znajuci-da-su-mu-nijemci-ubili-brata-miju-1021691). Иста информациjа се може наћи на Википедиjи.

 

Везане виjести:

Писмо Епископу Јовану Ћулибрку

Папа лови српске душе

Писмо Епископу славонском Јовану Ћулибрку поводом Дана …

Владика Јован и министар Вулин на Јадовну 29. jуна 2014. у …

ЕПИСКОП СЛАВОНСКИ ЈОВАН ЋУЛИБРК: Срби, добро вагаjте …

Реаговање Међународне комисиjе за истину о Јасеновцу на …

VLADIKA JOVAN ĆULIBRK PORUČIO SRBIMA ‘Svi ćemo …

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Jedan komentar za Отворено писмо Његовом Преосвештенству епископу славонском г. Јовану

  1. Биљана Кочановић je napisao:

    ГОСПОДЕ ПОМИЛУЈ!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top