Pobegla iz Hrvatske, spasila je šivaća mašina

Evica Preradović

Kako je Evicu Preradović, koja se skućila u Staroj Pazovi i morala da počne iz početka, spasla šivaća mašina. Izbegla iz Hrvatske, setila se da ume da šije, pa je otvorila radnju

Evica nije ni sanjala da će imati toliko posla

MISLILA sam da nikada više neću sesti za šivaću mašinu. Ali, ne reci nikad. Nužda je naterala mene, pa zato i razumem svoje mušterije, dočekuje nevoljnike Evica Preradović, izbeglica iz Hrvatske, koja je novi dom pronašla u Staroj Pazovi i skrasila se u sopstvenoj krojačkoj radionici.

Život je ovu ženu svemu naučio, pogotovo nedaće. Zato joj i nije bilo teško da se vrati prvoj ljubavi – šivaćoj mašini. Radila je i drugovala sa njom u Hrvatskoj sve do rata. Onda je od ratnog vihora pobegla i spasla živu glavu sebi i porodici. Svega se živo i danas, mada su prošle godine, veoma dobro seća. Sve bi da zaboravi, ali lakše je reći, nego to i moći. A kao da je sve bilo juče…

Došla je u Srem da provede ostatak života. Nije se htela, niti smela predavati. Nije dugo ni mogla razmišljati. Latila se posla koji je znala. Setila se stare dobre šivaće mašine i, vidi, nije zaboravila zanat.

– A moralo se od nečeg početi iznova. Nisam ni sanjati mogla da ću imati toliko posla – priznaje Evica. – Glavu da ne dižeš. Sada, nema nazad, kada se zaukalo, nema odustajanja.

Evičina radnja nalazi se u Tržnom centru i svi znaju za Evicu. Po ceo bogovetni dan je tamo. Samo što ruča i evo je nazad u radnju. A radnja mala i nabijena raznoraznim stvarima. Reklo bi se dobro joj ide i zarađuje solidno. Ali, ništa nije kao što izgleda, kaže mudra izreka.

MUŠKARCI „TEŽI“
UVREŽENO mišeljenje da se žene više kinđure i doteruju nego muškarci, Evica pobija. – Muškarci su „teži“ nego žene – govori iz iskustva Evica. – Žene jesu zahtevnije, ali kada je o improvizaciji reč, brzo se dogovorimo. Ali, brate, kod muškarca to ide znatno teže.

– Ma pritislo siromaštvo ovaj narod. Nema kao nekada odeš, kupiš novo u nekoj trgovini. Sada se „tri puta meri“ može li se neka stvar još nositi. Još koja godina provući – procenjuje Evica svoje mušterije. – Više radim džabe, nego što naplatim. A šta da radim, kada vidim udara zakrpu na zakrpu, pa mi dođe žao. Takvi obično kažu kako će drugi put platiti, a to obično biva – nikada.

Nije Evica zlopamtilo. Razume ona mnoge kada ne plate, ili nose krpljenu odeću. Teško je svima, kao i njoj samoj, pošto je mnogo toga pregurala preko glave.

– A ima i drugačijih. Jednostavno zavole neku stvar i „vežu se“. Kod žena to je najčešće haljina, a kod muškaraca pantalone. Nekom je drag blejzer, a drugom, opet, neki sako. Najčešće se radi o uspomenama. Takve stvari se nose dok se ne poderu – podseća ona, nastojeći svakoj mušteriji da izađe u susret i svačiju volju da ispoštuje. – Neki pričaju zašto im ta odeća nešto znači, a neki, opet, prećute.

Sve svoje mušterije podjednako Evica voli i poštuje, bilo da su došli samo zbog poruba, ili štepa.

– Ma neka su živi i zdravi i neka garderobu što duže nose – poručuje Evica.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Srbi u trPrognani u “Oluji” osuđeni na večnu nepravdu – Jadovno 1941.agovima

Srbi u Hrvatskoj zabrinuti da će nestati

U Hrvatskoj buja fašizam

Tragične krajiške sudbine