Otvoreno pismo Njegovom Preosveštenstvu episkopu slavonskom g. Jovanu

Datum objave: nedelja, septembar 6, 2015
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

 Jovan Ćulibrk

Jovan Ćulibrk

Vaše preosveštenstvo,

Obraćam Vam se povodom intervjua koji ste 27. avgusta ove godine dali časopisu Nedeljnik. Pretpostavljam da nisam jedini na koga je intervju ostavio snažan utisak s obzirom na činjenicu da je Kancelarija Eparhije slavonske već sledećeg dana objavila demanti kojim Vas brani od optužbe da ste u svom izlaganju branili nadbiskupa Stepinca i njegovu ulogu u genocidu nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj 1941-1945. Kao stručnjak za pitanja holokausta i čelnik Odbora za Jasenovac Srpske Pravoslavne Crkve, Vi ste u izvanrednom položaju ne samo da sagledate neizmernu strahotu genocida nad srpskim narodom koji je u NDH izvršen što uz otvorenu što prećutnu podršku (ja bih rekao blagoslov) Vatikana, već i da dostojno i principijelno zastupate stotine hiljada Srba koji su nedužni izgubili živote pod srbosjecima, testerama, maljevima i sekirama Pavelićevih koljača samo zato što su bili pravoslavne vere, kao i da se svim silama borite protiv revizija, distorzija i politikom motivisanih pokušaja rehabilitacije ustaštva i njegovog „duhovnog“ vrela. Iz ovoga sam izuzeo stotine hiljada srpskih žrtava koje su završile na vešalima i bajonetima katoličkih austro-ugarskih štraf ekspedicija iz Prvog svetskog rata, kao i stotine hiljada izgnanika  iz Tuđmanove zerbenfraj neo-Endehazije.

Utoliko više me je iznenadio Vaš intervju u kome na suptilan način umanjujete krivicu i odgovornost Stepinca i Vatikana za strašne zločine koji i po izjavama pokojnog Simona Vizentala nemaju pandana u modernoj istoriji. Demanti koji je Vaša kancelarija ishitreno objavila daje utisak da su Vaše izjave pogrešno shvaćene. Ono što demanti ne uspeva da sakrije je činjenica da ste selektivnim izborom literature i retoričkim intervencijama u svom intervjuu pokušali da relativizujete odgovornost Stepinca i njegovih nalogodavaca u Rimu i da usput obezvredite rad pregalaca kao što je profesor Viktor Novak. Ovo je utoliko značajnije što ove stavove niste izneli kao privatno lice, već kao crkveni velikodostojnik i stručnjak za pitanja holokausta. Svestan sam da je ovo ozbiljna optužba, ali pročitavši Vaš intervju više puta, nisam u stanju da donesem drugačiji zaključak. U pismu ću se uglavnom baviti samo delovima intervjua koji se direktno odnose na ulogu Rimokatoličke crkve i Stepinca u genocidu nad Srbima, mada i drugi prividno nerelevantni delovi intervjua doprinose opštem negativnom utisku.

Vaša kripto-apologija Stepinca prevazilazi sve norme diplomatske uzdržanosti koja je svakako neophodna u odnosima sa jednom tako moćnom institucijom kao što je Vatikan i dovodi u pitanje Vašu spremnost da u ime istine branite interese srpskih (i svih drugih) žrtava genocida. Jer ovde nije reč o nacionalizmu—to Vam je jasno kao poznavaocu jevrejskog stradanja za koje pokazujete izuzetnu i primerenu empatiju. Ono što prvo upada u oči je odsustvo te iste empatije za narod koji kao episkop slavonski zastupate pred Bogom. U ostatku pisma ću se pozabaviti analizom Vaših konkretnih odgovora na pojedina pitanja gospodina Miladinovića.

U odgovoru na prvo pitanje Vi se bavite sudbinom prognanika iz Hrvatske i opisujete probleme s kojima ste se suočili u pokušajima da ih prebacite na bezbednu teritoriju. Čitavim pasusom provejava kritika srpskog „režima“ koji je svojom nebrigom doprineo patnji ovih nesrećnih ljudi. No, Vi se nijednom rečju ne obazirete na strašan zločin počinjen od strane Tuđmanovih bojovnika potpomognutih američkim plaćenicima. Stiče se utisak kako su se ti ljudi tu našli slučajno—zahvaljujući nekoj prirodnoj nepogodi. Po Vama, za patnje Krajišnika su odgovorne srpske vlasti (koje su i pored svih svojih mana i promašaja ipak prihvatile više od 250000 izgnanika u trenutku kada je Srbija grcala pod međunarodnim sankcijama i blokadom) a nigde ne pominjete tvorce najveće epizode etničkog čišćenja u Evropi od drugog svetskog rata do danas. Oprostite mi što ovakav Vaš stav doživljavam kao pokušaj da se krivica sa zločinaca prebaci na žrtve. Moralno, takav Vaš stav je degutantan.

Vaša haranga protiv Miloševića i njegovog režima se nastavlja pošto sad i eksplicitno izjednačavate neznane „neprijatelje“ i srpske političare. Da citiram: „Apsolutno. To je stradanje u kontinuitetu, ali se ne može izbjeći ni činjenica da su ljudi stradali kako od svojih neprijatelja, tako i od manipulacija sopstvenih političara koji su voljeli da se nazivaju vođama.“ Ovo je primer istorijskog revizionizma koji podseća na pokušaje da se nacistička Nemačka izjednači sa Sovjetskim Savezom. Podjednaka je krivica klero-fašističkog hrvatskog režima koji je za krajnji cilj imao etničko čišćenje Hrvatske i Miloševića koji je koliko-toliko, potpuno izolovan i okružen agentima stranih službi pokušao da pomogne—bar u početku ratnih sukoba. Činjenica da su Hrvati svoj plan ostvarili, a da je Milošević završio u Hagu potcrtava grotesknost ovakvog poređenja.

Iako je Vaša gorčina prema Srbima koji su ignorisali godišnjicu „Bljeska“ razumljiva, ona i sama ostavlja gorak ukus u ustima. Zar nisu ti isti blazirani hedonistički „Srbijanci“ 20 godina proživljavali sankcije, blokade, nestašice, psihološki rat neviđenih razmera, bombardovanje, otimanje teritorije, progone sunarodnika i mnogo toga drugog? Zar oni ne zaslužuju bar malo razumevanja? Uostalom, zar nije glavni razlog takvog njihovog ponašanja činjenica da su sve post-Miloševićevske vlade po nalogu Zapada činile sve da se stradanje Srba u Hrvatskoj umanji i zaboravi? Imate li konkretan predlog kako bi se ovo brisanje istorije moglo zaustaviti i preokrenuti? Ili ćete se, kao i drugosrbijanci, zadovoljiti blaćenjem Miloševića i njegove politike?

Vaše (na trenutke mučno) izlaganje se nastavlja diskusijom o rušenju srpskih svetinja koje kako i sami priznajete, i dan danas traje u Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji. Kakav zaključak Vi izvlačite iz ovoga? „E sad, taj vandalizam sam po sebi nije problem. Problem je sličan kao i na Kosovu i Metohiji – da li se vandalizam sankcioniše.“ Dakle činjenica da su u Hrvatskoj srušene nebrojene crkve—a o Kosovu i Metohiji da i ne govorim—za Vas ne predstavlja problem. Problem je da pošto je crkva već uništena ili oskrnavljena, za to niko ne odgovara. Zar Vi, Vaše preosveštenstvo, ne uočavate spregu između počinilaca ovih zločina i vlasti koje ih u tome ne samo ne sprečavaju već često i podržavaju? Zašto bar jednom rečenicom ne osudite vandalizam koji bi se u svakoj civilizovanoj zemlji smatrao teškim krivičnim delom, pogotovu što je direktno usmeren ka uništenju kulture čiji ste Vi i Srpska pravoslavna crkva baštinici?

Iako ste kao velikodostojnik SPC po obrazovanju teolog, kao i stručnjak za savremenu istoriju  upoznati (bar načelno) sa političkom ideologijom Vatikana, Vi u sledećem pasusu izjavljujete nešto što je u najmanju ruku nerazumljivo: Konačno, suštinski me zanima u Medarima jedna stvar: ko je u stanju da u ime hrišćanstva nasrne na krst? Na kome krstu ili oko koga nema ništa što bi nekog izazivalo i uznemirilo, jer je on podignut da blagosilja sve nas i svu tvar? Na krst, svjetilo vaseljene? Kakvo je to hrišćanstvo onoga ko nasrće na krst? Nema sumnje da su to stvari koje moraju da se duboko promisle. Na svim sttranama ima mnogo duboko ranjenih ljudi koji delaju iz te rane, bezumno. A najčešće iz izgubljenog smisla, iz bola i beznađa. Kakve su to teološke dubine u koje mi laici treba da uronimo da bismo shvatili o čemu je reč? Hoćete reći da krstove i manastire ruše mentalno poremećene osobe? Kao psiholog, mogao bih Vam dati za pravo da u Vašoj izjavi ne vidim suptilan pokušaj da se jednoj antihrišćanskoj ideologiji rasrbljivanja, koja je u svojoj najsvežijoj inkarnaciji rođena početkom prošlog veka[1],  omogući da individualizuje odgovornost za neprekinutu kampanju nadiranja na istok, to jest da sa svojih političkih, a ponekad i verskih, vođa i inspiratora tu odgovornost prebaci na tzv. individualne izvršioce prljavih poslova. Niko ne spori da je rat iznedrio zločince na svim zaraćenim stranama, no istorijsko iskustvo nas uči da nisu Hrvati i Muslimani ti koji su sistematski potiskivani sa svojih većinskih teritorija već vekovima, već Srbi koji su (uz izuzetak Republike Srpske) aktivno brisani i kao narod i kao kultura od strane jedne te iste sprege—Vatikana i njegovih svetovnih saveznika (Austrougarske, Nemačke i sada SAD). To se najbolje vidi iz činjenice da je današnja mapa Balkana vrlo slična onoj koju su Hitlerovi stratezi crtali 1941. godine.

Odgovor koji ste dali na pitanja gospodina Miladinovića u vezi sa Jasenovcem potvrđuje utisak da Vi iz razloga znanih samo Vama ne želite da progovorite o strahotama hrvatskih zločina. Otpočinjete izjavom da vas je strah od brojeva i nastavljate navodeći opšta mesta, da bi se Vaš odgovor ubrzo okrenuo razlikama između Esesa i Vermahta. Pored toga što je odgovor očigledno nekoherentan i uglavnom nevezan za pitanje, on ponovo ukazuje na Vašu nevoljnost da se suočite sa suštinom pitanja, naime sa strahovitim „učinkom“ ustaškog genocida. Govorite o nemačkim zločinima u Banatu koji, uz sve dužno poštovanje prema žrtvama, blede pred strahotama koje su nad Srbima počinili Hrvati.[2] Ni reči o krvništvu, sadizmu, sistemu logora smrti koji se protezao od Paga do Zemuna, patnji dece koju su nožem i otrovom ubijale čak i neke katoličke časne sestre, o bezbrojnim jamama u Hercegovini i Dalmaciji, stotinama poklanih pravoslavnih sveštenika… Ni slova o kohortama franjevaca, dominikanaca i jezuita koji su od 10. aprila  1941. svesrdno sprovodili diktum Mila Budaka: trećinu pobiti, trećinu iseliti, trećinu pokrstiti. Komunisti koje prezirete su koristili sličnu taktiku—krili su i umanjivali odgovornost Rimokatoličke crkve za genocid—naročito posle 1966. kada je Tito uspostavio diplomatske odnose sa Vatikanom. Ne mogu a da se ne upitam šta Vas navodi na taj isti put.

Pri kraju pasusa dolazimo do ključne tačke koja jasno osvetljava Vašu poziciju: No, da se vratimo pitanju broja žrtava: rezultati koji su izneseni krajem osamdesetih su negde potvrdili broj žrtava, negde pokazali da je on veći ili manji u odnosu na prvobitne procjene. Paradigmatičan je primjer Aušvica: poratne procjene su bile da je u njemu stradalo oko četiri miliona ljudi, da bi se dugotrajnim istraživanjem u koje su uložena ogromna sredstva, došlo do broja koji je danas prihvaćen, a koji se kreće između milion i sto hiljada i milion i po žrtava. Radi se o poluprikrivenoj analogiji. Kao što je na kraju dokazano da je u Aušvicu ubijeno četiri puta manje logoraša nego što se prethodno pretpostavljalo, slična nivelacija će verovatno prevladati u slučaju Jasenovca i dovesti do broja žrtava koji je prihvatljiv zapadnim istoričarima i političarima. Ovo mogu samo da nazovem retoričkim trikom koji insinuira da istoričari koji već decenijama govore i dokazuju da je u Jasenovcu pobijeno 700000 ljudi (da ne govorim o ostalim stratištima) preteruju i da će se s vremenom te procene svesti na neku „razumnu“ cifru (po receptu Tuđmana i njegovih historičara). Nigde ne spomenuste Vladimira Dedijera, Srboljuba Živanovića, Milana Bulajića, Milorada Ekmečića, Vasilija Krestića, Bogdana Krizmana i veliki broj drugih. Ovo prevazilazi poziciju „objektivne distance“ i počinje da liči na poluotvoreno lobiranje za interese hrvatskog šovinizma. Na kraju, ipak priznajete da se radilo o genocidu ali to zvuči kao afterthought—naknadna ideja od sekundarne važnosti koja ne narušava glavni narativ.

Na pitanje „A da li u toj paraleli stradanje Srba u NDH možemo da posmatramo kao posledicu ”normalnog” istorijskog toka u Hrvatskoj?“ odgovorili ste opet na način koji se može protumačiti samo kao izbegavanje suštine. Iako niko ne dovodi u pitanje konačnu odgovornost nacističke Nemačke za rat, Vaše insistiranje na njenoj odgovornosti za zločine u NDH nema osnova u istorijskim činjenicama. Nemci su kao okupatori u Srbiji počinili broj jezivih zločina ali ništa (čak ni notorni ukaz 100 za jednoga) ne može da se uporedi sa užasima koje su Srbi pretrpeli u NDH. Nemcima je odgovaralo da se ustanički pokret u Hrvatskoj i Bosni neutralizuje, i premda pretežno potpuno ravnodušni prema stradanju Srba, i sami su bivali zgroženi krvoločnim atavizmom i brutalnošu svojih „kršćanskih“ saveznika. Iako surovi, Nemci su retko koristili hladno oružje u obračunu sa žrtvama.[3] Vaš odgovor se opet završava „driblingom“ koji se usredsređuje na sudbinu Jevreja u NDH. Iako važan, ovaj problem odvlači pažnju sa pitanja na koje svako ko makar i površno poznaje istoriju srpsko-hrvatskih odnosa može dati jasan i nedvosmislen odgovor.

Zatim se suočavamo sa ključnim pitanjem: „A otkud ta ideja u hrvatskom narodu o potrebi da se istrebe Srbi u Drugom svetskom ratu?“ na koje bi svako iole upoznat sa ideologijom pravaštva, hrvatskog klerikalizma i šovinizma lako odgovorio. Naširoko su poznate ideje Ante Starčevića i Josipa Franka koji su u duhu katoličke reakcije aktivno radili na kidanju veza između Srba i Hrvata. Masovno katoličenje i pohrvaćivanje Srba, koje je bilo sprovođeno još u vreme Marije Terezije, uzelo je maha početkom 20. veka pod okriljem nadbiskupa Štadlera u okviru Katoličke akcije. Slobodarska stremljenja jugoslovenske omladine (Srba, Hrvata i Slovenaca) gušena su, uz istovremeno jačanja klerikalne politike koja je imala punu podršku habsburškog dvora i naročito nadvojvode Franca Ferdinanda. Rimokatolizacija Dalmacije je na primer bila dovela do potpune promene etničke slike—veliki broj pravoslavnih Srba je pod pritiskom vlasti prelazio u katolicizam da bi zatim prihvatio hrvatstvo.[4] Unijatstvo—taj poseban vid infiltracije u pravoslavlje koji trenutno predvodi i podržava projekt derusifikacije Ukrajine— pustio je korenje u oblastima oko Žumberka. Aktivnost Franjevaca i Jezuita u Bosni se ubrzano razvijala.

Eksploziju hrvatskog šovinizma iz 1914. godine je zamenio period inkubacije tokom 20-ih godina prošlog veka, no on je ubrzo bio zamenjen intenziviranjem hrvatskog iredentizma i jačanjem proto-ustaštva u formi Mačekove Hrvatske seljačke stranke i domobranstva, kao i Čiste katoličke akcije pod dirigentskom palicom biskupa Stepinca.[5] Istoričari često greše kada početak pogroma nad Srbima vezuju za 1941. godinu. Teror u vidu progona, ubistava i maltretiranja je počeo odmah po osnivanju Hrvatske banovine 1939. godine. Za sve to vreme, klerikalne snage u Hrvatskoj su jačale svoje pozicije i preuzimale sve veći udeo u oblikovanju državne politike. Dodatni stimulus njihovom delovanju dala je konkordatska kriza iz 1937. godine, kada se Srpska pravoslavna crkva suprotstavila prodoru rimokatolicizma u Srbiju. Strašnu sudbinu koja je očekivala Srbe predskazao je Pije HI koji je nedugo posle izjavio (parafraziram): „Zažaliće Srbi što nisu prihvatili darežljivu ponudu Svetog Oca.“[6] Dakle, srbofobija i mržnja prema pravoslavlju su dugo gajene u Hrvatskoj i Bosni kao primarno oružje za prodor na istok i eventualnu konverziju pravoslavnog življa istočno od Drine.[7]

Umesto jednostavnog odgovora (o kojem se može diskutovati), Vi hrabro spekulišete da za stradanje Srba u Hrvatskoj nisu bile krive samo ustaše, već i… neko drugi, neka misteriozna grupacija koju je teško imenovati, zapostavljajući pritom očiglednu činjenicu da je projekt NDH kao Civitas Dei de fakto ispunjenje plana Vatikana o ekspanziji ultramontanskog katolicizma do samog Beograda. I onda se, iz neznanih razloga, iznenada prebacujete na Žaka Maritena i njegove meditacije o Jevrejima i nacizmu. Nemojte me pogrešno shvatiti—patnje Jevreja su nešto što stalno treba imati na umu—ali ko će sa istim žarom i ubeđenjem stati u odbranu Srba? Čemu pozivanje na tangentne primere i alegorije? Zar nije lakše i za dušu bolje reći istinu bez straha i uvijanja?

Igra senki se nastavlja u vezi sa pitanjem g. Miladinovića o ulozi katoličkog sveštenstva u hrvatskom genocidu. Umesto da prokomentarišete veliki broj katoličkih sveštenika koji ne samo što su organizovali pokolje Srba već su i lično učestvovali u njima, Vi skrećete temu na par knjiga od kojih je samo Fridlenderova poznata široj javnosti i opet ne iznosite nikakav stav u vezi s tim. Literatura o ulozi Vatikana u drugom svetskom ratu je veoma obimna (u šta sam imao prilike da se lično uverim kao redovni gost Viner biblioteke u Londonu). Vi žalite što je mali broj relevantnih knjiga preveden, što nas onemogućava da sagledamo problem hrvatskog genocida u širem geopolitičkom kontekstu.

Kao dobre primere neprevedenih knjiga koje daju bolju sliku o široj ulozi crkve i Stepinca Vi navodite knjige Majkla Fajera[8] i Pola O Šeja.[9] U situaciji u kojoj kako sami kažete srpska javnost nema pristup većem delu relevantne literature, zanimljivo je da preporučujete (da ne kažem reklamirate) dve knjige koje se relativno pozitivno odnose prema Stepincu dok u isti mah Rivelija[10] i Kornvela[11] koji se prema njemu odnose mnogo kritičnije, smeštate u kategoriju slabijih eksperata i pritom potpuno ignorišete broj srpskih istoričara i stručnjaka. Ovo je utoliko sumnjivije ako se uzme u obzir da sam Sol Fridlender—svetski autoritet—xvali i preporučuje Kornvelovu knjigu.  A da vidimo šta „drugoligaš“ Riveli kaže o budućem svecu: „Sudjelovao je još od prvih dana nacifašističke invazije u akreditaciji ustaškog režima, često prisustvujući manifestacijama režima: član je Pavelićeve marionetske vlade, odobravao je ultranacizam antisrpski te šutio o progonima (izuzevši—čini se—neke homilije koje nisu ostavile traga ni u kakvom pisanom dokumentu ili u uputama za svoj kler): bio je na liniji prisilnog preobraćenja izuzev rasprave sa ustašama tko bi ih trebao prihvatiti i izvršiti. Poznati povjesničar narodnih demokracija Fransoa Fejto okarakterizirao je Stepinca kao „ozlojeđen simbol hrvatskog katoličkog šovinizma.““[12]Pošto sam pročitao sve tri knjige (osim Rivelijeve), primetio sam da O Šej upućuje kritike na račun Kornvela (koje ne potkrepljuje jasnim primerima), što me navodi na pomisao da ste se nekritički poveli za njegovim sudom. Možete me odmah razuveriti tako što ćete navesti greške i distorzije u Kornvelovoj knjizi. Dakle, šta Vas je navelo da O Šeja i Fajera pretpostavite Riveliju, Kornvelu ili broju uglednih domaćih istoričara i da ih preporučite domaćoj čitalačkoj publici?

Kad smo kod O Šeja, čitajući poglavlje o Pačelijevoj nuncijaturi u Minhenu, nema pomena o jednom veoma bitnom događaju. Naime, po iskazu Pačelijeve družbenice sestre Paskaline Lenert, Pačeli je 1919. u svoj dom više puta primio mladog bavarskog separatistu i udelio mu novčanu pomoć. Ime ovog mladića je bilo Adolf Hitler.[13] Dalje, O Šej govori o strahu Vatikana od boljševizma kao o lajtmotivu njegove politike a prenebregava činjenicu da je Vatikan sa radošću i nadom gledao na pobedu boljševika koja je uništila uticaj pravoslavne crkve i ostavila Rusiju bespomoćnom pred naletom rimokatolicizma. Poznati istoričar Hansjakob Štele detaljno opisuje entuzijazam sa kojim je Vatikan pratio slom ruske imperije, kao i period „medenog meseca“ između Vatikana i nove sovjetske vlasti koji je trajao sve do 1927.[14] Na kraju, kao i za Stepinca, O Šej ima reči hvale za episkopa grko-katoličke ukrajinske crkve (unijatske). Rođenjem poljski plemić, Andrej Šepticki je prvi put ušao u Rusiju 1908. godine kao austrougarski agent.[15] Postavši crkveni poglavar galicijskih unijata, on je usrdno radio na stvaranju ukrajinske nacije zasnovane na katolicizmu i rusofobiji. I pored svih pokušaja vatikanskih apologeta da od Šeptickog naprave mučenika, niko do sada nije objasnio kakva ga je muka naterala da 1944. godine  blagoslovi formiranje zloglasne 23. Waffen SS divizije Galizien čiji potomci danas u Kanadi nastavljaju njegov krstaški rat protiv Rusije. Inače, zamenik Šeptickog i vojni vikar divizije, biskup Ivan Bučko je 1942. godine putovao u NDH da bi obavio rukopoloženje unijatskog biskupa Janka Šimraka u Križevcima.[16]

Naročito upada u oči Vaše ograđivanje od dela „Magnum Krimen“ Viktora Novaka. Magnum opus od više hiljada stranica koji je Novak grozničavo pisao pod stalnom pretnjom po život i nekako spasao od spaljivanja je nešto što naši rimokatolički „partneri“ vide kao pamflet te se stoga čeka njihov „temeljiti odgovor“. Vi opet ne dajete svoj stav po pitanju vrednosti ove knjige koja sadrži veliki broj primarnih izvora i odlično dokumentovanih referenci. Ako me ne vara pamćenje, Magnum Krimen je odmah po objavljivanju 1948. godine bio stavnjen na Index librorum prohibitorum. Zašto očekujete da će nove vatikanske vlasti pokušati da demantuju nešto što tako jasno inkriminiše njihove prethodnike? Vi dakle, nepovoljno poredite jedno magistralno istorijsko delo i svedočanstvo koje niko do sada nije ozbiljno kritikovao sa dve knjige u kojima Stepinac figuriše na nekoliko stranica i to samo kao minorna figura u načelnom kontekstu odnosa Vatikana prema Jevrejima u Drugom svetskom ratu. Kako je uopšte moguće porediti takve dve kategorije? Govorite o Novakovom anti-katoličkom naboju. Ukoliko ste pročitali Magnum Krimen, biće Vam jasno da Novak nije anti-katolik—naprotiv. On često daje primere katoličkih sveštenika i velikodostojnika koji su svojim moralnim stavom i odbijanjem da se odreknu svojih korena na sebe navlačili gnev ultramontanskih zilota (na primer biskup Frano Učelini Tice, monsinjor Svetozar Ritig i mnogi drugi).[17] Ono što određene krugove u Vatikanu očigledno iritira je opširna dokumentacija koju sadrži Magnum Krimen, i koja se ne može opovrgnuti. I na kraju, šta Vi čekate? Da Vatikan detaljnom istorijskom analizom demantuje Novaka? Vaša završnica odaje utisak frustracije i razočarenja. Smatrate li da je popularnost Magnum Krimena opasna ili nepoželjna?

U poslednjem delu pisma želim da se pozabavim Vašim stavovima u vezi sa tzv. kanonizacijom nadbiskupa Stepinca. Iako je Stepinac samo deo genocidne hrvatske sage, izgleda da su Vaše izjave u vezi s njim izazvale burna reagovanja u sredstvima informisanja—naročito sledeća:Mislim da ćemo svi mi morati da dobrano odvagnemo svaku riječ, prošlu i buduću, u pogledu Stepinca. Ono oko čega ćemo se sigurno složiti to je da komunistički proces i komunistička optužba ne mogu da predstavljaju polazište za razgovor o Stepincu. Na tom procesu i uopšte pred komunistima on je pokazao hrabrost, i nesumnjivo je da je taj elemenat ispovjedništva presudan u procesu beatifikacije i kanonizacije. No, upravo odatle polaze i oni koji Stepincu prigovaraju da istu hrabrost nije pokazao i pred Pavelićem kada je trebalo osuditi i spriječiti ustaška zlodjela. Vi se ovde postavljate kao diplomata ili arbitar koji sa bezbedne udaljenosti sagledava kompleksnost situacije i opominje „obe strane“ da budu pažljive u vaganju argumenata pro et kontra, kako bi na kraju istina—prevagnula. Nije jasno zašto je ovo vaganje toliko važno. Da bih izbegao sitničarenje, poslužiću se apsurdom. Zamislite Vaše preosveštenstvo da je za vreme rata u Srbiji nastradalo skoro milion Hrvata u najstrašnijim mukama i da je Patrijarh Gavrilo svesrdno podržavao krvavi režim koji je izvršio genocid.[18] Kakvo bi bilo Vaše mišljenje o takvom „svecu“ i o crkvi koja zahteva njegovu kanonizaciju? Da li biste pokušavali da Hrvate ubedite u ispravnost ove odluke?

Kako bilo, Vi i dalje insistirate na balansu: No, ništa nije jednostavno: zamislite da su i Stepincu i Patrijarhu Pavlu ustaše ubile brata – Pavlov brat Dušan je poginuo u partizanima u Siraču 1942, a Stepinčevog brata Miju su odveli i ubili naredne, 1943. godine. Koja je poenta ove opaske? Da su eto čudom proviđenja Patrijarh Pavle (koga mnogi smatraju svecem i bez imprimatura fabrike za štancovanje svetaca—da parafraziram pokojnog profesora Ekmečića) i nadbiskup Stepinac (koji u najmanju ruku snosi veliku odgovornost za stvaranje genocidne NDH) slične sudbine—pa onda valjda i sličnih zasluga? Oprostite, ali ako postoji drugačije objašnjenje, ja ga zaista ne vidim. Što je još gore, Vaš pokušaj izjednačavanja patrijarha Pavla sa Stepincem po sudbinskoj liniji doživljava potpuni krah kad se shvati da Stepinčevog brata Miju nisu ubile ustaše nego Nemci.[19]

Za kraj, molim Vas da ovo razumete kao glas konsterniranog pojedinca koji već dugo godina nemoćno posmatra blatantno i naizgled nezaustavljivo prekrajanje istorije na štetu srpskog naroda. Dok god su vinovnici revizionizma političari i intelektualci koji su za svoje štetočinstvo plaćeni, unutrašnji glas nam govori da je to nešto što je na kraju krajeva neizbežno ili bar razumljivo. Kada se u kolo ekvivokacije i trgovine žrtvama uključi i visoko svešteno lice, koje je pritom i poznavalac holokausta, ne preostaje nam svima zajedno ništa drugo nego da počnemo kolektivno i sa zebnjom da sumnjamo i u samu mogućnost pukog biološkog opstanka mnogostradalnog srpskog naroda.

S poštovanjem,

Aleksandar Aksentijević


[1] Prvi hrvatski katolički koncil u Zagrebu, 1900.

[2] I gde ispravno povezujete zločine Vermahta sa austrougarskom kaznenom ekspedicijom iz 1914., Vi ignorišete činjenicu da je Vatikan i ovde odigrao važnu ulogu—da je ideologiju koja je inspirisala katoličke pukove najbolje uokvirila notorna pesma „Srbe na vrbe“ slovenačkog klerikalnog političara Marka Natlačena, kao i da se sam papa Pije H zalagao za kažnjavanje nepoćudnih Srba.

[3] Jedan od izuzetaka je bio Gustav Vagner, Austrijanac i upravnik logora Sobibor koji je u kažnjavanju logoraša koristio ustaške metode kao što je kidanje novorođenčadi na komade i ubijanje logoraša lopatama i sekirama. Naravno, i njega je kao i veliki broj nacista i ustaša Vatikan posle rata „sproveo“ u Južnu Ameriku. Pravda u vidu atentatorskog noža ga je dostigla tek 1980. godine.

[4] Nikodim Milaš: Pravoslavna Dalmacija: Istorijski pregled. Novi Sad, A. Pajević, 1901.

[5] Poruke Milorada Ekmečića. Standard, 1. septembar 2015. Objavljeno na http://goo.gl/qixobx

[6] Pun citat glasi: „Doći će dan—a voleo bih da to ne moram kazati, ali sam duboko uveren—doći će dan kada neće biti mali broj duša, koje će zažaliti što nisu širokogrudo, i aktivno primili tako veliko dobro kao što je ono koje je zastupnik Isusa Hrista nudio njihovoj zemlji i to samo radi crkvene, verske sloge nacije, već i radi njene socijalne i političke sloge, ma da odlučno odbijamo da politika bude naša stvar, naš posao.“ Sima Simić: Vatikan protiv Jugoslavije. Beograd, Kultura, 1990. str. 22.

[7] Viktor Novak: Magnum Krimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb, 1948.

[8] Michael Phayer: The Catholic Church and the Holocaust 1930-1965. Bloomington and Indianapolis, Indiana University Press, 2000.

[9] Paul O’Shea: A Cross too Heavy: Pope Pius XII and the Jews of Europe. New York, Palgrave Macmillan, 2011.

[10] Marco Aurelio Rivelli: L’arcivescovo del genocidio: monsignor Stepinac, il Vaticano e la dittatura ustascia in Croazia, 1941-1945. Kaos Edizioni, 1999.

[11] John Cornwell: Hitler’s Pope: The Secret History of Pius XII. London, Penguin, 1999.

[12] Iz intervjua Marka Rivelija datom Vitoriju Belaviteu. Dostupno na http://www.nasa-jugoslavija.org/Stepinac%20genocid.pdf

[13] Ovaj događaj se pominje u bar tri knjige: Edmond Paris: Vatican against Europe, str. 88; Paul I. Murphy: La Popessa, str. 54; Mark Aarons & John Loftus: The Secret War against the Jews, str. 84.

[14] Hansjakob Stehle: Die Ostpolitik der Vatikans 1917-1975. R. Piper & Co. Verlag, München, 1975. str. 16-69.

[15] Štele, str. 19. Šepticki je od pape iste godine dobio „tajna punomoćja“ i instrukcije za slučaj sloma ruske imperije.

[16] Novak, str. 980.

[17] Novak, str. 42.

[18] Stepinac je 1944. pred sam kraj rata jedno od najviših odlikovanje NDH (Red za zasluge-Velered sa zvezdom; Katolički list, br. 5, str. 46, 1945, Zagreb).

[19] Ovde navodim samo jedan izvor, naime, zagrebački Večernji List (http://www.vecernji.hr/alojzije-stepinac-propovijedao-protiv-ustasa-ne-znajuci-da-su-mu-nijemci-ubili-brata-miju-1021691). Ista informacija se može naći na Vikipediji.

 

Vezane vijesti:

Pismo Episkopu Jovanu Ćulibrku

Papa lovi srpske duše

Pismo Episkopu slavonskom Jovanu Ćulibrku povodom Dana …

Vladika Jovan i ministar Vulin na Jadovnu 29. juna 2014. u …

EPISKOP SLAVONSKI JOVAN ĆULIBRK: Srbi, dobro vagajte …

Reagovanje Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu na …

VLADIKA JOVAN ĆULIBRK PORUČIO SRBIMA ‘Svi ćemo …

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan komentar za Otvoreno pismo Njegovom Preosveštenstvu episkopu slavonskom g. Jovanu

  1. Biljana Kočanović je napisao:

    GOSPODE POMILUJ!!!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top